SVE ODLUKE DONESENE BEZ GLASANjA: Falsifikovanje drugog zasedanja AVNOJa, 153 odsutna delegata proglašena prisutnim

Borisav Jović

26. 11. 2020. u 17:00

СВЕ ОДЛУКЕ ДОНЕСЕНЕ БЕЗ ГЛАСАЊА: Фалсификовање другог заседања АВНОЈа, 153 одсутна делегата проглашена присутним

Foto privatna arhiva

NA DRUGOM zasedanju Avnoja održanom 29. novembra 1943. godine u Jajcu doneta je odluka o budućem državnom uređenju Jugoslavije.

Ona precizira da će Jugoslavija biti izgrađena na demokratskom principu kao državna zajednica ravnopravnih naroda.

Kao što se zna, Jugoslaviju su osnovala tri ravnopravna naroda, Srbi, Hrvati i Slovenci.

Pošto su na zasedanje kao posebni entiteti bili pozvani Crnogorci, Makedonci i narodi Bosne i Hercegovine, bilo je očigledno da je Tito odlučio da se Jugoslavija ravnopravnih naroda ubuduće organizuje kao zajednica ovih šest naroda, što je i učinjeno prvim posleratnim ustavom i stvaranjem šest federalnih republika, Srbije, Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore. Time su udareni temelji buduće organizacije države i njene podele i na narode koji do tada nisu oficijelno postojali.

Srpski narod na tom zasedanju nije bio legitimno predstavljen, kao što je bio slučaj sa drugim narodima. Drugi narodi, pre svega Slovenci, Hrvati i Albanci, koji su bili najviše zainteresovani za donošenje odluka koje će im omogućiti približavanje cilju osamostaljivanja, imali su svoja Antifašistička veća, koja su u ratnim uslovima vršila funkciju najvišeg narodnog predstavništva i koja su poslala svoje delegate na Drugo zasedanje Avnoja. Sa srpskim narodom to nije bio slučaj, jer mu Vrhovna komanda, sa Josipom Brozom na čelu, nije dozvolila da izabere i formira takvo telo. Antifašističko veće narodnog oslobođenja Srbije formirano je kasnije, tek posle oslobođenja Beograda, kad je već obavljen posao na Drugom zasedanju Avnoja.

SRPSKI narod na pomenutom zasedanju predstavljali su članovi Vrhovnog štaba i odabrani politički i vojni funkcioneri srpske nacionalnosti, koje je odredio Tito.

Pokazaće se da ništa što se dogodilo sa srpskim predstavljanjem na Drugom zasedanju Avnoja, nije bilo slučajno. Tada su utemeljeni uslovi za dalekosežne političke odluke na štetu srpskog naroda. Bili su potrebni pogodni uslovi na zasedanju da predstavnici srpskog naroda ne mogu da stave primedbe na predložena rešenja. Možda nekome ovako teška tvrdnja može da izgleda preterana. Međutim, pokazalo se tokom događaja koje smo preživeli da je i sam srpski narod dugo živeo u zabludi, dok nije konačno shvatio da je izigran i to nepopravljivo.

Odlukom o federativnom uređenju zemlje, kao osnovom ravnopravnosti naroda, koja je doneta prvim posleratnim ustavom, veliki deo srpskog naroda ostao je van republike Srbije, a da ništa nije odlučeno o njegovim nacionalnim pravima i načinima njegove zaštite, o pravu na samoopredeljenje ili o kulturnom jedinstvu.

Jednostavno, srpski narod van svoje Republike ostao je bez ikakvih institucija i prava, sveden na nacionalnu manjinu, sa velikim izgledima da postupno bude asimilovan i da izgubi svoje nacionalno biće.

Razdrobljeni u više republika, Srbi su izgubili pravo da nastupaju kao jedinstvena nacija, a pre svega pravo na samoopredeljenje.

Ako bi Srbija kasnije pokrenula to pitanje, tražeći da se Ustavom Jugoslavije definišu prava srpskog naroda van Srbije, bila bi optužena za velikosrpski nacionalizam i za mešanje u nadležnosti drugih republika. Srbi, pak, iz drugih republika takođe nisu imali nikakvu svoju Ustavom Jugoslavije određenu instituciju preko koje bi mogli da pokrenu to pitanje. Pitanja te vrste svako je imao da rešava u svojoj republici, pojedinačno. A ta pitanja nije bilo moguće ni pokrenuti, a kamoli rešiti.

RAZDROBLjEN u više republika van Srbije, u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Makedoniji, srpski narod je stavljen u poziciju nacionalne manjine.

To što je u hrvatskom ustavu bilo zapisano da je Hrvatska država hrvatskog i srpskog naroda nije značilo ništa, jer Srbi nisu imali realne mogućnosti da zaštite svoja prava vetom na odluke parlamenta ili na drugi način. Na kraju se pokazalo da nisu mogli ni da spreče brisanje te odredbe.

Suština odluke imala je duboki smisao da se pod parolom ravnopravnosti nacija obezbedi realizacija politike Komunističke partije Jugoslavije o marginalizaciji srpskog naroda u Jugoslaviji i postupnoj pripremi njenog rasturanja na više država, na štetu srpskog naroda. Da se Srbiji oduzme sve što je oslobodila i ostvarila u balkanskim ratovima i u Velikom ratu.

Odluke o načinu federalizacije zemlje, bez definisanih nacionalnih prava srpskog naroda u drugim republikama, van Srbije, ostale su temelj razdora i nestabilnosti Jugoslavije i glavni uzrok građanskog rata koji se nije mogao izbeći u toku raspada Jugoslavije.

Sada, kada su objavljene istorijske činjenice, može se videti da je Drugo zasedanje Avnoja bilo velika improvizacija. Tito je odlučio da na brzinu sazove učesnike, kako je mogao, s terena i iz njegovog štaba i jedinica. Prema situaciji, poslao je različite telegrame:

Slovencima - na put idite odmah u što većem broju; Hrvatima - delegati neka budu u što potpunijem broju; od Srba, Crnogoraca i Vojvođana tražio je po nekoliko delegata; iz Bosne i Hercegovine da dovedu onoliko koliko mogu, a iz Makedonije jednog koji nije imenovan u depeši, dok će upražnjena mesta zameniti borci iz jedinica.

TITO je u jednom autorskom napisu 1944. saopštio da je na sednici bilo 240 delegata iz svih krajeva Jugoslavije. Istorijske činjenice, prema zapisniku, govore da je to bila prevara javnosti, koju je objavila i svetska štampa. Na sednici su bila 142 delegata, od 303 koliko ih je bilo izabrano za zasedanje, dakle za odlučivanje nije postojao kvorum. Da bi se to nekako prevazišlo, odlučeno je da se delegati iz Makedonije, njih 42, i iz Sandžaka 11, koji nisu stigli na zasedanje, proglase prisutnim, kako bi se stvorila većina. Pojedinačno gledano, na zasedanju niko sem Crnogoraca i Bosanaca nije imao sopstvenu većinu izabranih delegata, ali je Tito ipak sve smatrao mogućim.

Da bi izgledalo da su Srbi adekvatno tretirani, predsedavajući dr Ivan Ribar registrovan je kao Srbin, mada je Prvim zasedanjem Avnoja predsedavao kao Hrvat.

Iz zapisnika sa ovog zasedanja, koji je publikovan 1953. godine, može da se rekonstruiše ceo tok sastanka. Predsedavajući ni za jednu odluku nije tražio glasanje, već je primenjivao sledeći princip:

- Prema vašem aplauzu mogu samo konstatovati da smo jednodušno prihvatili.

Pored svih drugih odluka sudbonosnih za budućnost zemlje, odluka o preuzimanju vlasti i o promeni državnog uređenja, na Drugom zasedanju Avnoja, Titu je dodeljeno zvanje maršala. Međutim, činjenice govore da je on već i ranije sam sebi dodelio to zvanje, jer je mesec dana pre toga potpisivao svedočanstva oficirima iz vojne škole sa tom titulom, maršal Tito.

Ono što je zadesilo srpski narod bilo je samo jedna od brojnih anomalija, za koje Tito nije hajao. Pokazaće se kroz pola veka njegove vladavine da je za njega takav način donošenja odluka bio normalan, ako se nameravani politički cilj ne može drugačije realizovati.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)