Kako su pre više od stotinu godina Beograđani živeli bez struje

KAKO li su živeli naši preci u doba kada nije bilo električne rasvete, frižidera, liftova, i svih onih aparata za koje i ne znamo za šta služe, ali sigurno „dobro“ rade: generatora, transformatora, alternatora...? Kako li je uopšte mogao da živi neko bez televizije, ko ne zna šta su španske serije, srpski estradni skandali, francuske sobarice, američki HAARP, svetska fudbalska prvenstva...? Kakav je to život kada čovek ne može da uključi „Fejsbuk“ da vidi „ko je to večeras na liniji“?

Kako li su kuvali bez električnog šporeta, kako su prali veš, peglali...?

O svemu tome razgovarali smo sa stručnjacima Muzeja nauke i tehnike, koji su nas vratili u vreme kada nije bilo elektrifikacije u gradu.

Kupatilo moje nasušno

- POČETKOM elektrifikacije u Srbiji smatra se 1893. godina, kada je u Beogradu počela da radi javna termocentrala jednosmerne struje - kaže kustos ovog muzeja Zorica Civrić. - Iz te centrale osvetljeno je današnje gradsko jezgro. Električna mreža nije odmah razvedena u sva područja, pa sva domaćinstva nisu mogla da koriste električnu energiju, a postojalo je i nepoverenje prema upotrebi ove novotarije.

Kako bismo shvatili to vreme i način života u njemu Civrić nam objašnjava da se postepeno menjao i prostor u kojem se živelo. Tako se cigla koristi u gradnji tek od tridesetih godina 19. veka, i to u prvo vreme za izgradnju dvorskih i javnih objekata.

- Gorući problem snabdevanja vodom bio je rešen 1892. godine izgradnjom javnog vodovoda - dodaje naša sagovornica. - Na izgradnju kanalizacione mreže čekalo se do 1905. Tako se pojavljuje i pojam „kućne instalacije“, najpre u vezi s dovođenjem čiste vode u kuću i odvođenjem nečiste vode iz nje. Tako dolazi do nove organizacije stana, u kojem se izdvaja onaj deo sa instalacijama i obuhvata kuhinju, kupatilo i toalet. Čak i u evropskim razmerama je tek u poslednjih sto godina kupatilo postalo uobičajena zasebna prostorija u novoizgrađenim stanovima.

Osvetljenje u domu

- Prve sprave za osvetljenje bile su posude u koje su stavljani goriono sredstvo, kao i mast, loj ili ulje - dodaje Civrić. - Prve uljane lampe donosili su dubrovački trgovci, a u drugoj polovini 19. veka zamenile su ih svetiljke koje su koristile petrolej. Do danas je očuvana samo primena sveća i svećnjaka, ali njihova rasveta danas nije primarna, već dekorativna.

Pored svećnjaka pojavljuju se i fenjeri, u koje se postavlja sveća. Do pojave uličnog osvetljenja u Beogradu su prolaznici noću nosili fenjere na ulici. Zatim stiže petrolejska lampa, a ona dobija i ogledalo, koje pojačava svetlo.

- Pranje odeće bilo je znatno drugačije nego danas, kada koristimo samo jedan uređaj - mašinu za veš. Nekada je taj posao obavljan u nekoliko ručnih postupaka i uz više pomagala. Bila je potrebna velika fizička snaga i puno vremena. U imućnijim kućama taj posao su obavljale pralje, žene izvan porodičnog kruga angažovane samo za pranje veša.

U stambenim zgradama dugo je postojala zajednička prostorija - vešernica, koju je svaka porodica mogla da koristi. U njoj su se nalazili metalni kazan, sa ložištem, i veliko drveno korito, obloženo limom s unutrašnje strane. Ova vrsta prostorija postojala je do sedamdesetih godina prošlog veka.

- Do pojave fabričkih sredstava za pranje, ovom poslu je prethodio proces pravljenja peraćeg sredstva. To su bili ceđ i sapun. Pre nego što je voda uvedena u kuće, posluga ili mlađi članovi porodice donosili su u kuću velike količine vode, koja je potom zagrevana na šporetu ili u podloženom kazanu. Tek kasnije stiže bojler na loženje.

