CRNJANSKI JE BIO NEPOTKUPLJIV: Profesorka Gorana Raičević, autorka monografije o velikom srpskom piscu koja je nagrađena "Lazom Kostićem"

MILOŠ Crnjanski imao je 27 godina kada je 1920. prodao očevu kuću i otputovao u Pariz na studije u želji da napiše doktorat o Lazi Kostiću.

Foto Privatna arhiva

Životne okolnosti su ga omele, doktorat nije napisao, ali je docnijih godina isticao da Lazinu pesmu "Spomen na Ruvarca" smatra najlepšim izdankom romantizma svih evropskih literatura.

Ovo je samo jedan detalj iz naučne monografije "Agon i melanholija. Život i delo Miloša Crnjanskog" Gorane Raičević, profesorke na odseku za srpsku književnost i jezik novosadskog Filozofskog fakulteta. Monografija (u ediciji "Akademske knjige" i direktorke Bore Babić) na 767 stranica, nagrađena je na nedavnom Sajmu knjiga u Novom Sadu priznanjem "Laza Kostić".

Dvojica velikana Crnjanski i Kostić spojeni u vašem delu i u ovom prestižnom priznanju. Preplet sudbine?

- Crnjanski je iznikao iz tradicije srpskog romantizma zato što su ovi pesnici, kao i on sam, s jedne strane negovali individualističku, a s druge kolektivističku osećajnost. Bio je svojevremeno jako ogorčen što su kritičari poput Jovana Skerlića i Bogdana Popovića osporavali vrednost poezije Branka Radičevića i Kostića. Lazina politička borbenost i stvaralačka kao i životna melanholija prepoznatljive su i kod pisca Crnjanskog.

Foto Privatna arhiva

Foto Privatna arhiva

Sa kakvim ste se iskušenjima suočavali tokom rada na monografiji?

- Kada želite da napišete ovakvu knjigu, morate da znate sve: a to znači da nije dovoljno samo pročitati celokupna dela jednog autora, u ovom slučaju Crnjanskog, i ono što je o tome ranije pisano. Morate poznavati istorijske i političke okolnosti, doći do celokupne dostupne prepiske, iščitati memoarske knjige njegovih savremenika, a da ne govorim o tome koliko je važno da se nasluti onaj skriveni, dubinski sloj njegove ličnosti.

Crnjanskom, za njegovog života ali i kasnije, pripisuju se različiti negativni sudovi, vezani uglavnom za njegov ideološki stav, ali i za karakter. Ko mu je sve bio nenaklonjen?

- Upravo njegova ličnost, a manje stvaralaštvo, bila je na meti kritike različitih ljudi koji su i sami pripadali različitim društvenim miljeima i ideologijama. Ne zna se zapravo ko ga je više mrzeo: pripadnici srpske emigracije ili komunisti. Otkriti pravog Crnjanskog, ono što je on stvarno bio kao čovek i stvaralac, predstavljalo je veliki izazov. Možda je neskromno, ali ja mislim da sam u tome uspela, da je moj Crnjanski, "pravi" Crnjanski.

Može li ovakvo štivo biti podjednako zanimljivo i akademskoj i široj čitalačkoj publici?

- Uverena sam da može. Ovo je priča o životu čoveka - velikog pisca, životu koji je sam po sebi bio zanimljiv, jer svedoči o najznačajnijim događajima 20. veka. Različiti čitaoci mogu u njoj da pronađu različite nivoe: od privatnog života, preko političke biografije, do analize osnovnih ideja i osećajnosti njegove poezije i proze. Prvi put sve ovo objedinjeno je na jednom mestu i govori koliko o piscu Crnjanskom toliko i o nama samima: o istoriji srpskog naroda u 20. veku iz perspektive jedne ljudske sudbine. A ja se nadam da svi mi želimo da otkrijemo ko smo bili, ko smo sada i kuda idemo.

Foto Privatna arhiva

Na koja nova, do sada nedovoljno osvetljena mesta u biografiji Crnjanskog, ste naišli u istraživanju?

- Da pomenem, na primer, njegov odnos sa Milanom Stojadinovićem, predsednikom Vlade Kraljevine Jugoslavije (1935-1939). Istoričari su, na osnovu "Embahada", tvrdili da je Stojadinović bio jedini čovek kome se Crnjanski u ovom memoarskom delu, u kojem se seća svog službovanja u diplomatiji, nije podsmehnuo, da mu se štaviše celog života divio. Međutim, iz njihove prepiske (1952-1956), kada Crnjanski postaje londonski dopisnik Stojadinovićevog ekonomskog lista koji izlazi u Argentini, vidi se da, uprkos tome što radi za milostinju, za mali novac koji uglavnom pristiže sa velikim zakašnjenjem, Crnjanski ne podilazi svom "šefu". Naprotiv! Miloš Crnjanski je bio nepotkupljiv: bio je gladan tamo u Londonu, ali se nije ponizio ni pred kim.

