Vladimir Kecmanović: Zidovi među ljudima

LjUDI pred kojima su se isprečili zidovi, ljudi koji pokušavaju da zidove poruše, ljudi kojima su se zidovi srušili na glave, ljudi koje zidovi sputavaju, ljudi koji bez zidova ne mogu da se snađu, pa ih sami grade - junaci su knjige priča Vladimira Kecmanovića "Zidovi koji se ruše", u izdanju Zavoda za udžbenike.

Prvu priču "Turska vaza" Kecmanović je posvetio Ivi Andriću, a završnu "Iz praha" - Milošu Crnjanskom, i time jasno zacrtao književne horizonte svoje poetike.

- Priča o Andriću je tužna priča o nemogućnosti rušenja zidova koji su se isprečili među ljudima. Priča o Crnjanskom je ispunjena metafizičkom nadom u trenutak kada će svi zidovi biti porušeni. Otud takav raspored - kaže Kecmanović za "Novosti".

* Zašto u posvetama stoje samo njihova imena, "Ivi" i "Milošu"?

- Umetnici večito nanovo stvaraju svet, posmatrajući ga na drugačiji način od svojih prethodnika. To je prilika da pojavni svet, koji se od upotrebe lako izliže, ponovo oživi. Uspešno imitirajući Boga, istinski umetnik postaje tvorčev izaslanik na zemlji, koji njegovo delo oneobičavanjem održava u životu. Andrić i Crnjanski su nesporno bili istinski umetnici. A Bog se ne oslovljava prezimenom. I ne persira mu se.

* Ta poslednja priča, "Iz praha", kao i da se pretvara u poeziju?

- Prirodna težnja proze jeste da se približi poeziji. Koliko će ta težnja biti transparentna, zavisi, između ostalog, od teme kojom se proza bavi. A veza Crnjanskog i poezije je transparentna da transparentnija ne može biti.

* Čitajući o tragičnim junacima i epizodama iz njihovih života, često se i nasmejemo. Koliko je humor bitan deo ozbiljnog pripovedanja?

- Danilo Kiš je rekao da je tragedija bez parodije patetična, a parodija bez tragedije banalna. Možda nije upotrebio baš ove termine, ali to je suština. Toj misli nemam šta da dodam ili da oduzmem.

* Naslovnom pričom vraćate nas u vreme rata u Bosni. Koliko se od tada srpska književnost trudila i uspela da se uhvati ukoštac sa tom komplikovanom temom?

- Trudila se i uspela onoliko koliko je bilo pisaca zainteresovanih da se tom temom pozabave, i onoliko koliko su zainteresovani za taj poduhvat bili sposobni. Meni se čini da je generalni rezultat mršav. I da je - ponovo ću se osvrnuti na Kiša, iako mi je to strogo zabranjeno - bilo mnogo onih koji nisu pročitali, ili nisu shvatili njegovu poruku da "za pisanje nisu dovoljna samo muda". I još više onih koji je nisu dobro shvatili, pogrešno zaključivši da ona uopšte nisu potrebna... Ali, na sreću, vrednost jedne književnosti se ne meri prema proseku, nego prema vrhuncima. Pa je, na primer, dovoljna samo jedna pesma Dejana Gutalja da prevagne nad svom tom masom "mudonja bez pameti i pametnjakovića bez muda". Gutalj nije jedini veliki, ali je indikativan, kao veliki pesnik, čije se delo gotovo potpuno i nimalo slučajno ignoriše. Kada i ako bude spremna da se uhvati ukoštac sa Gutaljevim delom, srpska književnost će se naći na visini te komplikovane teme.

* Da li je u priči o performansu reč o Marini Abramović?

- Kada sam pisao "Poslednji performans", nisam imao u vidu Marinu Abramović. Međutim, ubrzo pošto je zbirka izašla iz štampe, gledao sam emisiju, u kojoj Abramovićeva izvodi upravo fazon sa "dvobojem pogledima", opisan u mojoj priči. S jedne strane, bilo mi je drago što se pokazalo da je moj opis performansa verodostojan. S druge strane, malo je nezgodno, jer nisam imao nameru da parodiram konkretnog performera ili performerku...

* Ostali ste verni svom književnom stilu, koji su kritičari nazvali "enter književnošću"?

- Nisu ga nazvali kritičari, nego jedan kopirajter, koji pokušava da se predstavi kao pisac. Čovek je napisao brdo knjiga koje nikoga ne zanimaju, pa je ogorčen. I treba ga razumeti - to je velika "stvaralačka" muka. Pritom - a nije jedini - ima poljoprivredni odnos prema književnosti. Što će reći: što više hektara uzoreš, iliti, što više karaktera napabirčiš, to si ozbiljniji. Pa ga je zabolela disproporcija između njegovog i mog broja slovnih znakova i njegovog i mog uspeha kod publike, a bogami, i kod kritike. I onda je, ljut, smislio taj fazon, s namerom da me uvredi, nesvestan da je, verovatno, ispalio najinventivniju parolu u svojoj marketinškoj karijeri, koja nije mnogo blistavija od literarne. I sada mu, ako je imalo pametan, ne preostaje drugo nego da se nada kako će moj "enter stil" u istoriji književnosti ostaviti nekakav trag. To bi bio jedini način da i on uđe u "istu", barem na mala vrata.

* Za ove priče kažu da pokušavaju da odgovore na pitanje: "Da li pripovetka ostaje pripovetka ako iz nje iščili pripovedanje?" Da li je to moguće?

- Zanimljivo je to što je rekla Ala Tatarenko, recenzent "Zidova koji se ruše". Ali hajde da malo polemišem sa recenzentom, to još nisam probao - odgovor je duplo ne. Pripovetka ne bi mogla ostati pripovetka ako bi iz nje iščilelo pripovedanje, ali pripovedanje iz pripovetke ne može da iščili čak i ako bi pripovedač hteo da ga izbaci. Tako dolazimo do priče o kokoški i jajetu...

NIKO PO JUSU

* DA li se u javnosti dovoljno čuje glas pisaca mlađe generacije, kada je reč o aktuelnim i važnim društvenim pitanjima?

- U javnost se dovoljno ne čuje ničiji glas, zato što je previše onih koji govore, previše mesta na kojima se govori, i govori se previše glasno. Što manje ima da se kaže - to glasnije. Tako da su neki preglasni, a neki, pošto ne mogu da dođu do reči - nemi. Po JUS-u nije niko, pa ni pisci, bez obzira na generaciju kojoj pripadaju.