Beograd: Spomen-ploča Anici Savić-Rebac

KULTURNI poduhvat postavljanja spomen-ploča na kuće u kojima su živeli i stvarali naši najznačajniji pisci vratiće dug i jednoj od najumnijih žena srpske kulture, pesnikinji i helenisti Anici Savić-Rebac. Kao deo akcije koju zajednički vode Ministarstvo kulture, „Večernje novosti“ i beogradske opštine, sutra u 11 sati obeležje će biti otkriveno na zgradi u Carigradskoj ulici broj 8, u kojoj je stanovala od 1947. pa do smrti 1953. godine.

Ćerka Julijane i Milana Savića, sekretara Matice srpske i urednika njenog „Letopisa“, pisca i čuvenog prevodioca Geteovog „Fausta“, rođena u Novom Sadu 1892. godine, od detinjstva je pokazivala briljantne sposobnosti. Prevod odlomka iz Bajronovog „Manfreda“ objavila je kada joj je bilo tek dvanaest, a godinu dana kasnije i prve pesme.

Njen prevodilački i pesnički talenat zadivio je i krug kućnih prijatelja, u kome su, između ostalih, bili Laza Kostić, Simo Matavulj, Uroš Predić... navodi u temeljno dokumentovanoj monografiji „Život Anice Savić-Rebac“ filozof Ljiljana Vuletić.

„Kada pogledam na one svoje nespretne prvence - a bio sam 3-4 godine stariji od nje - čisto bi ih sve bacio k vragu,“ piše njenom ocu Laza Kostić. Činjenica da je Anica u nekoliko meseci položila ispite za dva razreda i pri tom imala još vremena da piše stihove, gotovo je uplašila čika Uroša Predića (naslikao je njen čuveni portret sa crvenim šeširom), koji u jednom pismu navodi: „To je isuviše za jedno dete“.

U gimnazijskim danima prevodila je sa nemačkog, francuskog i engleskog, a poznavala je italijanski. Ipak, njeno životno opredeljenje postaće proučavanje starogrčkog i latinskog, antičke književnosti i filozofije, pa je put vodi u Beč, na studije klasične filologije. Zbog rata će se vratiti u rodni Novi Sad, gde će drugovati sa Milanom Kašaninom, a zatim i voditi intenzivnu prepisku.

Poslednja dva semestra klasičnih studija završila je u Beogradu, gde se kretala u društvu u kome su bili Crnjanski, Todor Manojlović, Isidora, Andrić, Vinaver, Desanka Maksimović... U „Lirici Itake“, Crnjanski joj posvećuje provokativnu pesmu „Reljef sa likom Dantea“, a u njenoj ostavštini Ljiljana Vuletić je pronašla i jedno ljubavno pismo autora „Seoba“. Po svemu sudeći Anica mu naklonost nije uzvratila, verovatno zato što je njeno srce već tada pripadalo Hasanu Rebcu, Srbinu muslimanske veroispovesti, rodom iz Mostara, zbog koga je preskočila sve predrasude i malograđanske barijere i pratila ga u stopu kroz životne nedaće. Za njim je krenula i u smrt.

„Hasan i Anica bili su, u mnogo čemu, sušta suprotnost već na prvi pogled“, piše Ljiljana Vuletić. „On - visok, krupan, snažan, robusni dinarski tip; ona oniža, sitna, prefinjenog izgleda. On muslimanske veroispovesti, ona, rođenjem pravoslavne. On - sav posvećen politici, rečju i delom, bojovnik na nemirnim balkanskim prostorima; ona pesnikinja, naučnica, profesorka. Ona, savršenog zdravlja do kraja života, on teški srčani bolesnik. Ipak, ona je rekla: „Ti i ja smo jedno...“, a on da „...kada bi se još jednom rodio samo bi nju voleo“.

Njihova bliskost i prožimanje ostavili su jak utisak i na englesku spisateljicu i blisku Aničinu prijateljicu Rebeku Vest, koja ih je upoznala u Skoplju. U čuvenom putopisu „Crno jagnje, sivi soko“, pominje ih kao „dva stuba nosača“ na kojima „počiva kuća koja nam je neophodna da se u nju sklonimo ukoliko ne želimo da nas vetrovi prirode oduvaju“.

Upravo u skopskim danima Anica, uz intenzivan naučni rad (doktoririrala je 1932. godine na BU, sa radom „Predplatonska erotologija“), predavanja u gimnaziji i na tamošnjem fakultetu, prevodi novele Tomasa Mana. Održavaju i intenzivnu prepisku. Zbog čestih selidbi koje su je zadesile tokom Drugog svetskog rata (po dolasku u Beograd, Hasan i ona će jedno vreme čak stanovati u učionici na Filozofskom fakultetu, koju će napuštati tokom nastave) sačuvano je tek nekoliko pisama. Izvesno je, međutim, da je veliki nemački pisac kao materijal za svoj roman „Josif i njegova braća“ koristio njen naučni rad „Kalistos“, o povezanosti svetlosti, lepote, ljubavi i saznanja.