Koje periode života Crnjanskog biste izdvojili kao najinteresantnije?

- Bio je veliki putnik, radoznao duh, sa jedne strane. Sa druge, bio je lojalni službenik države koju su želele da sruše različite ideološke i političke grupe. Pošto je bio Srbin rođen van vlastite države, on se za jugoslovensku kraljevinu grčevito borio, uređujući 1934-1935. list koji se zvao "Ideje" i koji je, kada je osnovan, zastupao ideologiju tzv. integralnog jugoslovenstva. Zbog tog lista, koji su njegovi prijatelji-komunisti nazvali fašističkim, Crnjanski je ostao u Londonu sve do 1965. godine, jer se plašio da će dopasti zatvora kao mnogi nepodobni intelektualci.

Imaju li uporišta pojedina mišljenja da je bio paranoičan?

- Trećinu svog života on je proveo u tuđini. To je bilo teško vreme, on i njegova supruga bili su i na ivici samoubistva. Nije samo nemaština bila pogubna, trpeli su i psihološku torturu. Neki su govorili da je Crnjanski bio paranoičan. Međutim, ta "paranoja" nije bila bezrazložna.

Šta kažu pisma - jesu li Crnjanski i Andrić bili u nekoj vrsti prijateljskog odnosa?

- Pisma Crnjanskog Ivi Andriću su, zahvaljujući Andriću, sačuvana. Andrićeva pisma Crnjanskom - ne. Izgubljena je čak i jedina razglednica koju je Andrić poslao iz Rima. Na osnovu nekih drugih Andrićevih pisama vidi se da je njemu bilo stalo do mišljenja Crnjanskog pa i prijateljstva. Andrić je isto tako bio svestan talenta i vrednosti onog što je Crnjanski napisao, kao i ogromne razlike u odnosu javnosti prema njihovom delu. Andrićeva karijera je išla glatko, slavljen je i hvaljen, a Crnjanski je, kako je to rekao jedan od njegovih biografa, do svega dolazio teško. Na kraju života, Miloš Crnjanski je govorio da nema prijatelja. Da najbolji prijatelj - ne postoji. Njegova udovica je kao jedinog njegovog životnog prijatelja navodila Mađara Đulu, kojeg pisac od detinjstva nikada više nije sreo.

Od kolike je važnosti upravo u ovom i ovakvom vremenu negovati sećanje na naše velikane?

- Mi volimo da citiramo strance - Čerčila na primer, koji je izrekao onu čuvenu tezu da u ratu ne bi bilo šta da se brani da nema kulture. Ali i naši intelektualci pisali su o tome još u devetnaestom veku. Vladimir Jovanović, otac Slobodana Jovanovića, rekao je, na primer, da je za opstanak jednog naroda mnogo više od vojne sile važan moralni princip koji je postavljen u kulturi i kojim se kao pripadnici toga naroda rukovodimo. Ako upoznamo velikane koje smo imali i vrednosti za koje su se oni borili (aktivno, energično, bučno, ili tiho, prepuštajući se sumnji i melanholiji) možda ćemo više zavoleti sebe. A to nam je, kao i objektivno, kritičko sagledavanje našeg kretanja u istoriji, danas i te kako važno i potrebno.

Preporučujemo

Kultura

0 8

ITALIJANI SLAVE CRNjANSKOG: U malom mestu San Vito al Taljamento nedavno otvorena stalna izložba posvećena srpskom piscu

26. 11. 2020. u 09:33

Srbija

0 0

U ČAST SLAVNOG MEŠTANINA: U selu Ilandža obeležen „Dan Miloša Crnjanskog“

27. 10. 2020. u 19:07

Kultura

0 1

SVET SE OKRENUO NAOPAČKE: Milisav Savić o romanu "Pepeo, pena, šapat", čiji je glavni junak Crnjanski

29. 09. 2020. u 11:17

Srbija

0 0

RAVNICA IZNEDRILA VELIKANE: Promovisana monografija o likovnom stvaralaštvu Vrbašana od 1900. do 2017.

28. 03. 2021. u 08:38

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije