FELJTON - BOGATSTVO OD OTKUPA GREHOVA: U vreme najezde krstaša Sava je čuvao duh pravoslavlja

Nikola Moravčević

30. 04. 2022. u 18:00

STEFAN Nemanja je umro pred sami početak XIII veka, u čijoj prvoj deceniji je u Evropi, a i na Balkanu došlo do kardinalnih svetovno političkih promena koje su u značajnoj meri uslovljavale dalje uspone i padove Srbije kao punopravne i nezavisne države.

ФЕЉТОН - БОГАТСТВО ОД ОТКУПА ГРЕХОВА: У време најезде крсташа Сава је чувао дух православља

Papa Inoćentije III je uveo otkup grehova, Foto "Vikipedija"

Glavni evropski igrači u tadašnjim komplikovanim političkim prevratima su bili rimski papa Inoćentije III (na vlasti od 1198. do 1216.) i stari slepi mletački dužd Enriko Dandolo (na vlasti od 1193. do 1205.).

Inoćentije III je do papske tijare došao u trideset i sedmoj godini svoga života i od samog početka se počeo uplitati i mešati u sve moguće političke probleme zapadno evropskih svetovnih vladara, ističući princip da je papska vlast najuzvišenija na svetu i da su vi oni papski vazali, koje on može da po volji savetuje u svemu, dovodi u red, kažnjava pa čak i da smenjuje ako mu nisu podložni.  Kao papa, on je o sebi govorio da je Hristov vikar na zemlji, a ne vikar apostola Svetog Petra kao što su njegovi prethodnici tvrdili do tada, a i da je samo rimska katolička crkva istinska majka crkva dogmatski čistih hrišćanskih vernika.  Pod njegovom upravom je vatikanska kurija počela da na veliko izdaje papske novčane indulgencije za oproštaj grehova i to svetogrđe, zajedno sa insistiranjem Vatikana na pontifskoj arbitraži u velikom broju svetovnih sukoba evropskih vladara je počelo da donosi rimskoj crkvi ogromno bogatstvo.  Koliko je taj papa u svojoj politici apsolutne dominacije svetom bio uspešan, pokazuje i činjenica da su njegovu teoriju o vazalnoj zavisnosti svetovnih vladara od pape tada već javno priznavali kraljevi Aragonije, Portugalije, Švedske, Danske, Poljske, Bugarske i Jermenije. 

ODMAH po dolasku na vlast Inoćentije III se posvetio ideji konačnog slamanja dotadašnje ogromne svetovne moći nemačkih careva time što će pronaći način da ih uspešno istisne iz Italije, a kasnije je sa istom energijom ušao i u pripreme za početak IV krstaškog rata.

Ključnu ulogu u toj krusadi je uspešno odigrao tadašnji stari i slepi mletački dužd Enriko Dandolo, pošto je ugovorio sa predvodnikom tog pohoda, francuskim markizom Bonifacijem Monferatskim, da se 1202. godine krstaške trupe okupe u Veneciji, odakle bi Mletačka flota, po ceni od 85 hiljada maraka u srebru, prebacila svih 30 hiljada boraca i 4 i po hiljade njihovih konja sa ratnom opremom i zalihama do Egipta.

Na dan 18. jula 1203. godine nezadrživi juriš latinskih krstaša na tada najveći i najbogatiji centar hrišćanske ekumene je doveo do prvog pada Konstantinopolja u skoro devet vekova njegovog postojanja. A jedini zvanično najavljeni razlog za taj bestidni čin je bilo da će se  time postići pravedno oslobađanje iz tamnice svrgnutog slepog cara Isaka II Anđela i njegov povratak na romejski tron sa maloletnim sinom Aleksijem IV kao savladarem.

TRODNEVNA krstaška pljačka Konstantinopolja koja je usledila je bila milenijumska orgija pohlepe, brutalnosti i vandalizma.  Romejski istoričar Nikita Honijat, koji je bio svedok svemu tome, je zapisao:  ’’Lomili su svete ikone i bacali svete relikvije na mesta koja me je sramota da pominjem ... Ovi glasnici Antihrista uzeli su putire i nafornjake, povadili s njih dragulje, pa ih iskoristili kao pehare za piće.  A što se tiče obesvećenja crkve Svete Sofije, o tome bez užasa ne može da se govori.  Uništili su visoki oltar, umetničko delo kome se divio čitav svet, i podelili ga na delove među sobom. ... Obična bludnica je bila stavljena na tron patrijarha da se uvredama  baca na Isusa Hrista; i pevala je vulgarne pesme i igrala besramno na                                                                  tom svetom mestu.’’

