PEČALBARSKA JE MUKA PREGOLEMA Ispovest Srba koji žive u inostranstvu: Oca nema ko da smesti u bolnicu, a majci...

PEČALBARSKA je muka pregolema. S jedne strane, boravak u dalekom svetu ume da učini život bogatijim i stabilnijim, ali često zna i da zamesi hleb sa sedam kora.

Foto Depositphotos

Naročito u situacijama kao što je ova, koja nas je zadesila s pandemijom virusa korona.

Srbi su iseljenički narod, to je odavno poznato. Pouzdanih statistika o našoj brojnosti u svetu nema. Neki kažu da nam se u više migracijskih talasa, u daljoj i bližoj istoriji, na sve četiri strane sveta raselilo čak pola nacije i da nas širom planete ima još toliko koliko i u Srbiji. Posle Beograda, najviše Srba živi u Beču i Čikagu, pa onda u Novom Sadu i Nišu, a tek tada, posle Banjaluke, idu Kragujevac i Leskovac, uz rame s Parizom.

Zato su priče o propalim turističkim putovanjima zbog blokiranih granica samo jedna strana kovid-medalje. Na onoj drugoj su životne priče.

- Mnogo sam se uželeo rodbine i prijatelja, kuće i rodnog kraja. Sin jedva čeka da vidi babu i dedu, koji ne žive u Francuskoj. Planirali smo da krenemo kolima, ali smo čuli da je usput bio obavezan karantin, pa smo odustali od te ideje. Moramo, nažalost, da čekamo bolju priliku - kaže Čedomir Krasnić iz Fontebloa.

Jeste da oni s dvojnim državljanstvom ili regulisanim boravkom na Zapadu, imaju pravo da putuju do Srbije "sanitarnim koridorom", ali u praksi to izgleda mnogo drugačije.

Foto arhiva

Putuje se, ali ređe i na kraće. Nekad putuje i samo deo porodice, bez letnjih odmora i dužih zadržavanja.

- Prvi put sam leteo polupraznim avionom - prenosi svoje iskustvo Romeo Milošević iz Epona u Francuskoj, jedan od onih koji se usudio da krene u ovu avanturu. - Došao sam jer moram da brinem o majci. Čuvamo se, nemamo drugog izbora.

Obavezna izolacija pre odlaska ili u povratku, a nekad i u oba slučaja, nejasna pravila od zemlje do zemlje, procedura koja se neprestano menja, neizvesnost na putu, strah da se zbog moguće iznenadne opšte izolacije ostane bez posla i egzistencije, (ne)priznavanje zdravstvenog osiguranja, opreznost da se najrođenijima u poodmaklim godinama ne prenese zaraza - mnoge su u startu odvratili od putovanja.

Ponekad ni poslodavci i vlasti, tamo gde rade i žive, ne preporučuju putovanja u određene krajeve. Mnogi nisu ostvarili onu vrstu boravka koja bi im omogućila da se nesmetano vrate. Ima i onih koji žive "na crno". Koliko ljudi, toliko i različitih priča. Jeste da su sami birali, ali sada su tu gde su, a nije moralo baš ovako.

Oca, tako, nema ko da smesti u bolnicu, a majci da donese redovnu terapiju iz inostranstva. Bilo je prethodnih meseci čak i sahrana najbližih koje su, teška srca za najmilije u pečalbi, morale da organizuju komšije.

Posećivanja između Srba u svetu i "domaćih", uvek su išla dvosmerno. A tu je sada blokada potpuna. Briselska administracija je prethodnih dana odlučila da rampu i dalje drži spuštenom. Neki možda ne bi ni pakovali kofere baš u ovom trenutku, ali pomisao da se ne može na put, sama po sebi veoma onespokojava.

Nema više onih divnih poseta, kada baka dođe na tri meseca u Vupertal, Cirih ili Pariz, da odmeni malo mamu i tatu koji su od jutra do mraka na poslu, i svakodnevno iz kuhinje, unuke obraduje mirisima svojih đakonija, a uveče, pred spavanje, neobično lepim pričama iz rodnog kraja. Da deca u tuđini ne zaborave ukuse iz domovine i jezik.

- Ljudi su od izbijanja epidemije inače slabo putovali. Plaše se cele ove situacije - ističe Rada Aleksić, koja sa svojim suprugom Milisavom drži agenciju u Parizu "Vojaž Rada".

Istekla su, tako, razna ovlašćenja, propale godišnjice i rođendani, otkazane veridbe i venčanja, potrošila se ušteđevina, pojeli ajvar i slatko.

Za mnoge najmlađe Srbe rasejane po celom svetu ovo je bio najtužniji i najdosadniji letnji raspust u životu. Oči su sada, zajedno s mamama i tatama, uprli ka Novoj godini, nadajući se iz sveg srca da će virus do tada da izgubi bitku sa čovekom, pa da sednu u avion i krenu na put. A još kad bi deka, u međuvremenu, mogao malo da skokne iz Zaječara do Dižona, na par nedelja, da s njim pravo posle škole prošetaju parkom, život bi ponovo imao smisla.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije