Društvo

BOLNE ISTINE O VELIKIM ZABLUDAMA: Kako su Srbi izgubili XX vek

Борисав Јовић

24. 11. 2020. u 19:14

SRPSKI narod je na kraju XX veka u svakom pogledu ostao poražen. I ponižen. I kao nikada u istoriji - sam. Srbija je razorena i osiromašena. Zaustavljena u razvoju i unazađena. Kao da je izgubila čitav jedan vek.

БОЛНЕ ИСТИНЕ О ВЕЛИКИМ ЗАБЛУДАМА: Како су Срби изгубили XX век

Uistinu, poslednja decenija prošlog veka samo je bila kraj nečega što je dugo trajalo; neminovan rezultat jednog dramatičnog veka punog pobeda i poraza, oduševljenja i razočaranja, ali i sudbonosnih grešaka koje je srpski narod na kraju morao da plati.

Srpski narod, pobednik u Velikom ratu, stvorio je veliku državu sa Hrvatima i Slovencima, uprkos tome što su prijateljske države pobednice u ratu nudile Srbiji proširenje do pola Slavonije i do pola Dalmacije, uključujući i Split, ali da ne pravi državu sa Hrvatima i Slovencima. Ta sudbonosna odluka usmerila je funkcionisanje zajedničke države kroz čitav vek, koji je bio pun razmirica i potresa i na kraju sukoba i raspada.

Tadašnje rukovodstvo Srbije nije razumelo da Hrvati i Slovenci imaju drugačije interese od Srba, da je njima cilj stvaranje samostalnih država, a da im ujedinjenje sa Srbijom predstavlja privremeno stanje i najpogodniji način da to ostvare.

Srbi nisu ni primetili da su državu, stvorenu zahvaljujući velikim žrtvama svojih predaka, predali u trajnu vladavinu upravo Hrvatima i Slovencima, koji su se dočepali apsolutne vlasti i decenijama radili na ciljevima svojih nacija, a na štetu srpske nacije.

Otkad su Tito i Kardelj preuzeli apsolutnu vlast, srpski narod i njegovi predstavnici se ni za šta nisu pitali.

U svim kritičnim trenucima za budućnost srpskog naroda, njegovi predstavnici u vlasti ili nisu ni pitani, ili nisu reagovali kako je trebalo.

Na drugom zasedanju Avnoja 1943. godine donete su dalekosežne odluke o federalizaciji Jugoslavije, bez legitimnog predstavnika srpskog naroda.

U OSLOBOĐENOJ zemlji posle Drugog svetskog rata, pod apsolutnom vladavinom Hrvata i Slovenaca, Srbi nisu smeli da pokrenu ni takvo krupno pitanje kao što je zločin izvršen u Jasenovcu, a kamoli da postavljaju pitanja svoje ravnopravnosti i celine srpskih nacionalnih interesa. Sve što bi progovorili bilo bi okarakterisano kao velikosrpski nacionalizam opasan za opstanak Jugoslavije.

Svaka ustavna promena, od završetka rata do poslednjeg Ustava Jugoslavije 1974. godine, povećavala je vlast republika, a smanjivala nadležnosti zajedničke države, dok 1974. godine nije republikama dato pravo da rasture zajedničku državu i nasilnim putem, a da se protiv njih ne može upotrebiti sila.

Kreiranje takvih ustavnih rešenja bilo je potpuno u rukama Tita i Kardelja. Iako su ona bila usmerena protiv interesa i prava srpskog naroda, srpski predstavnici u vlasti nisu reagovali.

Raspad Jugoslavije bio je sastavni deo politike državnog rukovodstva na čelu sa Titom i Kardeljem i to na štetu srpskog naroda.

Krajem XX veka srpska sudbina bila je određena onim što se događalo u dužem periodu.

Ako su srpski vladari i funkcioneri čitav jedan vek išli iz greške u grešku, ili su propustili da odgovorno obavljaju svoje dužnosti odbrane interesa svog naroda, verovatno i nije moglo drugačije da bude, pa je devedesetih godina prošloga veka ishod koji smo doživeli bio neizbežan.

Izgubiti jedan vek jeste mnogo. Izgubiti ga zbog grešaka sopstvenog rukovodstva jeste neoprostivo. Ali to je vek koji je prošao i koji smo preživeli. Dolaze nove generacije koje, verujem, neće sebi dozvoliti luksuz da postupaju kao njihovi prethodnici.
Posle velikih gubitaka javljaju se velike nade. U njih ne treba sumnjati.