LAKŠE JE U RATU, VIDIŠ NEPRIJATELJA: Pukovnik dr Đorđe Taušan o borbi protiv korone

Biljana RADIVOJEVIĆ

13. 03. 2021. u 08:30

NI ovo jutro, nažalost, "neće promeniti sve". Tačno je 343. dan od kada je VMC "Karaburma" ušao u kovid-sistem.

ЛАКШЕ ЈЕ У РАТУ, ВИДИШ НЕПРИЈАТЕЉА: Пуковник др Ђорђе Таушан о борби против короне

Foto Nikola Skenderija

Nije bilo dana pauze, možda samo kratkog zatišja, ali ni sve iskustvo lekarima neće pomoći da precizno ucrtaju putanju kovida. Infekcija od koje je u svetu obolelo više od 117 miliona ljudi, a preminulo više od 2,6 miliona, još je nepredvidiva.

U ovom VMC, doktor Đorđe Taušan, pulmolog, juče ujutru počeo je svoj 350. dan na kovid-odeljenju. NJegov minuli rad u kovidu je duži nego samog VMC, jer mu je ovo drugi kovid-raspored. Prvo je bio u KBC "Zemun". Ovde je zamenik komandanta bolnice.

Taušan je vojnik svoje profesije, oficir, po činu pukovnik. Visok, u vojničkoj, maskirnoj uniformi. Pri prvom susretu jasno je - jeste lekar, jeste vojnik, ali prvo i najviše je - čovek.

U uniformi koju sada skida samo kad ulazi na odeljenja, u crvenu zonu, bio je i na frontu:

- Lakše je u ratu. Tamo znaš sa kim se boriš. Ovaj neprijatelj je nevidljiv - tiho priča.

Jutro nekoliko dana posle godišnjice od početka epidemije, više od 503.000 obolelih, i više od 4.600 preminulih u Srbiji, nijedno pitanje ne čini se dovoljno pametno i malo je verovatnno da će ijedan potencijalni odgovor biti originalan. Sve što se o kovidu zna, već je rečeno, a mnogo toga se još ne zna. Nema tu ekskluzive. Svaka suza je ista, svaka nada je - najveća moguća. I oni koji gube bitku, umiru u istom ropcu. Nepristojno bi bilo opisivati ljude koje je kovid prikovao za krevet, njihov poslednji udah, način na koji zatvaraju oči i odlaze.

Do juče, u ovoj bolnici lečeno je 2.055 obolelih od kovida, 250 je izgubilo bitku. Doktor Taušan sve broji, i one koji su izašli iz bolnice, i one koji su otišli u nepovrat, posebno kolege, prijatelje, one sa kojima je delio lepo i ružno.

- Danas imamo 113 pacijenata. Dvanaestoro je u intenzivnoj, na nekom obliku asistirane ventilacije ili visokom protoku kiseonika. Troje je intubirano - kao da "raportira" Taušan.

U ovom centru na raspolaganju je do 135 postelja. U decembarskom, dosad najtežem piku epidemije, bilo je popunjeno i do 130.

- Prijem je u poslednjih desetak dana veći od otpusta - navodi Taušan.

- Prošlog vikenda otvoreno je K2 odeljenje sa 45 kreveta. Ono postoji od aprila prošle godine i uključuje se kada ponestane kapaciteta ili kada druge bolnice izađu iz kovid-režima. Tako je bilo u julu, pa u decembru, sad opet. Sa porastom broja pozitivnih na virus korona i težine kliničke slike lečenje će se produžiti. Pred nama su sigurno dani kad neće biti otpusta, samim tim ni prijema.

Dosad su pacijenti u bolnici lečeni 10 do 14 dana, ali to je - prosek. Bivši vaterpolista, mlađi od 40 godina, ovde je proveo 52 dana, pa je prebačen u Univerzitetski klinički centar Srbije, na Kliniku za pulmologiju. Tu je ostao još 35 dana, i izašao oporavljen.

- Pacijenti izlaze iz bolnice oporavljeni, ali posledice bolesti ostaju - kaže Taušan.- Najveći broj ode s promenama na plućima. Pulmološki nalazi na otpustu nisu normalni. Postoje promene koje se u postkovid mesecima održavaju, pa se postepeno povlače. Da li će neke biti trajne, znaćemo tek kad prođe vreme.

Dobro opremljeni, stiže i skener

U VMC "Karaburma" angažovano je 35 lekara u infektivnom odeljenju, 10 anesteziologa, a sa popunom u poslednja 72 sata, oko 100 medicinskih tehničara u crvenoj zoni i 15 tehničkih lica na održavanju i dezinfekciji. Svi su iz vojnog zdravstva.

- Imamo opremu, sve za ličnu zaštitu, lekove... Na raspolaganju nam je rendgen, mini-laboratorija, sad se priprema i prostor za skener - kaže dr Taušan, koji je već 24 godine pulmolog.

Kada pacijenti, najčešće pet do sedam dana od ispoljavanja simptoma, stignu u bolnicu, bolest je već značajno napredovala. Lečenje je teže, šanse manje. Jedni su disciplinovani, slušaju sve što lekari kažu. Drugi baš i nisu.

Doktor Đorđe Taušan, Foto Nikola Skenderija

- Ovo je bolest koja se leči prevashodno mirovanjem. Ako poslušamo savet starijih, baka i deka, da se grip, lečio ne lečio, leži sedam dana, SARS-CoV-2 infekcija traži mirovanje minimum 14 dana, uz svu prateću terapiju, koja je u suštini simptomatska, jer za kovid nema specifičnog leka - priča dr Taušan.

