JEDINI BOSANAC U MEKSIKU: Kako je Mustafa Golubić osvajao američki kontinent

Milomir Marić

ponedeljak, 13. 07. 2020. u 21:40

ЈЕДИНИ БОСАНАЦ У МЕКСИКУ: Како је Мустафа Голубић освајао амерички континент

Sarajevo, Vidovdan 1914. / Arhiva

OD svih Mustafinih podviga s druge strane Atlantika, najpoznatiji je onaj o kome se praktično ništa ne zna i o kome se najviše govori. Sumnja se da je imao izvesnu ulogu u ubistvu drugog čoveka Oktobarske revolucije - Lava Trockog.

Razume se, Mustafa o tome nikom ništa nije govorio, osim što je svom sestriću pomenuo da mu je najteži trenutak u životu bio prebacivanje iz Meksika u SAD. Pored toga, jedna od žena slavnog meksičkog slikara Dijega Rivere, koji se ženio tri puta, a poslednja je bila čuvena slikarka Frida Kalo, dala je neverovatnu izjavu za beogradsku televiziju, koja zbog haotične formulacije nikad nije emitovana, ali koja prilično može da rasvetli boravak Mustafe Golubića u Meksiku. Od reči do reči, gospođa Rivera je izjavila kako zna dobro predsednika Tita: "On je Bosanac (?) i pre rata je poslom dolazio u Meksiko. Postali smo vrlo bliski. Više nego prijatelji. Nekad je govorio da moj muž sme, a nekad da ne sme da zna da je on tu."

Mustafa Golubić nije jedini Bosanac na svetu, ali ovaj u Meksiku je najverovatnije bio.

Uostalom, "drugi osumnjičeni" za koga se dugo govorilo da je stajao iza atentata na Trockog, italijanski komunista Vitorio Vidali, poverio je pred smrt našem (tršćanskom) profesoru Dragutinu Dekliću: "Što se tiče ubistva Trockog - među sobom se preračunajte vi Jugosloveni. Onaj Bosanac, musliman, o tome je znao mnogo više od mene!"

Apis / Arhiva

SLIKAR Dijego Rivera je jedan od osnivača Komunističke partije Meksika. Međutim, tridesetih godina se razišao sa staljinistima i počeo da podržava Trockog. Uspeo je čak da predsednika Republike Kardensa ubedi da Trockom u januaru 1937. ponudi utočište u Meksiku, posle njegovog višegodišnjeg potucanja po Evropi. Ostalo je pitanje da li je to učinio u iskrenoj nameri da mu pomogne ili samo da ga namami. Posle dve godine Rivera i Trocki su se posvađali i više se nisu viđali. Pričalo se da je tome glavni razlog navodni flert Fride Kalo i Trockog, ali razlaz je bio i politički, Rivera je definitivno napustio trockiste i prišao desničarima. Onda je iznenada ponovo postao staljinista.

RASPAD ČUDESNE TROJKE

MUSTAFA pripada trojki koja je u korist NKVD-a, a počesto i po Staljinovom nalogu, po Evropi čuda činila s razlikom što je on obilazio i druge kontinente... Mustafa Golubić, intelektualac, poliglota, dr Labud Kusovac, advokat i novinar, i Pavle Bastajić isto tako visoko obrazovan revolucionar... Prvi je bio vođa grupe i strateg, drugi briljantan analitičar i razrađivač planova, a treći neustrašivi izvršilac... Bili su jednako hrabri, poslušni i verni... U zavisnosti od potrebe, u akcije su išli zajedno ili pojedinačno... Jedan je izvršavao zadatak, a druga dvojica su ga obezbeđivala... Život im je bio ispunjen osećanjem ponosa, zadovoljstvom zbog uspeha i raznim dogodovštinama, koje nisu bile za priču... Ova homogena grupa koja se, na kraju, čudesno raspala: Mustafa je hiljadu devetsto četrdeset prve uhapšen na osnovu anonimne prijave i završio u zatvoru Gestapoa, dr Labud se najduže održao, ali je zato, posle Rezolucije Informbiroa zaglavio na Golom otoku... Pavle Bastajić, umoran, ošamućen, možda malo i nervno popustio, hiljadu devetsto četrdeset prve je uhapšen od ustaša i odveden u "Jasenovac", gde mu se gubi svaki trag...

