ISTORIJSKI DODATAK - GREŠNICI SA PRAVE STRANE ISTORIJE: Komunističko otpadništvo nije mimoišlo ni jugoslovensku partijsku strukturu

Rade Dragović

13. 06. 2021. u 17:14

U SOCIJALIZMU ne može nevin čovek biti osuđen. Čim je osuđen, sigurno je kriv. Ova ideja, zapisana i ovekovečena u romanu "Otpadnik" Dobrice Ćosića bila je dugogodišnji kredo komunista, izraz istinskog uverenja u sud Partije, ali i dimna zavesa i ram za višedecenijske surove političke obračune u njenom rukovodstvu. Odstupanje od ove ukorenjene dogme u Istočnoj Evropi iznedrilo je disidentski pokret, koji je u Jugoslaviji bio sveden na svega nekolicinu ličnosti, među kojima je, bez sumnje, bilo najveće ime Milovana Đilasa.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ГРЕШНИЦИ СА ПРАВЕ СТРАНЕ ИСТОРИЈЕ: Комунистичко отпадништво није мимоишло ни југословенску партијску структуру

Krste Crvenkovski, Petar Stambolić i Tito na Brionskom plenumu

Više ili manje dosledna primena načela koje je krojilo sudbinu Ćosićevih literarnih junaka Ivana Katića i Bogdana Dragovića, međutim, izrodila je čitavu plejadu režimskih otpadnika. Obračuni sa neistomišljenicima u Jugoslaviji, ipak daleko od staljinističke surovosti, bili su efikasan capitis deminutio - mehanizam građanske smrti, koji je u svom najblažem obliku garantovao partijski, ponekad i sudski progon, obaveznu političku smrt i - javni zaborav.

ZA RAZLIKU od istočnoevropskih disidenata u užem smislu, kojima je raskidom sa Partijom počinjao društveni i politički angažman, jugoslovenski otpadnici su svoj životni put nastavljali uglavnom u ćutanju, strahu od obaveštajnih službi i pisanju memoara. Tu leži i druga velika razlika od disidentstva u njegovom osnovnom značenju, kakvo je iznedreno u okvirima istočnih jednopartijskih komunističkih režima, gde je osnovna crta delovanja disidenata bila opoziciona borba za društvene promene i građanska prava. Većina domaćih ličnosti koje su prevrnule ćurak naopako, pa se našle u središtu progona, gotovo u potpunosti su delili istu ili sličnu političku matricu sa progoniteljima. Oni su tako bili, pre svega, žrtve gole borbe za vlašću.

Naravno, postoje i izuzeci i oni nisu malobrojni. Zajednička im je samo distanca od tadašnjeg režima, koji je oličavao Josip Broz sa svojom ideološkim dvorom, kao i zastupanje ponešto drugačijih stavova od zvanične istine.

Koreni komunističkog otpadništva mogu da se pronađu, a gde drugo, nego u brutalnim staljinističkim čistkama, koje nisu mimoišle ni jugoslovensku partijsku strukturu. U njima je nestalo more otpadnika, koji ipak pripadaju nekoj drugoj temi. Zanimljiva je, pa i jedinstvena, sudbina Živojina Pavlovića Žike Ždrebeta, ideološkog konvertita koji je svoje otpadništvo naknadno platio glavom. Autora "Bilansa sovjetskog termidora", knjige koja je iz istorijske tame izvučena zahvaljujući Slobodanu Gavriloviću, partizani su zarobili, surovo mučili i umorili tokom trajanja slavne Užičke republike. NJegovo razotkrivanje staljinizma i terora kao temelja na kome počiva SSSR, nije moglo da prođe nekažnjeno.

ZANIMLJIVA je sudbina i Labuda Kusovca, istaknutog funkcionera ilegalne KPJ, čija je moć u predvečerje Drugog svetskog rata bila tolika da je bio pretendent za mesto generalnog sekretara KPJ. Labud nije postao Tito, ali jeste pobunjenik i otpadnik. Iz Partije je isključen, ali njegov politički angažman biće nastavljen i tokom rata i revolucije. Prilika za "fakturisanje" grehova namestila se 1948. povodom Rezolucije Informbiroa. Ovaj čovek izdržao je zverska mučenja na Golom otoku i višegodišnju policijsku torturu. Umro je u totalnom zaboravu, a danas na internetu može da se pronađe svega jedna njegova fotografija.

Trend otpadanja od jugoslovenske nomenklature može da se datuje u nekoliko faza. Posle predratne, staljinističke, usledio je "informbirovski" talas likvidacija, a za njim serija obračuna vezanih za Brionski plenum. Poslednji veliki zamah čišćenja i iskakanja iz partijskih, ideoloških i interesnih dogmi zabeležen je tokom pada liberala sredinom sedamdesetih godina.