U bolnicu dolaze uplašeni, neke procedure su neprijatne, ljudi u agoniji pokušavaju da strgnu "ful fejs" maske, uhvati ih klaustofobija.

- Najteže, ipak, podnose što im je bolestan još neki član porodice, a u drugoj je bolnici.

To unosi dodatni nemir u već psihički opterećen mozak tih pacijenata - primećuje dr Taušan.

BRINULI O PATRIJARHU IRINEJU

LEČIO je dr Taušan sa dr Ivom Udovičićem, komandantom VMC, i patrijarha Irineja. Kada se zadužite za život takve ličnosti, to podiže odgovornost i stvara obavezu da se preduzme sve što je moguće, čak i više od toga.

- Tako je, ali ne zbog titule, nego zbog ličnosti patrijarha Irineja - priča Taušan.

- Nije imao nikakvih posebnih prohteva, razgovarali smo, ali urezala mi se njegova najednostavnija rečenica: "Deco, samo vi radite svoj posao."

Zahvaljujući razumevanju ministra i Ministarstva odbrane, Uprave za vojno zdravstvo, Generalštaba Vojske Srbije i VMA, u VMC svakodnevno radi bar jedan psihijatar.

BORBA Doktor Taušan u crvenoj zoni kovid-bolnice VMC "Karaburma", Foto Nikola Skenderija

Za više od godinu dana, medicinski timovi prošli su razne situacije, nagledali se svega, a naš domaćin dr Taušan kaže da mu je lično najteže kada gubi nekoga sa kim je radio i kada mora da donese odluku da nekog bliskog priključi na respirator, sa neizvesnim ishodom:

- Pacijent je za respirator sediran, relaksiran, nesvestan šta se dešava oko njega, ništa ne oseća ili mi bar mislimo da je tako, a nas prevladava saznanje da u tom času sve najmanje zavisi od nas i da, iako smo uložili sve znanje i primenili najbolje lekove i aparate, rezultat može da bude nula.

Ni oni koje je izgubio, niti oni koje je spasao, zapravo ga ne vide, iako je po ceo dan na crvenoj liniji gde se sudaraju život i smrt.

- Pamtim lica, ali oni ne pamte naša. Oni nas vide kao vanzemaljce iz filmova "Variola vera" ili "Zaraza" - priča dr Taušan.

- Pamtim sve, gotovo da im svima znam imena. Neko će reći da nisam baš normalan ali, eto, pamtim.

U to pamćenje najjače se urezao jedan slučaj. Koleginica iz VMA, koja je ovde bila deo anesteziološkog tima do oktobra, kada je primetila znake kovida, ovde je i lečena.

Prošla je sve faze, od malog protoka kiseonika, mehaničke ventilacije do respiratora i nazad.

- Sa njom smo radili, radimo i radićemo - odgovara na naše pitanje zašto je baš taj slučaj najupečatljiviji.

Uslovi smeštaja u VMC su drugačiji nego u ostalim kovid-centrima. Zgrada je bila stacionar za vojnike na odsluženju vojnog roka. Smeštaj je kao u kasarni. U sobama od dvoje do šestoro.

- Koliko ljudi, toliko ćudi - kaže Taušan na naše pitanje da li se pacijenti žale na uslove, jer mnogi očekuju da u bolnici bude kao u hotelu.

Svi pacijenti imaju upale pluća, gradiraju se samo po težini. Naš sagovornik objašnjava da su pluća jedini organ na kojem se vizuelno, na rendgenskom ili snimku skenerom, vidi kovid. Kaže da radiolozi snimke opisuju kao pneumonije, ali "to nisu pneumonije kakve smo pre kovida viđali, već vaskulitisi, upale krvnih sudova pluća". To često daje bizarne slike na radiografiji, mnogo dugačije od poznatih pneumonija, bilo bakterijskih, bilo virusnih.

- Nesumnjivo je SARS-CoV-2 infekcija multidisciplinarna bolest koja zahvata sve organe, od kože koju vidimo, do pluća, bubrega, izmenjenog ponašanja usled uticaja na centralni nervni sistem, promena na srcu i srčanoj kesi - nabraja dr Taušan.

A, nesumnjivo je i da kovid ume da iznenadi, nažalost, češće neprijatno. Ovde se život, i kad pacijent dođe u stanje da se pomisli "izvukao se", prekine u trenu.

- Morate da se naviknete i na smrt. Sve što se rodi jednog dana mora da umre, problem je faktor vremena, problem je što zbog same prirode bolesti umiru sami, bez mogućnosti da u tim poslednjim danima vide nekog od porodice... Ta smrt nastaje uglavnom iznenada. Nekad smo i lično u obavezi da obavestimo porodicu. U takvim situacijama ja sam čovek, ne lekar, ali sem tehnikalija i da izjavite saučešće, nemate šta drugo da kažete.

Ako mora i može da se navikne na smrt, čovek prihvati i skafander. U njemu ne može normalno da se kreće, da priča, ne može da diše, ali...

- Živ se čovek na sve navikne. To je, valjda, jedino biće koje se navikne na sve ekstreme.

U početku mora, a kasnije postane navika - kaže naš sagovornik.

 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

KLIKNITE ZA VIŠE VESTI

Komentari (0)