Beogradske priče: Skrivena komanda vazduhoplovstva

U delu adaptiranom u savremeno sklonište i sada postoje kreveti na sprat, generator i sve što je potrebno za sklanjanje stanovništva u slučaju ratne opasnosti. Drugi deo, onaj koji do tada niko dugo nije video, bio je naš izazov. Kada smo prišli malim vratima, izdignutim od zemlje, ne većim od 80 puta 80 centimetara, shvatili smo da smo ispred nečeg što ni stručnjaci „Skloništa“ nisu dobro poznavali. Metalna, teška, nisu nam obećavala ništa dobro... Stručnjaci „Skloništa“ na čelu sa Mirkom Biračom potvrdili su nam da tim putem niko nije prošao dugo... Decenijama. Odlučili smo da mi to učinimo.

Ispred otvorenih vrata, čija je zapekla poluga popustila posle više jakih udaraca čekićem, ukazao se dugačak, mračan hodnik ozidan opekom. Kada smo usmerili snop svetla, ma koliko da je bila jaka baterijska lampa, nismo videli kraj tog podzemnog koridora. Ušli smo obazrivo i krenuli kroz mračnu podzemnu građevinu. Bili smo u tajnoj, podzemnoj komandi...

Nekoliko desetina metara od mesta gde je počela ova avantura, hodnik se naglo lomio ulevo. Zatim oštar zaokret udesno i pogled koji nam je opet pucao u daljinu. Samo hodnici ozidani ciglom. U mraku sve deluje još impresivnije, to smo dobro znali, pa smo polako i oprezno krenuli dalje. Posle nekoliko desetina metara čekalo nas je novo iznenađenje...

Pradavni svod

Sačekale su nas dve velike podzemne prostorije, sa očigledno dobro projektovanim svodom. To je, kako su nam kasnije rekle arhitekte, svod od opeke ojačan prelomljenim lukovima od istog materijala. Podzemne odaje građene su sa ojačanjima kako bi sile kojima sloj zemlje iznad građevine pritiska lukove bile što bolje raspoređene.

Našli smo se u neprijatnoj situaciji. Svuda nadalje, na pravcu ka Ulici Nikole Dobrovića, hodnici su bili urušeni, a opeka svoda je pootpadala čineći podzemni tunel krajnje opasnim. Negde smo videli samo cigle koje su stajale na gomili ispred nas, očigledno se strovalivši sa plafona, negde, opet, zidove koji su bili savijeni kao da su od flis papira. Veliki delovi tavanice, sa gromadama zemlje stajali su na putu radoznalom posmatraču. Radoznalom?

Pa moglo bi se reći i pomalo ludom, ukoliko nastavi ovim putem.

Činjenica da smo uspeli da završimo pisanje ovog teksta govori da nismo pustili ludosti da nas pobedi. Imali smo još jednu mudru odluku: na čelu naše ekipe bio je dr Dejan Jeremić, speleolog kluba ASAK, koji nam je pomogao, da na kraju, ipak, bezbedno izađemo napolje.

Dodirnuli smo gotovo svaki zid te podzemne građevine i bilo nam je jasno da su graditelji železničkog tunela kroz Bežanijsku kosu značajno odredili sudbinu tog predratnog podzemnog lavirinta: jedan njegov deo morao je da bude žrtvovan, jer se znalo da će stalne i jake vibracije od prolaska vozova taj deo podzemne fortifikacije vremenom učiniti nesigurnim, a lesna podloga će se uskoro rastresti.

Upravo u takvom prostoru smo boravili nekoliko časova, želeći da čitaocima „Novosti“ prenesemo jednu neobičnu, beogradsku avanturu.