Golubić je izgleda zaista bio u Meksiku i Trockog okružio ljudima iz sovjetske službe. Staljin nije odmah hteo da likvidira svog velikog protivnika. Bio mu je mnogo potrebniji živ, kao žrtveni jarac, nego kao mučenik, oko čijeg će se mita skupljati cela antistaljinistička opozicija. Dakle, kao neko kriv za sve neuspehe na unutrašnjem planu u SSSR i katastrofalne promašaje u poljoprivredi i industriji. Neko ko stalno "priprema" atentate na sovjetske vođe i sabotaže na sovjetskoj teritoriji.

Tek posle serije moskovskih procesa, došao je trenutak za konačni obračun sa Trockim. Najpre je noću, 24. maja 1940, jedna naoružana grupa od dvadesetak ljudi provalila u kuću Trockog i osula paljbu na njegovu spavaću sobu. Tu neobičnu grupu vodio je David Alfero Sikeiros, drugi veliki meksički slikar muralista i Riverin naslednik u KP Meksika. Inače, obojica su tesno povezivala svoje grandiozno slikarstvo s aktivnom političkom i oružanom borbom. Sikeiros je, recimo, napravio fresku "Portret buržoazije" na kojoj je kapitaliste prikazao kao čudovišta, koja s užasnim mašinama izrabljuju radnike. Napad na Trockog takođe je za njega bio umetnički hepening. Svoju udarnu grupu umetnika i rudara obukao je u policijske uniforme, dok je sebi prišio majorski čin i zalepio Hitlerove brkove. Trocki je tada ostao živ, ali ga je posle nekoliko meseci krampom ubio profesionalni egzekutor NKVD-a, nikad tačno utvrđenog imena i porekla. Ovog puta kamufliran u fanatičnog trockistu, razočaranog u svog vođu.

Naravno, to nije moglo prikriti Staljinovu presudu nad Trockim.

Mustafa je već odavno bio u Beogradu!

David Alfero Sikeiros / Arhiva

POSLE dolaska iz Meksika, sretao se, tokom 1937. godine, sa mnogim našim ljudima u SAD. Predstavniku KPJ među našim iseljenicima Nikoli Kovačeviću plaćao je sto dolara za svaki američki pasoš koji mu nabavi. Poverenik Kominterne Mirko Marković iznenadio se kad je jedne noći u Njujorku zatekao Mustafu kako nešto mezeti kod Hercegovca Đorđa Runjevca. Stari prijatelji su se zagrlili kao tetke i tu noć prespavali u jednom krevetu. Niko nikome ništa važno nije rekao, pošto im se ruske žice nisu ukrštale, osim što je Mustafa Mirku poverio da je na proputovanju za Tokio.

Kad je, koji mesec docnije, u Pitsburg stigao novi partijski izaslanik Srđa Prica, zazvonio je telefon u stanu Nikole Kovačevića. "Traži te prijatelj iz Njujorka", rekao je Nikola, došapnuvši Srđi da je to Mustafa Golubić.

Iz istih stopa, Prica je krenuo u Njujork, očekujući da Mustafa možda nosi važnu poruku Partije za njega. "Ne, hteo sam prosto da vidim kako izgleda Ognjenov brat!" Posle su zajedno krenuli u obilazak najskupljih njujorških restorana. Mustafa je lenjo premeštao lulu po ustima, hvalio Ognjena Pricu kao najumnijeg jugoslovenskog komunistu i pričao duhovite viceve. Ubrzo se on pojavio u Pitsburgu kod Srđe Price, koji je stanovao u porodici nezaposlenih radnika, poljskih Jevreja. Otvoreno je rekao da je u neprilikama i da se mora sakriti Prica ga je svojim domaćinima predstavio kao Mr. Tomsona. Iako nije znao jezik, odmah se s njima sprijateljio, zapodenuo razgovor i oni su za njim počeli da idu kao omađijani. Voleo je da se prekrsti i kaže: "Mi Srbi". Domaći- novu decu svaki čas je slao po nove boce konjaka i viskija.

Arhiva

Dijego Rivera

TOG leta, 1937. godine, uredniku iseljeničkog lista "Slobodna reč" vrata jednog stana u Njujorku otvorio je visoki čovek orlovskog nosa: "Uđi, Stevane! Tvoj otac Jefto Dedijer mi je u Solunu 1917. na suđenju Apisu dao dvadeset dukata, s kojima sam pobegao u Francusku. Evo da ti dug vratim." Izvadio je i dao mu 125 dolara.

Nepoznati je rekao da se zove Mustafa Golubić. Sretali su se još nekoliko puta. Onda je 21. decembra 1937. Mustafa zakucao na prozor samačke sobe Steve Dedijera u Pitsburgu. S vrata je pitao da li je juče čitao na prvoj stranici "Njujork tajmsa" vest kako je u Njujorku nestao direktor preduzeća "Vorld travel" po imenu Kranc ili Kunc i da se sumnja da je kidnapovan i odveden jednim sovjetskim brodom iz njujorške luke. Američka policija je izdala saopštenje da traga za čovekom pod imenom Herman.

"Ne pali svetlo. Ja sam taj Herman. Ne verujem nikom drugom, pogotovu ne toliko da bih se kod njega krio, ali tebi, Jeftinom sinu, verujem!", kazao je Mustafa.

KARDELj CINKARI PAROVIĆA

PO svedočenju Rodoljuba Čolakovića Mustafi su najviše smetala neka preterivanja pojedinaca iz Kominterne. Jedni su provocirali, drugi, posle prvog razgovora optuživali da se radi o prikrivenom levičaru, a levičari da je u pitanju popustljivi komunista prema desnici.

Tako je Blagoje Parović, u to vreme, bio podvrgnut partijskoj komisiji zato što je pred Edvardom Kardeljem u menzi Kominterne rekao konobaru da meso s kojim ga je poslužio smrdi. Pred partijskom komisijom je kasnije izjavio: "Drugovi, ako mi partija naredi da jedem govna, ja ću ih jesti, ali ono meso je smrdelo."

Mustafa, u stvari, nije bio zadovoljan nijednim susretom niti razgovorom sa Josipom Brozom Titom, Edvardom Kardeljem, Žarkom Veselinovom i Vlajkom Begovićem koji, ne samo da su se distancirali od njegovih partijskih zasluga i rada, nego ga jednostavno rečeno nisu želeli u svojom okruženju.

Stevan Dedijer je pozvao obućara Miloša Čelovića iz Akrona, u Ohaju, i zamolio ga da skloni "jednog našeg" za neko vreme. Iste večeri po Mustafu i Stevu je svojim "fordom" došao jedan rudar, s kojim su se kroz snežnu oluju probili do Čelovićeve farme. Posle dve nedelje, Mustafa je Stevu zvao telefonom u redakciju "Slobodne reči": "Dođi večeras da me voziš odavde." U Pitsburgu je rekao: "Idemo vozom u Njujork." A pošto su kupili dve karte za spavaća kola: "Idi napred i pravi se da me ne poznaješ." Ulazeći u vagon, Steva je primetio jednog starca kako se, hramljući, vuče ka vozu. Jedva je u njemu prepoznao Mustafu Golubića.

U Njujorku su se smestili u stanu koji im je na raspolaganje stavio Đorđe Runjevac, Mustafin zemljak iz Stoca. Dedijer je shvatio da Runjevac odranije preko Mustafe radi poverljive stvari za NKVD ili sovjetsku vojnu službu GRU.

MESEC dana je Dedijer Golubiću pomagao da ilegalno otputuje iz Amerike i prevodio mu šta piše o nestanku onog Kranca ili Kunca.