IKONA "ibeovskog" otpadništva, najpoznatiji politički zatvorenik sa najdužim stažom druge Jugoslavije i revolucionar starog kova bio je Vlado Dapčević, rođeni brat generala Peka Dapčevića. NJegova karijera buntovnika i otpadnika započeta je još tokom rata, da bi kulminirala u vreme rezolucije IB, kada je uhapšen u pokušaju da ilegalno pređe u Rumuniju.

- Ostario sam, umorila me je robija i nepravda. Da sam mlađi, pitao bih i danas pošto je Evropa - ispričaće osamdesetih godina Dapčević novinaru Slavku Ćuruviji, koji je na osnovu njegove ispovesti iz "Zabele" napisao knjigu "Ja, ibeovac".

Za razliku od Vlada Dapčevića koji je do smrti ukazivao, kako je smatrao, na zablude i greške Tita i Partije, načelo samokritike dosledno je sproveo Sreten Žujović Crni. I on se našao sa strani Rezolucije IB, posle čega je na Petom kongresu KPJ jula 1948. isključen iz Partije. Pošto je dve godine u miru samica beogradskih zatvora sređivao misli, 1950. se sa stranica "Borbe" i pismima upućenim CK oglasio sa priznanjem sopstvenih zabluda i grešaka. Žujovićev ponovni prijem u Partiju i rehabilitacija bili su mogući tek posle Brionskog plenuma.

Žujovićevim putem ili sličnim bogazama jugoslovenske politike prošlo je i više visokopozicioniranih generala JNA, među kojima i LJubodrag Đurić i Pavle Jakšić.

Arhiva

BRIONSKI plenum i pad Aleksandra Rankovića stvorilo je plejadu od više stotina nosilaca važnih policijskih i društvenih funkcija, koji su se preko noći našli na pogrešnoj strani istorije. U godinama koje će uslediti njihov položaj će biti veoma sličan disidentskom. Pored "drugooptuženog" Svetislava Ćeće Stefanovića, Vojina Lukića, Životija Savića, Selima Numića, Živadina Simića i ostalih položaje je bilo prinuđeno da napusti više stotina visokopozicionih mahom srpskih kadrova. Oni su smenjeni, uglavnom penzionisani, a pojedini su karijere nastavili na nižim pozicijama u privredi ili društvenim delatnostima. Današnje iskustvo ukazuje da je u decenijama koje su usledile većina "rankovićevaca" bila opoziciono i kritički nastrojena prema režimu, mada svoje stavove niko od njih nije javno iznosio.

Javno ćutanje bilo je inače taktika jugoslovenskih otpadnika. Među retkima koji se nije uklapao u ovaj obrazac bio je Tanasije Tasa Mladenović koji se nije libio da javno izgovori jeretičke reči:

- Mi srpski komunisti, izdali smo svoj narod!

SCENARIO primenjen posle Brionskog plenuma ponovljen je i samo šest godina kasnije, prilikom Titovog obračuna sa srpskim liberalima. NJihovom čistkom stvoreno je jako, iako neorganizovano i razuđeno, snažno opoziciono, kritičko, pa i disidentsko jezgro koje će činiti pozadinu budućih političkih promena u Srbiji. Jedna od ključnih figura srpskih liberala, Latinka Perović, nastaviće karijeru istoričara i društvenog aktiviste, koja traje do danas.

O razmerama ovog obračuna i snazi ovog korpusa svedoče brojevi koje je pedantno sačinila Državna bezbednost: tokom progona liberala iz zemlje je emigriralo oko 200 direktora i privrednih radnika. Smenjeno je između pet i 12.000 nosilaca javnih i privrednih funkcija. Prema nekim procenama, u nemilosti režima našlo se oko 20.000 liberala, koji su negovali drastično drugačije stavove od vladajućih.

PARAVAN ZA REPRESIJU REŽIMA

OPOZICINOG delovanja u okvirima režima bilo je tokom svih decenija trajanja druge Jugoslavije, ali ovakvi izleti, zavisno od snage i značaja aktera, najčešće su ignorisani i zaboravljani. Disidentskom delovanju osamdesetih približio se i Mijalko Todorović, objavljivanjem knjige "Društveno biće političke krize". U vreme procesa šestorici, zabrane knjige Vojislava Koštunice i Koste Čavoškog "Politički pluralizam ili stranački monizam" Todorović je žestoko napao poredak, samoupravljanje i društvenu praksu. On je ocenio da je samoupravljanje paravan za represiju autoritarnog režima birokratskog etatizma, čime se idejno on približio progonjenim profesorima. Umirući režim, međutim, više nije imao snage za obračune.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)