NATAŠA KOVAČEVIĆ PRED PREMIJERU FILMA SKOK: "Zar da se ceo život pitam zašto se to meni desilo"

Snježana VIDAČKOVIĆ

02. 09. 2021. u 16:00

BLISTAVA košarkaška karijera, treninzi, potpisan ugovor sa stranim klubom, i to sve sa 19 godina.

НАТАША КОВАЧЕВИЋ ПРЕД ПРЕМИЈЕРУ ФИЛМА СКОК: Зар да се цео живот питам зашто се то мени десило

Foto: I. Marinković

Ali, teška saobraćajna nesreća u Mađarskoj maja 2013. godine prekinula je ovaj sjajni niz tada devetnaestogodišnje košarkašice Đera Nataše Kovačević.

Bilans sudara bio je dva poginula i Nataši noga amputirana do kolena. Nekoga bi ovakva zla životna igra pokolebala i sprečila da nastavi normalan život, ali ne i Natašu. Ona ovih dana nestrpljivo iščekuje premijeru dokumentarnog filma "Skok", koja je zakazana za 7. septembar u "Kombank dvorani". U ovom ostvarenju gledaoci će moći da vide kako je tekao njen oporavak, učenje hodanja i treniranja sa protezom, povratak na parket i završetak karijere 2015. godine u Crvenoj zvezdi.

I dok sa Natašom razgovaramo u Košarkaškom savezu Srbije, gde je ona zaposlena u sektoru marketinga, zanimala nas je simbolika naziva koju nosi njen dokumentarac - "Skok".

- Skok je najteži element košarke koji sam sa protezom morala da savladam, trebalo je da se posebno trudim i posvetim - priča Nataša Kovačević za "Novosti".

- Brzo sam savladala trčanje unazad, stav, promene pravca, ali skok je bilo nešto što je bilo najteže uraditi zbog specifičnosti odraza i same proteze koja je postala sastavni deo mene. Film u bioskopima počinje da se prikazuje od 9. septembra, biće prikazan u Nišu i Novom Sadu.

Proteza i za štiklu

POSTOJE razne vrste proteza, za sport, vodu, ali i za štikle. Naša sagovornica otkriva da ima jednu takvu, te da je tokom oporavka "vežbala" i uz pomoć nje.

- Ta proteza se podiže, može da ide do 10 centimetara, ali tada sam visoka 198, pa ih ne nosim toliko često. Mada, lepo je imati i tu mogućnost.

Gledaoci će imati priliku da vide put mog povratka na parket, kako sam uopšte počela da se bavim sportom, kako je tekla karijera za reprezentaciju, saobraćajna nesreća... Glavni deo filma sem prijateljstva, je borba posle saobraćajke.

Snimanje je počelo 2015, kada se Nataša vratila na teren u crveno-belom dresu, i trajalo je oko dve godine.

"Glumci" su putovali u Pariz, Diznilend, Minhen, Đer...

- Ispraćena je neka realna situacija, vraćali smo se u Đer, na samo mesto nesreće koje je meni promenilo život. Odlazili smo u više od deset evropskih zemalja, gde smo pokušali da dočaramo realnu situaciju.  Poseban akcenat je putovanje u Pariz - gde je rađena sportska proteza sa kojom sam se vratila košarci, uz pomoć francuske košarkaške federacije. Ovaj film nije klasični dokumentarac, vrlo je dinamičan, mislim da će se gledaocima dopasti, da će im sve biti jasnije i da će naći neku dodatnu motivaciju .Iskreno, iznad svega želim da čujem njihove utiske, radujem se tome.

Nije razmišljala o tome da li će ikada više zaigrati košarku kada je pre devet godina izašla iz slupanog autobusa na mađarskom auto-putu i videla da je ostala bez stopala. Bila je pribrana, svesna svega i uz pomoć saigračice Milice Ivanović udaljila se od smrskanog vozila, podvezala nogu i čekala pomoć.

Orden iz Francuske

KRAJEM prošle godine, Nataša je postala nosilac Ordena viteza nacionalnog reda Francuske zbog, kako je navedeno u pismu obrazloženja njihove ambasade, "sportskog angažovanja najvišeg nivoa uprkos svim ličnim problemima i iskazanoj podršci mladim sportistima koji imaju poteškoće". Nataša kaže da joj je ovo priznanje velika čast, ali i odgovornost.

