SKROMNOST SRPSKIH VOJVODA: Stepa je prezirao počasti, život je posvetio svojoj zemlji

Arčibald Rajs

04. 02. 2021. u 18:00

VOJVODA Stepa Stepanović je manje poznat u inostranstvu, jer je suviše skroman i pomalo pustinjak.

СКРОМНОСТ СРПСКИХ ВОЈВОДА: Степа је презирао почасти, живот је посветио својој земљи

Foto Arhiva

Ratni dopisnici, ovi veliki kovači slave, ne približavaju mu se, ili to čine retko, i više vole društvo drugih razgovornijih šefova. Ali svi oni koji su upućeni u vojnu i strategijsku istoriju balkanskih ratova, znaju kakvu ulogu je u njima igrao vojvoda Stepa. Zar on nije bio pred Jedrenom i zar njemu Bugari ne duguju svoju najstvarniju i najčuveniju pobedu? U ovom ratu, viđamo ga uvek tamo gde je posao najmučniji, i on je izvojevao odsudne pobede na Jadru i Ceru, i kasnije, nad Poćorekovom vojskom. Na Solunskom frontu poveren mu je mučan i neblagodaran zadatak: da brani front Moglene i da napada ako je moguće, iz ravnice, neprijatelja ukopanog po planinama sa strahovito teškim pristupom i čiji vrhunci su viši od 2.000 metara.

Stari ratnik se dao na posao. Stepa Stepanović veruje u pobedu onih koji se bore za svoju slobodu i za svoje pravo, i njemu se hita da se vrati u svoju zemlju. Takav je ovaj vredni vojnik, ali on i kao čovek nije manje interesantan.

STEPA je seljačko dete; rođen je kod Beograda na bregovima Torlaka i njegovo srce je ostalo u njegovom malom rodnom mestu. Kao svi Srbi od vrednosti, on je s pravom gord što je sin onih seljaka čiji su podvizi zadivili svet i koji su izvršili ono nečuveno povlačenje preko Albanije.

Vojvoda Stepa je osamljenik. On voli da bude sam i da radi na vazduhu. Prvi put sam ga video u oktobru 1914. u Lipolistu u Mačvi. Bio se ukopao u neku vrstu "blokhausa", napravljenog od sanduka za municiju i bez krova. NJegovi oficiri dolaze da ga ometaju samo kad je to apsolutno potrebno.

Ali, ovo odvajanje vojvode od njegovih trupa samo je prividno. U svojim samotnim šetnjama on posećuje sve i vidi sve. Ume da sa nekoliko kratkih reči osokoli "svoje vojnike". Jer vojnici su njegovi. On živi samo za njih. Samo zato da bi se oni mogli uskoro vratiti u svoje male bele kućice, ovaj starac žrtvuje zdravlje svojih poslednjih godina na nezdravom frontu Južne Makedonije.

ODBRANA KAČANIČKOG KLANCA

GENERAL Damjan Popović, kome je bila poverena odbrana Kačaničkog klanca, pokazao se apsolutno nesposobnim. Trupe, demoralisane rđavim primerom svoga šefa, počele su da popuštaju. U ovoj kritičnoj situaciji princ Aleksandar obratio se generalu Bojoviću. Bez časa oklevanja, general se žrtvuje, uzima komandu nad trupama, podiže moral i brani tako uspešno ove važne položaje da je osigurano povlačenje glavnine. Ima li išta teže za jednog čoveka nego da se primi jednog zadatka za koji, unapred, zna da ga neće moći izvršiti?

MUDRAC je Stepa Stepanović. Posvetio je život svom pozivu i svojoj dragoj zemlji, i prezirao počasti. Kad završi svoj posao, odlazi pešice, laganim koracima, da baci majstorski pogled na sve ono što zavisi od njega.

Vidim ga gde prolazi seoskim sokačićima. Turska deca koja govore samo slovenski i koja su plava kao Englezi, igraju se u potoku. Vojvoda se zaustavlja: "Kako se zoveš?" pita on. "Ahmed

Redžep" odgovara dete, pozdravljajući po vojnički. Maršal se osmehuje, pomiluje rumene obraze mališana i odlazi, zamišljen, svojim laganim korakom. NJegove dobre, plave vlažne oči gledaju žarko večernje nebo. On misli na svu onu decu koja su ostala tamo dole i od kojih mnoga nisu više u životu. Jedan vojnik tridesetih godina prolazi i pozdravlja.

Šef skida svoju kačketu na građanski način i gleda ga razneženim pogledom. "I ti si ostavio decu u rukama osvajača. Jadni čoveče, da li ćeš ih videti? - izgleda da kaže njegov pogled."

PISMO od 5. februara 1918. - general Bojović.

"Mala srpska vojska čeka. Ona čeka trenutak kad će joj strategijska situacija na celom savezničkom frontu dozvoliti da sa svojim francuskim, engleskim i italijanskim drugovima, kojima se pridružila i Grčka, najzad oslobođena od svog izdajničkog kralja i njegovih verolomnih vlada, potisne Bugaro-Nemce i da se pobedonosno vrati u Beograd. Ona sada drži ponovo osvojene položaje u toku vrelih borbi u jesen 1916. i sprema se da zadivi svet kao što je to već učinila na Jadru i Ceru, na Kolubari i na Rudniku, za vreme nečuvenog povlačenja preko Albanije, na Reduti i na Koti 1912. U tišini, njen Glavni stan organizuje revanš, revanš u kome će podjarmljena braća iz Austrougarske, Jugosloveni koji su došli iz Rusije posle herojskih borbi u Dobrudži, igrati ulogu i pokazati celom svetu da je njihovo mesto s ove strane; a ne u vojsci Habzburga, tevtonskih vazala.

Ko je na čelu toga rada za pripreme? Jedan čovek o kome se malo govorilo, jer je skroman: general Petar Bojović.

UPOZNAO sam ga u Peckoj u jesen 1914. Komandovao je Prvom armijom. Kazali su mi, pokazujući jednu kuću: "Popnite se na prvi sprat, tu ćete naći generala! Penjem se; u jednoj vrlo jednostavnoj sobi, sobi malog palančanina u ovom malom selu koje sa pompom daje sebi titulu varoši, jedan čovek dolazi mi u susret i, iako me nije poznavao, steže mi srdačno ruku. General je srednjeg stasa, sa još crnim brcima na gotovo okruglom licu. Kosa je kratko ošišana. Malo hramlje jer je bio ranjen kod Šapca, gde je za svoje hrabro držanje odlikovan medaljom za hrabrost koju, ako se ne varam, nosi jedini od svih velikih šefova srpske vojske. Proveli smo veče zajedno i ovaj čovek, tako jednostavan pored svega svoga visokog položaja, odmah me je osvojio. Bilo je lepo jesensko veče i kroz otvorene prozore, čuli smo kanonadu sa Gučeva i Mačkovog kamena.

Već u balkanskim ratovima, general, tadašnji pukovnik Bojović, igrao je važnu ulogu. Bio je šef štaba Prve armije princa Aleksandra, one armije koja je razbila Turke na Kumanovu, a Bugare na Bregalnici.

PONOVO sam video generala u Kragujevcu, godine 1915, gde je bio pridodan Glavnom stanu.

Sretali smo se često uveče posle rada. To su bile tada šetnje kroz taj lepi nasmejani kraj, raspravljajući o dnevnim događajima i o budućnosti Srbije. Jer Bojović je vatreni patriota. On je posvetio život svojoj zemlji. Tako sam se izbliže upoznao sa ovim čovekom i vrlo brzo sam shvatio da su njegove tri glavne osobine iskrenost, požrtvovanje i dobronamernost.

Ovaj hrabri vojnik je blag. NJegov glas, malo potmuo, gotovo se nikada ne uzdiže i njegove oči, koje gledaju pravo u vaše, imaju nečega melanholičnog: to je nostalgija za otadžbinom i žalost za svima onima koji su izginuli za njenu slobodu.

GENERALOVO požrtvovanje nema granica. On radi dan i noć. Ali ono što je izveo najlepše, to je njegova odbrana Kačanika prilikom bugarskog napada 1915. godine.

Eto, to je čovek koji stoji na čelu priprema za poslednji čin herojske srpske drame. Sa svojim vernim saradnicima i hrabrim šefovima koji komanduju na frontu, on će umeti da mu dade srećan rasplet. Svejedno, ali kolika razlika između srpskih šefova koji su jednostavni i drugari sa svojim vojnicima, i šefova centralnih sila, ovih naduvenih sitnih plemića koji bi se smatrali obeščašćeni da jedu za istim stolom sa prostim redovom?"

Neposredno posle ovih mojih zapisa general, kasniji vojvoda Bojović, promenio se sa vojvodom Mišićem i izvršio je, kao komandant Prve armije, pobedničku ofanzivu od 1918.

SUTRA: Ručak ispred bugarskih linija

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)