Kad su se obični krstaši odjednom sreli sa neopisivim bogatstvom otkrivenim u Konstantinopolju, većina njih nije mogla da odoli nagonu da zadrži opljačkano zlato i dragulje za sebe, pošto se to lako moglo sakriti, tako da su njihove vođe posle tri dana gradske pljačke procenili da su ogromne svote kovanog novca, procenjene na oko pet stotina hiljada maraka, što je bilo duplo više od toga što se tada našlo u zvaničnom trezoru, ostalo u džepovima pohlepnih latinskih pučana.

KAD JE  flandrijski grof Balduin konačno postao latinski car u Konstantinopolju, a francuski markiz Bonifacije od Monferata solunski kralj, preostala prestonička romejska vlastela i sveštenstvo su se razbežali ili u Nikeju, gde je bivši visoki dvorski velikodostojnik Teodor Laskaris (koga je monah Sava upoznao pri svom prvom odlasku u Konstantinopolj), pokušavao da od propalog carstva spase što se spasti može, krunišući se 1206. godine za cara Romeja, ili u Epir, u kome je jedan od vanbračnih sinova iz carske porodice Anđela, Mihailo Anđel Komnin Duka uspostavio svoju despotovinu.

Sve ove pogubne promene je srpski arhimandrit Sava, sa gađenjem pratio iz svog Hilandara na Atosu, brinući se ne samo kako da očuva duh pravoslavlja u svojoj lavri, nego i kako da zaštiti mošti prvog opštepriznatog srpskog svetitelja, svoga oca Simeona, pošto je papa Inoćentije III tada već postavio svog katoličkog nadzornika Svete Gore, a latinski baroni već počeli da zidaju pirgove blizu postojećih manastirskih poseda, žudeći da i imovine nepokornih pravoslavnih monaških bratstava konačno prigrabe sebi.

POVRH tih briga, Sava je uglavnom imao i loše vesti iz Srbije. Sve do smrti Stefana Nemanje, njegova braća, veliki župan Stefan Nemanja II u Raškoj i veliki knez Vukan u Zeti, nisu bili u zavadi.  Ali posle smrti ugarskog kralja Bele III Arpada 1196. godine i dolaska na ugarski presto njegovog najstarijeg sina Imrea, kralj Imre i njegov mlađi brat Andraš (koji je već bio gospodar Hrvatske i Dalmacije), su sa zadovoljstvom prihvatili ideju pape Inoćentija III da katoličanstvo treba da se širi ne samo duhovno, nego i svetovnom diplomatijom, pa i silom oružja ako treba i da kraljevina Ugarska, kao svetovna borbena pesnica katoličanstva u srednjoj Evropi, treba da poveća oružani pritisak na pravoslavne balkanske narode.  Po tom principu je knez Andraš, posle smrti Stefan Nemanjinog brata kneza Miroslava u Stonu i sukoba njegovih sinova Andrije i Petra, pomažući ovom drugom, osvojio srpsku  oblast Hum, što ga je dovelo u susedstvo sa već katolički naklonjenim velikim zetskim knezom Vukanom.  Dalji ugarski prodori su tad za neko vreme prestali zbog sukoba između kralja Imrea i brata mu Andraša.  U tom periodu je i knez Vukan počeo da se dopisuje sa papom Inoćentijem, prvo da denuncira bosanskog bana Kulina zbog njegovog blagonaklonog tretmana bogumilske jeresi u Bosni koja se proširila i na lokalno plemstvo, a potom i da za sebe zatraži od pape kraljevsku krunu.

PAPA LUKAV POLITIČAR

INOĆENTIJE III je bio daleko lukaviji političar nego što je knez Vukan mislio.  Pošto je u ugarskim dvorskim nesuglasicama podržavao  legitimnog kralja Imrea protiv uzurpatorskih ispada njegovog mlađeg brata Andraša, on je i knezu Vukanu diskretno nagovestio da bi u potencijalnim srpskim sukobima bio naklonjen da drži stranu legitimnom vladaocu, velikom županu Stefanu Nemanji II.  A to je i raški veliki župan osetio i počeo da suptilno nagoveštava da je spreman da počne da se približava Rimu, nazivajući papu u pismu ’’svojim duhovnim ocem.’’

U utorak: Posvećenost srpskoj državi

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

SOČNO TELEĆE PEČENJE U RERNI: Po receptu najiskusnijih kuvara - tajna je u brašnu