Stjepko Gut: Smejem se što sam živ

ŠTO se smejem? Smejem se što sam ostao živ - kaže Stjepko Gut, stavljajući omiljeni njujorški kačket na glavu, da ispadne lepše na slici u novinama.

Jedan iz ekipe najvećih evropskih i svetskih džez trubača, prolazi kroz najteže dane u životu. Doživeo je i jedva preživeo tešku nesreću. Pao je sa terase na vikendici, na betonsko bure koje skuplja kišnicu. Pukle su kosti leve noge, karlice...

- Visina nije bila velika, ali ugao pada bio je nezgodan. Onog momenta kad sam pao, bol je bio toliko jak da mi je bilo jasno da je s jednim životom završeno, počinje nešto drugo. I u trenu mi je bilo jasno da ne mogu da se vratim ni delić sekunde nazad, da razmišljam ni zašto sam pao, ni zašto baš ja, ni kako...

Posle mesec i kusur dana bolničkog kreveta, nepokretnosti, Stjepko Gut je prešao u svoj kućni, u potkrovlju dorćolskog doma. Rado je, i u ovakvom stanju, primio ekipu “Večernjih novosti”, pola sata pre dolaska terapeuta Miška. Nogu iz kuka ne može da pokreće, samo stopalo. Posle operacije ima ožiljak od četrdesetak santimetara. Ćerka Milica pomaže mu da se uspravi u krevetu. Oblači polako i košulju za goste. Očekujemo da bolna grimasa prati svaku reč, ali vidimo suprotno: osmeh, optimizam i duh koji nije slomljen.

- Ne znamo zašto nam se dešavaju neke stvari u životu i ne znamo zašto su dobre - počinje priču. - Zbog brzine kojom sam živeo poslednjih petnaest godina, u tri države, na dva kontinenta, ne znam da li bi me strefio neki srčani udar ili nešto gore. Razumete, ja to gledam na taj način. Za nekoliko dana, da nije bilo nesreće, bio bih već u Njujorku, pa onda jurio dalje...

Zagleda se u suprotni zid, gde je na policama poređano pedesetak truba, raznih marki i godišta i kaže da je imao već par životnih “opomena” u poslednjih desetak godina, na koje nije obraćao pažnju.

- Imam punih šezdeset. Ali glava je glava, guraš kao da imaš dvadeset. Živiš mnogo brže nego što bi smeo. Kao da uzmeš auto od šezdeset godina i kreneš da ga akaš kao da je nov. Trebalo je, izgleda, da neko ugradi usporivač - kaže Gut.

Čovek koji je učio od muzičara koji su pisali istoriju džeza i stajao na bini ravnopravno sa trubačima kakvi su Klark Teri, Vinton Mersalis, Roj Hargruv i ostali, moraće da za izvesno vreme ostavi instrument u kutiji.

- Ma ne interesuje me da sviram uopšte. Šta sad da sviram, sad je vreme da se oporavljam. Ama svirao sam ceo život, vratiće se sviranje! Da me je ovo zateklo malo mlađeg, brojao bih svaki dan koji gubim ne vežbajući. Sad kažem sebi: “Ćuti, ostao si živ, dobro je, idemo dalje”. Truba nek sačeka malo, vežbaćemo kad budemo zdravi.

Iako sada leži bespomoćno u krevetu, tvrdi da je i teška povreda samo korisno iskustvo. Naposletku, iskustvo koje može da unese nešto novo u muziku.

- Promenio sam mišljenje o ljudskom rodu: u nama ima više dobrog nego što mislimo. Na ovim prostorima, gde nas razna muka tera već više od dvadeset godina, ljudi pucaju i na površinu izlazi samo ono loše u njima. Onda odeš u bolnicu, ležiš sa ljudima raznih profesija, i počinje iz svih da izlaze samo one bolje strane, jer smo svi dobro nadrljali. Shvataš ono što su govorili filozofi, Nikolaj Berđajev ili otac Tadej, da u nama postoji to Božije dobro, ali da je prekriveno, jer je zavladalo materijalno, nezajažljivost kod ljudi. E sad, pitanje je zašto je potrebno da nam se nešto loše desi, da bismo pokazali dobre osobine - kaže Gut.

Kad sumira pređenu životnu kilometražu, kaže da se nije pokajao. Pun ideala, kao svaki mladić, znao je da je džez ono što želi da radi. Kasnije je naučio da ova muzika i jeste borba za slobodu, izraz slobode.

- Od velikana koji su stvarali džez naučio sam da je cela suština: postati što bolji, i preneti to na mlađe. Mnogi stari džezeri, crnci pogotovu, imali su običaj da kažu: “Jedan više sa instrumentom - jedan manje sa puškom na planeti”. Imao sam dosta loših iskustava zbog tvrdoglavosti, zbog tvrdoglavosti sam i pao sa terase. To je jedina validna visoka diploma koju imam: doktorat iz tvrdoglavosti. I zbog toga sam u pedagogiji dosta dobar, jer od dosta čvoruga koje sam dobijao kroz život, znam ljudima šta da kažem. Proveo sam trideset godina uz Klarka Terija, koga posle Luja Armstronga smatraju najjačim trubačem od pedesetih naovamo. Kad god stanem pred studente bilo gde u svetu, i ne znam šta ću da kažem, samo pomislim šta bi Klark rekao. Pitaju me posle: “Jel ti teška pedagogija?” Pa kako teška, kad samo pričam ono što su drugi sve već isprobali.

Posle nepunih pola sata razgovora, umor čini svoje. Mora da se vrati u ležeći položaj.

- Bogami, počelo je da bridi. Milice, ’ajde ćaleta da vratiš u krevet - viče Gut i dodaje za kraj:

- Trebalo je da imam jedan mnogo lep koncert sada. Zvao me Duško Gojković baš juče, kaže: “Kume, jao, pa čuo sam, toliko mi je žao...” Kaže, trebalo je da sviramo drugog novembra u Gracu - on, čuveni mladi američki trubač Džim Rotondi i ja, sa ritam sekcijom. Kažem mu: “Kume, da smo živi i zdravi, biće neka druga prilika, šta da radimo”.