"Naši dugi razgovori vodili su se o svim mogućim temama, od knjiga Marksa, Engelsa, Lenjina, do žena i hrane", zapamtio je Dedijer. "Tada sam imao dvadeset šest godina i svakog dana sam išao da nabavljam retka jela i pića. Mujaga je naročito voleo da sir gorgonzolu zaliva konjakom "martel". Učio me je kako se kuva bamija s belim lukom. Njegovim pričama o ženama i kako se prema njima treba ophoditi nikad nije bilo kraja. Hteo je da me izleči od stidljivosti: "Tu ne treba mnogo reči. Pogledaj joj pravo u oči i priđi". Pričao mi je da je, dok ga je beogradska policija 1922. ganjala, a ministar unutrašnjih poslova Voja Janjić davao izjave o lovu na komuniste, on sve vreme bio u njegovoj kući. Za novog sekretara KPJ Josipa Broza rekao je kako je čuo da je neobično hrabar čovek, koji je jednom, opkoljen u nekom stanu u Zagrebu, skočio kroz prozor i ispred nosa pobegao policiji. Pitao me je da li možda znam šta je s njegovim drugom Pavlom Bastajićem, koji je zajedno s njim sarađivao u likvidaciji "trockista". Po jednoj varijanti, pasoš je Mujagi trebalo da da naš konzul Radoje Janković, nekadašnji "crnorukac" i Mujagin prijatelj, koga sam ja žestoko napadao u novinama zbog antikomunizma. Govorio je: "Idi do Radoja, primiće te. Reci mu da sam te ja poslao da mi da pasoš." Ja sam Mustafi onda našao drugu vezu preko moje prijateljice, igračice u noćnom klubu.

Jedno veče se javila: "Sutra neka tvoj prijatelj čeka na Šestoj aveniji kod izlaza iz metroa i neka drži buket cveća u jednoj, a praznu vazu u drugoj ruci." Na rastanku smo se Mujaga i ja izljubili. Otišao je. Ne znam kojim putem i da li uz moju pomoć! Posle tri nedelje dobio sam, kako smo se dogovorili, kartu iz Pariza: "Sretno stigla. Misli na tebe. Meri Denijeli. "

Lenjin umešan u Sarajevski atentat

U KOMINTERNOVSKOM listu "Balkanska federacija", koji je izlazio u Beču, Mustafa je pod pseudonimom, M. Vladimirov, uzburkao tamošnju javnost iznoseći do tada nepoznate detalje o Sarajevskom atentatu, da je Dragutin Dimitrijević Apis bio jedan od glavnih nosilaca te akcije. Ubistvom Ferdinanda, Apis je hteo da izazove zabunu u krugovima austro-nemačke vojne kamarile i da će tako da odloži latentni svetski rat, za koji potencijalni protivnici Nemačke i Austrije nisu bili još spremni. Ali kako nije bio siguran da se rat ne može izbeći, smatrao je za dužnost da se, pre nego što preduzme odlučne korake, sporazume sa Artamanovom, ruskim vojnim atašeom u Beogradu, koji mu je dao i moralnu i materijalnu podršku... To je samo podgrejalo davnašnje sumnje da je Apis još kao gimnazilajac počeo da radi za rusku Orhanu...

Međutim, kao prava bomba je odjeknula tek poslednja optužba da su iza svega stajali boljševici. Naime, na trocističkom procesu u Moskvi Karl Radek je rekao: "Potrebno je celom svetu pokazati šta je Lenjin - čije ime s ove klupe drhćući izgovaram - pisao o tajni rata u uputstvima datim delegaciji koja je polazila u Hag. Jedan deo te tajne nalazio se u rukama mladog srpskog nacionaliste Gavrila Principa, koji je pre u tvrđavi umro, nego što je odao." Tih nekoliko zagonetnih i konfuznih rečenica odmah su skrenule pažnju na poznanstvo Vladimira Gaćinovića i Lenjina, koji je 1917. hteo da ga vodi sa sobom u Rusiju. Naravno to je odmah povezano i sa Gaćinovićevom ispovesti Lavu Trockom, koji je tada radio kao novinar, i koji će objaviti tekst pod naslovom "Dečaci koji su izazvali rat".

 

 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)