Spomen ploča Živojinu Pavloviću

TA dva čoveka, režiser i pisac, govorili su jednim jezikom i pisali istim rukopisom naše savremenosti, zapisao je o Živojinu Pavloviću, Borislav Mihailović Mihiz.

Književniku i filmskom stvaraocu, Živojinu Pavloviću, u petak će (u 11 sati), na zgradi u Ulici majke Jevrosime 39, u kojoj je živeo od 1971. godine, pa do smrti 1998. biti otkrivena spomen-ploča. I ovo obeležje deo je kulturnog poduhvata „Vratimo dug piscima“, koji su započeli Ministarstvo kulture i „Večernje novosti“, a ovu 14. ploču podižu uz pomoć opštine Stari grad.

„Malo je kod nas dela koja su svojom celinom tako čvrsto, otvoreno, bez zazora i bez zaziranja, užljebljena u surovost i besmislenu oštrinu našeg veka, ulazeći podjednako u dušu gonjenog i gonioca. Od mojih bliskih prijatelj, tu zapanjujuću, enormnu stvaralačku energiju imaju Mića Popović i Borislav Pekić. U tu vrstu crnotravskih radenika, među te pravednike koji skupljaju neradničke grehe, celog našeg intelektualnog sela, spada nesumnjivo i Žika Pavlović, dvoglavi umenik, dragoceno neučtiv prema našoj stvarnosti.“

U književnost je ušao kao pripovedač, knjigama „Krivudava reka“ i „Dnevnik nepoznatog“, a zatim su usledili romani „Lutke“, „Kain i Avelj“, „Zadah tela“, „Oni više ne postoje“, „Zid smrti“, „Lov na tigrove“, „Trag divljači“, „Lapot“, „Dolap“...Celokupno svoje prozno delo imenovao je „Divlji vetar“. Iako rođeni Šapčanin, celokupno njegovo stvaralaštvo, od 32 knjige, vezano je za kraj njegove majke, dede i tetaka, gde je provodio letnje i zimske raspuste.

„Iako nisam rođen na istoku Srbije, već na zapadu, i mada sam živeo u mnogim pokrajinama, selima i gradovima, sve što sam dosada najjače doživeo i čime sam se najviše oduševio i što sam u životu najbolje naučio i o ljudimlja najbolje shvatio, preda me je iskrsavalo, i pred očima se prostiralo duž obala Timoka“, zapisao je svojevremeno Živojin Pavlović. A o magiji ovog kraja još kaže:

„Sve dobro i zlo, sve lepo i ružno, i večno i prolazno i značajno, ali od malog, ili nimalog značaja, presretalo me je, radovalo, čudilo ili prepadalo, pod timočkim orasima. Iz topoljaka, poput grlica, lepršali su veseli dani ranog detinjstva, sa đermova, visila je tuga i žalost za pomrlim rođacima u zrelom životnom dobu, pod ćeramide majčinog doma, slično lastavičjem gnezu, svilo se bolno saznanje o prolaznosti.“

Iako je diplomirao slikarstvo, na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, vrlo rano odlučio je da ne bude slikar.

- Još kao student slikarstva shvatio je da mu to neće biti životni poziv - kaže za „Novosti“, supruga Snežana Lukić. - Nastavio je da slika, ali koliko do toga nije mnogo držao, pokazuje i to što nijedan od svojih radova nije držao na zidu, čak ni u stanu. Iako je bilo poziva da otvori izložbu, odbijao ih je. Sve svoje slike držao je u koferu.

I u svet filma je zakoračio pišući, i to filmske kritike, za „Reviju danas“. Već prvim igranim filmom „Žive vode“ (1962), iz omnibusa „Kapi, vode, ratnici“, osvojio je na Filmskom festivalu u Puli specijalnu nagradu za debitantsko delo. Među 15 njegovih filmova, od kojih su mnogi kasnije bili ovenčani značajnim domaćim i inostranim priznanjima, su i „Neprijatelj“, „Buđenje pacova“, „Kad budem mrtav i beo“, „Zaseda“, „Crveno klasje“, „Hajka“, „Zadah tela“, „Na putu za Katangu“... Sa Dušanom Makavejevom i Aleksandrom Sašom Petrovićem bio je najistaknutiji predstavnik „crnog talasa“ u jugoslovenskom filmu.

- Nikada nije uporedo pisao filmske scenarije i prozu - objašnjava Snežana Lukić. - Kada je radio na filmu, bio je izuzetno aktivan, u neprestanom kontaktu sa velikim brojem ljudi, stalno govoreći da reditelj mora da bude kao general u ratu. Scenarija je pisao sa velikom strašću duboko verujući da će svi jednoga dana biti snimljeni. Ipak, iza njega je ostalo 20 nerealizovanoh scenarija. Kada se vraćao pisanju knjiga, kao da je bio drugi čovek, izbegavao je kontakte, povlačio se u usamljenost i potpuno se posvećivao svojim rukopisima.