I tada i sada Nataša ovaj događaj ne gleda kao tragediju, već kao na priliku za novi početak. Kada je video kako teče njen oporavak, zahvaljujući dobroj fizičkoj formi, njen kondicioni trener predložio joj je da trenira sa nekom ekipom. Dve godine i dva meseca posle nesreće izašla je na parket i odigrala svoju prvu povratničku utakmicu za Crvenu zvezdu.

- Svaka ta faza napretka u treniranju posle nesreće mi je bila toliko inspirativna da sam se radovala samoj mogućnosti ispitivanja sopstvenih granica. Drago mi je što sam odigrala tu poslednju sezonu i završila košarkašku karijeru kada sam ja to želela. Nisam dozvolila životu da to on uradi, a da se pritom ne konsultuje sa mnom. Ceo taj osećaj bio je fantastičan, vratila sam se sportu koji volim, da dam svoj maksimum i uživala.

Dok je trajao njen oporavak na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, u sobi je imala zakačen mali, plastični koš, kako bi "održavala formu" i šutirala. Tu je čekala da joj noga potpuno zaraste, kako bi mogla da počne faza protetisanja.

- Dolaskom na VMA bila sam suočena sa još jednom operacijom koja je bila neophodna, ali nimalo laka ni jednostavna. Mislim da je osoblje sa VMA bilo presrećno kad sam otišla, jer smo moji prijatelji i ja pravili veliku buku - sa osmehom se seća naša sagovornica.

Foto: I. Marinković

- Par dana posle saobraćajne nesreće, naš klupski psiholog došao je kod nas na razgovor, zadržao se deset minuta i otišao kod tate, rekavši mu da ću, ako još jednom dođe i pita me kako sam - ja preuzeti ulogu psihologa! Tad je moj otac upozoren da se može desiti da padnem duhom kad odgledam prvu košarkašku utakmicu, a ja sam iz bolnice bežala da gledam basket i svoje saigračice.

Hvala bogu, nijedna od tih pretpostavki nije se ostvarila.

- Verujem da se sve dešava sa razlogom. Život nije jednostavan. Usponi i padovi, sreća i tuga, osmeh i suza su njegov sastavni deo.

Foto: I. Marinković

Između ostalog je vredan i jedinstven. Kada prelazite preko neke životne prepreke, trudite se da izvlačite pouke iz toga i izađete snažniji i jači,  za dalje korake, za budućnost. Tokom oporavka, nije bilo teških faza, nisam klonula duhom i mislim da mi je moj brzi napredak u oporavku davao dodatni motiv i vetar u leđa. Imala sam osećaj da se pomeram i idem napred. Vrlo sam realna i postavila sam stvari na pravi način, ne da bih se celog života pitala zašto se ovo meni desilo, šta bi bilo da sam potpisala za neki drugi klub, već da se okrenem ka budućnosti i probam da dam maksimum sebe u toj situaciji. Od momenta kad se nesreća dogodila, ovo drugo je bilo moj način razmišljanja. Ovaj film biće poslednji osvrt na sve to što se desilo.

O svom ljubavnom životu Nataša ne želi da priča. Misli da ljude to ne zanima, da je važnije da čuju neke druge stvari. Ali ne krije da je srećna i emotivno ispunjena. Ne voli da planira, te kaže da ne zna kako će njen život izgledati za 15 ili 20 godina. Na ovo pitanje, odgovorila je citatom Ive Andrića:

"Nikad više ne planiram. Ja samo živim ovaj život. Ponekad kako želim, ponekad kako moram. Sitnice mi boje život. Sitnice su sreća. Zato ja volim male stvari. I velike torbe. Svuda ih sa sobom nosim, jer sebi dugujem još poneku šetnju između očekivanog i neplaniranog".

Fondacija "Nataša Kovačević"

- Naša fondacija je proširila ciljeve, a to je prikupljanje aktivnih proteza za decu do 15 godina, jer je poražavajuće da dete dobije istu socijalnu protezu kao čovek od 80 godina. Potrudićemo se da promenimo tu situaciju, a naša prva akcija biće na dan premijere filma. Ispred "Kombank dvorane" biće postavljen košarkaški teren i svi prolaznici moći će da šutiraju na koš. Svaki koš imaće određenu novčanu vrednost koju će jedna kompanija da uplati na račun naše fondacije.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)