Darovi sa buvljaka

U CENTRU Beograda, kod Savezne skupštine, smešten je, u povećem stanu, jedinstveni muzej u svetu. Muzej sa hiljadama eksponata, ali bez stalnih posetilaca. Izuzetak je stotinak gostiju godišnje, poznatih imena iz zemlje i sveta koji se interesuju za ovu vrstu umetnosti, koja kod nas nije priznata kao u svetu. Muzej je **živ**, i iz njega povremeno odlaze eksponati na izložbe širom sveta.
Vlasnik Dragan Papić bavi se multimedijalnom umetnošću već više od 25 godina. Poznat je i priznat širom sveta, a kod nas je najzad dobio nagradu **Oktobarski salon ** za minulu godinu.
Već sama pojava ovog umetnika govori da se radi o vanserijskom stvaraocu i neobičnom čoveku. Takav je i prostor u kome živi i radi. Sve je načičkano nekakvim figuricama tako da nema gde da se sedne. Tek kad domaćin objasni šta je to, kako je to umetnički povezano i uslovljeno, postaje jasno da niste na kakvom buvljaku već u **rudniku zlata** i umetničkom lavirintu neprocenjive vrednosti.
Gde nalazite inspiraciju za rad i kako se snalazite u ovom **haosu**?
- Bavim se pitanjima pakla, misticizma, anarhizma, nasilja, civilnog rata, tabua, granica slobode... Zlo izvire iz ljudi, a njegova lavina krenula je rušenjem Berlinskog zida. Bombardovanje naše zemlje i raspad Jugoslavije, između ostalog, posledica su tog događaja. Ta zla su darovi za umetnika. Sudbini izbeglica sa prostora eks-Jugoslavije posvetio sam 2001. godine izložbu pod nazivom **žalim slučaj**, a bombardovanju njujorških bliznakinja izložbu **12. septembar**. Što se tiče pitanja kako se snalazim u haosu i kako ne poludim kad otvorim oči i vidim toliko stvari, ja njih pitam kako ne polude kada otvore oči i ne vide ništa, jer današnji trendovi insistiraju na ogromnom praznom prostoru. Imate primer Armanijevih stanova u kojima je u ogromnom prostoru samo jedna daska, i na dasci lotos. Ako nije teško probiti se kroz gužvu u autobusu, ni meni nije teško da se isto tako, s izvinjenjima, provlačim kroz svoj stan.
Vaš muzej neverovatan je spoj skupocenih predmeta i onih koji se mogu videti na buvljaku. Otkud ta kombinacija?
- Sliku Bate Mihajlovića u Pikasovom ili Brakovom maniru kupio je moj otac sedamdesetih godina, a tema je Rusoova: mlada devojka je pošla na vodu pa zaspala, tada je naišao lav koji ne zna da li da je pojede ili da je voli. Tu sliku sam malo popravio jelenskim glavama sa šeširima. Dečacima koji plaču počeo sam tokom bombardovanja da montiram naočare. Shvatio sam da umetnici, u stvari, ništa ne preduzimaju, samo kukaju. Išao sam na buvljake deset godina i kupovao sve što u sebi ima bilo kakve nostalgije, svedočanstva o trivijalnosti ljudskog života.
Koje delo vam je najdraže?
- Ne izdvajam ih, jer je svako materijalizacija mog mozga. Tako je i sa kolekcijama koje posedujem, počev od prepariranih lovačkih trofeja, bundi, figurica životinja koje je sakupila moja starija ćerka Alisa koje predstavljaju preplašeni srpski narod, ili školjki i minerala mlađe Sare. Tu su stotine privezaka i tradicionalna oruđa kao nacionalni simboli.
Gde ste sve izlagali?
- Širom bivše Jugoslavije, ali i u Engleskoj, Italiji. Ipak, najviše volim da izlažem u našoj zemlji, pred domaćom publikom. Za sebe volim da kažem da sam prvo Beograđanin, pa Jugosloven. To ne znači i da sam automatski jugonostalgičar, mada tvrdim da se u Titovo vreme dobro živelo. U beogradskom Studentskom kulturnom centru i sarajevskom Cedusu 1982. godine imao sam provokativnu komemorijalnu izložbu posvećenu Josipu Brozu Titu.
Šta umetnik treba da ne radi?
- Treba stalno stvarati i tako biti u trendu. Kad sam ja ćutao deset godina niko me nije šljivio. Potrebno je stvarati i pričati i paziti šta i gde reći. Pošto sam dobio nagradu Oktobarskog salona, postao sam među slikarima i ostalim umetnicima kao neka mis.
Dobili ste poziv za izlaganje na Olimpijadi u Atini?
-Da, i potvrdio sam učešće. Poziv je usledio i za Olimpijadu u Kini, 2008. godine, ali o tom potom...