Tomislav Marinković: Tihi zvuci prolaznosti

DANAŠNjI čovek je nesvestan vrednosti trenutaka koji prolaze i koji se više nikada neće ponoviti. Jer, da bi uočio lepotu života, morao bi da shvati da je jureći za masovnim i bezvrednim šarenilom današnjeg sveta zanemario sebe, izgubio iz vida sopstveno biće. Čovekova stvarna mera počiva u jednostavnosti, ali svemoćne reklame su ga ubedile da se on može uzdići preko te mere - kaže za „Novosti“ pesnik Tomislav Marinković, povodom ugledne nagrade „Vasko Popa“, koja mu je u ponedeljak dodeljena za knjigu „Običan život“, u izdanju Kulturnog centra Novog Sada. Darodavac nagrade je Fondacija Hemofarm, pokrovitelj Opština Vršac, a svečano uručenje nagrade biće 29. juna u Vršcu.

Ovog autentičnog liričara, koji živi i radi u Lipolistu kod Šapca, podjednako zanimaju i lepota i tragika ljudskog postojanja. U traženju pouzdanog oslonca za pesmu uvek polazi od zapitanosti nad smislom svakodnevnog života i njegove prolaznosti.

- Ali, tu pored nas, u onom svakodnevnom, vidljivom svetu postoji skriven svet koji budi maštu. Sebe teško mogu da zamislim samo kao osobu koja boravi u očiglednoj stvarnosti. Ta stvarnost je, nekako, uvek preko puta mene, i uključivanje u nju predstavlja mi često napor - kaže laureat.

* Pišete: „Čak ni dugo odlagane budućnosti na vidiku nema“. Da li se sve više bavimo „raspremanjem prošlosti“?

- Reč je o osećanju da se život nalazi u svakodnevnim malim stvarima, u punoći običnih trenutaka, a da je budućnost koju mi priželjkujemo samo san, snoviđenje koje se neće ostvariti. Da, i kao pojedinci i kao kolektiv, mi smo više okrenuti „raspremanju prošlosti“, nego što smo u stanju da osetimo svakodnevnu radost življenja. Moja knjiga govori i o potrebi prisnosti sa svetom, potrebi da se čovek suoči sa otvorenim pitanjima sopstvenog života, sa prolaznošću. Poezija može da doprinese usklađivanju sadašnjosti i onoga što je postalo prošlost. Pažljivi čitaoci mogu da u dobroj pesmi otkriju i šifru za bolje razumevanje sveta i čovekovog mesta u njemu.

* Često se obraćate prirodi. Mislite li da je srpska poezija izgubila interesovanje za njene zvukove, boje i mirise koji „celi život dovode u neki red“?

- Nemam utisak da je savremena srpska poezija napustila svet prirode, naprotiv. Njeni najvažniji predstavnici možda ne veličaju prirodu kao što su to činili neki prethodnici, ali svakako iznose zabrinutost za njen opstanak. Moje je uverenje da priroda neprestano obnavlja sklad, popravlja ono što je čovek svojim bezobzirnim delovanjem narušio, ali je pitanje koliko će moći dugo da „celi život dovodi u neki red“.

* Zašto ste izabrali da živite i pišete na selu, izvan kulturnih centara?

- Živeo sam u gradu, poznajem njegov ritam, znam kako se čovek može osećati izgubljen u mnoštvu ljudi, vrevi i stalnoj buci. Nepodnošljivo je to što čovek neminovno mora da bude uključen u žurbu, što se lako predaje zajedničkim osećanjima, bolje reći - mrzovolji. Sve to je suprotno težnji pesnika, koji gleda da mu ne promakne nijedna sitnica, čiji sluh mora da sačuva savršenu osetljivost i za najtiši zvuk. Presudna za povratak na selo je upravo bila moja sklonost ka tišini. U njoj je čovek neprestano upućen na dijalog sa samim sobom. Pesnik u maloj sredini ne može da izgubi ništa što ne bi mogao da izgubi i na nekom drugom mestu, pa makar to bila i najveća prestonice kulture. A, dobra pesma može nastati bilo gde i u različitim okolnostima. Zato je pesma večita tajna.