FELJTON - IZMEĐU GOSPODARA I "VOLJENOG VOĐE": Država se suočila ne sa "liberalima", već sa svojim ćorsokakom

Mirko Stamenković

12. 11. 2021. u 18:00

OD čelnika liberala niko nije osuđen, niti se upuštao u neku ozbiljniju političku akciju, da brani i afirmiše svoje stavove. Državna bezbednost ih je procenjivala kao grupaciju malene snage i podrške u narodu, svega nekoliko stotina osoba u SFRJ, ali: "sve pristalice ovog opredeljenja nisu identifikovane".

ФЕЉТОН - ИЗМЕЂУ ГОСПОДАРА И ВОЉЕНОГ ВОЂЕ: Држава се суочила не са либералима, већ са својим ћорсокаком

Foto arhiva "Novosti"

O angažovanju službe bezbednosti u obračunu sa srpskim liberalima jedan od bivših šefova beogradskog SDB-a (1984-1987), tada aktivan operativac, kaže: "Priznajem da mi nije bilo jasno u čemu je tačno njihova krivica, ali bili smo angažovani protiv njih u mnogim procesima."

Operiše se različitim podacima o broju onih koji su smenjeni s političkih, državnih, menadžerskih funkcija. Prema Latinki Perović, 1972. je smenjeno između 5.000 i 12.000 lica. Novo beogradsko partijsko rukovodstvo saopštava da je u toku borbe protiv liberalizma smenjeno 87 direktora i oko 1.000 rukovodećih ljudi. Nebojša Popov u studiji o društvenim sukobima navodi broj od 1.319 smenjenih funkcionera liberala samo u prvih nekoliko meseci kampanje. Rajko Danilović, nekada član Sekretarijata Gradskog komiteta SK Beograda, jedan od smenjenih, daje procenu od oko 20.000 liberala koji su pali u nemilost režima posle 1972. godine.

POSLE smene srpskog liberalnog rukovodstva dolazi do zaokreta Srbije ka većem autoritarizmu, nacionalizmu i tradicionalizmu. I to je ono što se kao lajtmotiv provlači kroz ove zabeleške. Društvo se suočilo ne sa "liberalima", već sa svojim ćorsokakom, u koji je upalo dobrim delom zbog Brozove neodlučnosti da ostane na putu otvaranja prema svetu, što bi značilo i unutrašnju liberalizaciju demokratskih odnosa i veću slobodu medija. Dovelo bi, dakle, do neminovnosti da samoupravljanje mora da izađe iz učaurenosti u radnim kolektivima i postane oblik upravljanja državom.

Tome su doprineli i ustavni amandmani. Evo šta je Broz o njima rekao 1972. godine: "Izostalo je ono što bi značilo njihovo sprovođenje u život. A što bi se moralo pogledati, prije svega, u korjenitoj promjeni fizionomije banaka, reeksportera, spoljne trgovine na veliko. I gdje praktički nije gotovo ništa učinjeno. Ili se govori da se, dok se amandmani ne razrade, ne može ništa bitno ni promjeniti u ovim organizacijama, ili se formalnom izmjenom statuta, recimo banaka, smatra da je sve učinjeno."

Čudno ali istinito - i danas, posle toliko decenija, malo je originalnih zapisa o tome šta su stvarno mislili o Brozu oni koji su ga najduže i najbliže okruživali. Pogotovo nema svedočenja o tome da li se Broz uplašio sopstvenih reformskih ideja ili je odista hteo da "ruši svojih ruku delo" - Jugoslaviju kao federalnu državu.

OTVARAJUĆI se prema svetu, unoseći tržišne zakone u ekonomiju, ali i "puštajući" samoupravljanje da izađe iz fabričkog kruga, dakle delimično oslobađajući društvo "partijskih stega", koliko se od nekada apsolutnog gospodara pretvarao sve više u "voljenog vođu" - ali ograničene upravljačke moći? Broz je osetio da mu decentralizacijom države, slabljenjem moći federacije ne samo da arbitrira, već i konačno odlučuje o svakom sporu unutar SFRJ - iz ruku izmiču konci neprikosnovenosti.

Kako je Rodoljub Čolaković, jedan iz garde predratnih i ratnih vođa Komunističke partije Jugoslavije, video Brozovu ulogu? On kaže: "Zašto se nekadašnji orao pretvorio u uobraženog samodršca? Meni su imponirali Nikezić i Latinka Perović kad su pre dve godine izbili na čelo partije u Srbiji. Dobro su je vodili za vreme masovnog pokreta u Hrvatskoj, ali nisu išli u borbu protiv bankara, tehnokrata i anarholiberala. Bilo je u njihovom držanju nečeg kabinetskog i knjiškog, neke vere da se samo dobrim formulacijama vodi politika. Doznao sam da je Tito najpre zvao Dražu, a onda Šaneta da preko njih saopšti CK SK Srbije da je nezadovoljan njihovim radom."

SVEST o uvođenju tržišnih zakona očigledno je teško prodirala, a većina kadrova, pa i u Srbiji, smatrali su da ne treba da se dira u "klasičan oblik socijalizma".

Teško je, naravno, na osnovu jednog podatka izvlačiti ma kakav zaključak, ali je moguće da su se mnogi koji su pre Drugog svetskog rata bili u vrhu tada ilegalne Komunističke partije Jugoslavije duboko kajali što su na Staljinov poziv u Moskvu poslali Broza, umesto da je tamo otišao Rodoljub Čolaković ili Sreten Žujović.

No, znajući za sudbinu Gorkića, poslali su Broza. Posle boravka u Moskvi, on je postao šef onima koji su ga tamo slali. NJihov strah od odlaska u Moskvu bio je utemeljen u iskustvu da se skoro niko ko je tamo otišao nije otud vratio, ili nije ostao pošteđen od naknadne likvidacije. Pogrešili su u proceni da će i Broz proći kao njegovi prethodnici. A Brozu se posrećilo.

I "liberalizam" je ostao nedovoljno razjašnjen. Mnogi su pisali o liberalizmu sa različitih stanovišta. Kako sam pripadao toj opciji, decenijama me je mučila misao - a zašto smo optuženi upravo za "liberalizam"?

MNOGO godina kasnije, kada sam već rešio da zatvorim stranice ovih zapisa, naišao sam na neobično tumačenje liberalizma jednog od najpriznatijih ruskih geopolitičara Aleksandra Dugina, koji objašnjava da je liberalizam jedna od tri velike svetske ideologije i stavlja ga u ravan sa fašizmom i komunizmom!

On kaže: "Liberalizam je totalitarna i otvoreno nihilistička ideologija, ako ga zbog toga odbacujete i ukoliko želite poći dalje od komunizma i fašizma - četvrta politička teorija je vaša koliko i moja pozicija. Liberali na mene projektuju svoje strahove, svoju mržnju, svoje košmare i fanatizme. Pustimo ih neka to rade.Liberalizam je suštinski rasistička ideologija. Ona se predstavlja kao nešto univerzalno i kao neminovna posledica istorijskog iskustva Zapada, zapadnog društva u epohi modernizma - ona afirmiše individuu (liberalni koncept) kao jedini i isključivi način razumevanja."

Teško je poverovati u ispravnost ovakvog razmišljanja.

Ni sam Broz nije bio načisto šta je hteo s time što je Nikezićev CK SK Srbije proglasio liberalima, osim da zbuni javnost i uplaši mase nečim što dotle nije "stanovalo na našim prostorima". Nije potrebno biti previše teoretski "naoružan" pa doći do zaključka da je trebalo ukloniti Nikezića i promeniti sastav CK SK Srbije kako bi se na političku pozornicu vratili manje smeli kadrovi, spremniji da doslednije sprovode zaključke. Zaključci su postajali nalik onome što je nekad bilo uobičajeno kod naših baka i prabaka: iznad šporeta je obično stajalo vezeno platno s porukom o dobroj kuvarici, a zapravo je služilo da se pokrije masnoćom uprskan zid.

SELEKTIVNA KONCENTRACIJA

MILOVAN Đilas jeste ostavio pisani trag o tome kako su doživljavali Broza: "Tito je bio upadljivo oštre i brze inteligencije i snažne i selektivne koncentracije. Ista svojstva sam zapazio i kod Staljina, ma da bih rekao da je Staljinovo mišljenje bilo opreznije, ako ne i sporije. Takva Titova svojstva izražavala su se u logičnosti i doslednoj jasnoći: kada bi se desilo da Titu nešto nije jasno, kada nešto ne domisli - on je delovao i izražavao se preoprezno, pa i smerno. Istina, to se dešavalo retko. Bio je dozlaboga loš govornik, ali se nije mogao umiriti, a kamoli odreći prečestog javnog nastupanja. Ali je znao i da bude dobar govornik kada se radilo o zaoštrenom konkretnom pitanju."

SUTRA: PRVO "JUTRENJE" NA BRIONIMA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

POGUBNE TEŽNJE: DŽonson tera Putina sa Balkana