Stvari su prvo potapane u koritu ili otkuvavane u kazanu, a u njih je dodavana ceđ. Tek tada je veš trljan radi izbacivanja nečistoće. O trdenicu je trljan veš, a prakljačom bi bio udaran, kako bi prljavština izašla.

- Prve mašine u svetu su se pojavile u 19. veku, imale su drveni bubanj koji je pokretan ručno - dodaje Civrić. - Krajem istog veka pokretački mehanizam upotpunjen je elektromotorom, a kod nas je tek pedesetih godina 20. veka ručno pranje zamenilo poluautomatskim mašinama koje su imale grejač i pričvršćenu presu za ceđenje veša, sa dva valjka koja su bila pokretana pomoću ručke.

Imovno stanje je, dabome, olakšavalo mnoge kućne poslove, a dobrostojeće kuće su angažovale pomoć ukoliko im je bila potrebna. Tako su postojale pralje, peglerke i druge uslužne delatnosti, ali jedan postupak nije zavisio od materijalnog statusa porodice, a to je bilo peglanje. Tu nije bilo mogućnosti izbora, i pegla je bila jedini aparat koji je služio na isti način u svakom domu.

- Pegle su izrađivane od teškog metala i imale su drvenu dršku - objašnjava Civrić. - Iznad ploče za peglanje je prostor u koji se postavljao žar, sa otvorima za dovod vazduha. Prethodno je trebalo upaliti ugalj da bi se stvorio žar. Pegla bi se povremeno raspaljivala tako što bi peglerka mahala rukom kako bi vazduh ušao u kućište i raspalio poluugasli žar.

Ubrzanje procesa usledilo je kada je osmišljena pegla sa dva metalna umetka. Tako bi se jedan grejao na šporetu dok je drugi stavljan u peglu, pa kada se ovaj ohladi, onaj sa šporeta bi zauzimao njegovo mesto i tako ukrug.

NIŠTA BEZ FRIŽIDERA

KVARLjIVE namirnice, kao što su meso ili riba, vekovima su se na duži period održavale usoljavanjem, sušenjem, dimljenjem ili držanjem u ulju. Ostale namirnice su čuvane u posudama ili vrećama u hladnim prostorijama, uglavnom podrumskim.

Prve naprave za hlađenje namirnica u Beogradu su se pojavile krajem 19. veka.

- Čuveni proizvođač „ormana za led“ bila je firma „Braća Goldner“ iz Subotice - dodaje Civrić. - U Beogradu su ormani za led, „ajskasne“, pravljeni u stolarskoj radionici Đorđa Cvetkovića početkom 20. veka.

Na kraju, naša sagovornica objašnjava koji kućni aparati su opstali, a koje smo potpuno potisnuli iz svojih domaćinstava.

- Jedna grupa se koristi i danas, sa gotovo neizmenjenim sastavom. To su ekspres lonac, ručni mikser, kuhinjska vaga, mašina za mlevenje mesa... Potpuno su neizmenjeni avan, oklagija, pomagala za sečenje testa, otvarači za flaše, špric za tulumbe... Ali, neke od sprava korišćenih u prvim decenijama 20. veka imale su ulogu do sedamdesetih, a zatim su postepeno potisnute. Takve su, na primer, pržionik - aparat za prženje kafe, ručni mlin za kafu, presa za ceđenje (maslina ili voća), vaga za jaja...

ŠPORETI

ELEKTRIČNI šporeti u širu upotrebu kod nas ulaze tek šezdesetih godina 20. veka. Šporeti na čvrsta goriva zadržani su i do danas, a imaju i ulogu grejnog tela.

U svetu se primena zatvorenih šporeta na čvrsta goriva razvila u prvoj polovini 19. veka, plinski se pojavljuju do kraja istog stoleća, a prvi električni oko 1890. godine.