Piraterija lakša uz internet

KAKO sprečiti da višemesečni kreativni rad neko obezvredi za svega par minuta i sa tek nekoliko osnovnih operacija na računaru? Borba protiv piraterije, u svim oblastima umetnosti, sve više liči na sukob sa stoglavom aždajom kojoj razvoj novih tehnologija mahom ide naruku. Sa druge strane, junak koji bi ovoj savremenoj pošasti zadao konačan udarac - ne postoji.

Prva prijava protiv piraterije u filmskoj industriji kod nas podneta je tek 2008. godine, kada se “Turneja” Gorana Markovića pojavila na jednom internet sajtu. U međuvremenu na tom planu nije urađeno gotovo ništa, pa je na skorašnjoj tribini u organizaciji MUP Srbije, kao jedini primer filma koji, dosad, nije “iscurio” van bioskopskih dvorana, istaknut Balaševićev “Kao rani mraz”. Najgledanijem srpskom filmu prošle godine, “Šišanju” Stevana Filipovića, to nije pošlo za rukom.

- Pojavio se snimak filma na “Jutjubu” - kaže Filipović. - Gledati ga, predstavljalo bi čist mazohizam, budući da je neko kamerom mobilnog telefona snimio bioskopsko platno u Podgorici. Podneli smo “Jutjubu” zahtev da se snimak ukloni, i mislim da je to učinjeno. Gotovo je nemoguće sprečiti da snimak “iscuri” na neki način, i svi pokušaji zaštite su neka vrsta dovijanja.

Filipović je svestan da je vrlo teško zaštititi film od piraterije u vreme sveopšte dostupnosti digitalne tehnologije, ručnih kamera i ostalih “pomagala”, te da ovi problemi nisu rešeni ni u “svetu”.

Nivo piraterije u Srbiji jeste smanjen, ali ona i dalje boluje od ove teške “bolesti”. Najtiražnija, i u ovoj oblasti nažalost najiskusnija domaća spisateljica, Ljiljana Habjanović-Đurović, smatra da je piraterisanje knjiga sinonim za odsustvo svakog morala i svesti o tome da se radi nešto ružno.

- Kada sam otkrila “divlje” kopije “Zapisa duše”, prijavila sam to policiji, dala iskaz istražnom sudiji, a ne znam da li je poveden proces tim povodom. U istom kraju, na jugu Srbije, pronašla sam i nelegalno štampano izdanje “Igre anđela” - kaže Habjanovićeva, koja se sa prvim “piratima” susrela 2003. godine, kada je osnovala izdavačku kuću “Globosino Aleksandrija”. U maju 2005, samo deset dana po objavljivanju, pojavio se i piratsko izdanje dela “Svih žalosnih radost”. Ti “pirati” su se vrteli godinama širom zemlje. Na sajmu knjiga u Zaječaru 2007. jedan prodavac joj je čak rekao da prodaje piratska izdanja njenih knjiga, i otvoreno joj predložio da mu pošalje knjigu u pripremi za štampu, da se ne bi mučio sa kopiranjem.

Zvanični prodati tiraž “Igre anđela”, navodi spisateljica, je sto hiljada primeraka, a piratska verzija imala bi, po nekim proračunima, makar dva puta više kopija.

- Kada sam 2005. letovala na crnogorskom primorju, “pirati” mojih knjiga prodavali su se u knjižarama od Ulcinja do Herceg Novog. Vlasnik jedne knjižare mi je, kada sam ga upitala zašto to radi, rekao: “Znate li koliko košta transport knjiga od Srbije do Crne Gore? A oni mi donose knjige u putnoj torbi.”

Najproduktivniji, a samim tim i piraterijom najviše pogođeni kompozitor filmske muzike Zoran Simjanović Simke kaže da ima više vrsta piraterije - i sve su pogubne.

- Pojavom raznih medija postalo je moguće da se, bez plaćanja autorima, sadržaj umnožava do besvesti i zarađuju milioni. Najveći naši “producenti” su svoje imperije zaradili piraterijom a onda postali veliki borci protiv iste. U ovoj zemlji je izdato sve što je ikada snimljeno na kasetama i DVD, a autorima niko nije ništa platio. Sad sa kolegama vodim sudske procese da tu nepravdu ispravimo - navodi Simjanović, i objašnjava da je druga vrsta “piraterije” to što televizije dnevno puštaju po nekoliko filmova pa ljudi ne moraju da kupuju karte za bioskop.

- Tako su zatvoreni bioskopi. U Francuskoj svaka televizija plaća po pet odsto bruto prihoda u fond za bioskope, tako da se bar na taj način pune fondovi i prave filmovi. Kod nas, iako imaju obavezu, televizije po toj osnovi duguju državi ogromne pare, pa zato nema para za filmove. Sa druge strane, to im se sveti jer narod kad vidi pirateriju ponaša se “piratski” - pa ne plaća pretplatu. Tako se sve vrti ukrug. Ima još jedna vrsta piraterije, ucene ili već kako je ko zove. Televizije potpisuju ugovore sa “producentima” koji ucenjuju autore i iz ugovora im izbacuju autorska prava na reprize, a televizije se onda, pošto nemaju obaveze, mirno “prave Toše” i bezbrojne reprize - ne plaćaju!