PEČALBARSKA JE MUKA PREGOLEMA Ispovest Srba koji žive u inostranstvu: Oca nema ko da smesti u bolnicu, a majci...

Goran Čvorović dopisnik iz Pariza

20. 09. 2020. u 12:32

ПЕЧАЛБАРСКА ЈЕ МУКА ПРЕГОЛЕМА Исповест Срба који живе у иностранству: Оца нема ко да смести у болницу, а мајци...

Foto Depositphotos

PEČALBARSKA je muka pregolema. S jedne strane, boravak u dalekom svetu ume da učini život bogatijim i stabilnijim, ali često zna i da zamesi hleb sa sedam kora.

Naročito u situacijama kao što je ova, koja nas je zadesila s pandemijom virusa korona.

Srbi su iseljenički narod, to je odavno poznato. Pouzdanih statistika o našoj brojnosti u svetu nema. Neki kažu da nam se u više migracijskih talasa, u daljoj i bližoj istoriji, na sve četiri strane sveta raselilo čak pola nacije i da nas širom planete ima još toliko koliko i u Srbiji. Posle Beograda, najviše Srba živi u Beču i Čikagu, pa onda u Novom Sadu i Nišu, a tek tada, posle Banjaluke, idu Kragujevac i Leskovac, uz rame s Parizom.

Zato su priče o propalim turističkim putovanjima zbog blokiranih granica samo jedna strana kovid-medalje. Na onoj drugoj su životne priče.

- Mnogo sam se uželeo rodbine i prijatelja, kuće i rodnog kraja. Sin jedva čeka da vidi babu i dedu, koji ne žive u Francuskoj. Planirali smo da krenemo kolima, ali smo čuli da je usput bio obavezan karantin, pa smo odustali od te ideje. Moramo, nažalost, da čekamo bolju priliku - kaže Čedomir Krasnić iz Fontebloa.

Jeste da oni s dvojnim državljanstvom ili regulisanim boravkom na Zapadu, imaju pravo da putuju do Srbije "sanitarnim koridorom", ali u praksi to izgleda mnogo drugačije.

Foto arhiva

Putuje se, ali ređe i na kraće. Nekad putuje i samo deo porodice, bez letnjih odmora i dužih zadržavanja.

- Prvi put sam leteo polupraznim avionom - prenosi svoje iskustvo Romeo Milošević iz Epona u Francuskoj, jedan od onih koji se usudio da krene u ovu avanturu. - Došao sam jer moram da brinem o majci. Čuvamo se, nemamo drugog izbora.

STAO BIZNIS, NE IDE SE NA LEČENjE

NIJE samo porodična ljubav u pitanju, već i posao. Mnogo je sezonskih radnika koji su zbog korone ostali bez primanja. Ima onih koji van granica sklapaju kratke ugovore koji im kasnije omogućuju da nekoliko meseci žive kod kuće od te zarade, pre nego što ponovo krenu na put.

Mnoge porodice žive od poslova na relaciji Srbija - svet. Trgovci polovnim automobilima, na primer. Praktično je zamro sav biznis za koji su neophodni putovanje i direktno pregovaranje. Neki ne mogu u obližnje inostranstvo na već započeto lečenje i tretmane. Nije na odmet ni ogromna količina deviza koju "strani Srbi" unesu u zemlju prilikom dolaska, što sada nedostaje.

Obavezna izolacija pre odlaska ili u povratku, a nekad i u oba slučaja, nejasna pravila od zemlje do zemlje, procedura koja se neprestano menja, neizvesnost na putu, strah da se zbog moguće iznenadne opšte izolacije ostane bez posla i egzistencije, (ne)priznavanje zdravstvenog osiguranja, opreznost da se najrođenijima u poodmaklim godinama ne prenese zaraza - mnoge su u startu odvratili od putovanja.

Ponekad ni poslodavci i vlasti, tamo gde rade i žive, ne preporučuju putovanja u određene krajeve. Mnogi nisu ostvarili onu vrstu boravka koja bi im omogućila da se nesmetano vrate. Ima i onih koji žive "na crno". Koliko ljudi, toliko i različitih priča. Jeste da su sami birali, ali sada su tu gde su, a nije moralo baš ovako.

Oca, tako, nema ko da smesti u bolnicu, a majci da donese redovnu terapiju iz inostranstva. Bilo je prethodnih meseci čak i sahrana najbližih koje su, teška srca za najmilije u pečalbi, morale da organizuju komšije.

Posećivanja između Srba u svetu i "domaćih", uvek su išla dvosmerno. A tu je sada blokada potpuna. Briselska administracija je prethodnih dana odlučila da rampu i dalje drži spuštenom. Neki možda ne bi ni pakovali kofere baš u ovom trenutku, ali pomisao da se ne može na put, sama po sebi veoma onespokojava.

Nema više onih divnih poseta, kada baka dođe na tri meseca u Vupertal, Cirih ili Pariz, da odmeni malo mamu i tatu koji su od jutra do mraka na poslu, i svakodnevno iz kuhinje, unuke obraduje mirisima svojih đakonija, a uveče, pred spavanje, neobično lepim pričama iz rodnog kraja. Da deca u tuđini ne zaborave ukuse iz domovine i jezik.

- Ljudi su od izbijanja epidemije inače slabo putovali. Plaše se cele ove situacije - ističe Rada Aleksić, koja sa svojim suprugom Milisavom drži agenciju u Parizu "Vojaž Rada".

Istekla su, tako, razna ovlašćenja, propale godišnjice i rođendani, otkazane veridbe i venčanja, potrošila se ušteđevina, pojeli ajvar i slatko.

Za mnoge najmlađe Srbe rasejane po celom svetu ovo je bio najtužniji i najdosadniji letnji raspust u životu. Oči su sada, zajedno s mamama i tatama, uprli ka Novoj godini, nadajući se iz sveg srca da će virus do tada da izgubi bitku sa čovekom, pa da sednu u avion i krenu na put. A još kad bi deka, u međuvremenu, mogao malo da skokne iz Zaječara do Dižona, na par nedelja, da s njim pravo posle škole prošetaju parkom, život bi ponovo imao smisla.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (7)

dragan963

20.09.2020. 13:00

Ma koje gluposti!!! Ako su se uželeli rodbine? nisu trebali ni da idu!! Niko im nije branio da dođu u Srbiju posle juna meseca!!! Ali trebalo je platiti test a to je trošak!! I da ne pričamo gluposti!! Prijateljica mi je pre nekoliko dana došla iz Nemačke bez ikakvih problema a i vraća se bez ikakvih problema!!! Kaže jedan sagovornik "potrošila se ušteđevina"!!! Pa naravno!! Ako tamo uzdađe na večeru "pukne" Sto eura dok ovde za te pare časti celu kafanu!!!!

Vla

20.09.2020. 17:50

Sva cetvorica komentatora diskutuju a nemaju predstavu ni dva procenata kako ljudi zive I rade u inostranstvtu, vratili bi se mnogi, a cime da prehranjuju porodicu, mnogi su krenuli sa razmisljanjem da tece med I mleko, ali nazalost nije tako, zato izvolte zemljaci, idite I probajte hleb u tudjini,

Zašto

24.09.2020. 09:20

Kako li se pojedinci neprijateljski osjećaju prema dijaspori, te što su otišli, te ne trebaju nam, te nek ostanu tamo itd. A šta smo mi zgriješili ? Materijalno nam je bolje, to je naš grijeh. Ta zavidnost je nevjerovatno prisutna u Srbiji, ne samo prema dijaspori nego izmedju samih gradjana. Samo ako je neko malo bolje stojeći, zavidnici hoće da ga rasčereče. Zašto živim u inostranstvu ? Zato što je život lakši. Zato što ne moram da razgovaram sa službenikom na šalteru za FT1P - a on mrzovoljan po pravilima službe. Zato što ne moram da strahujem od računa za bilo šta. Zato što imam DIVNU MOGUĆNOST IZBORA. Eto zato ! A oni koji zavide, samo slobodno, samo sebi pravite čir na želudcu.