AMIN MALUF - OBLIKOVANJE SVETA: Ideologija koja je nadmoćna i koja postavlja standarde zasniva se na prokletom egoizmu pojedinaca

U SUMRAK XX veka rečeno je da će svet odsad biti obeležen "sukobom između civilizacija", a naročito između religija.

Foto privatna arhiva

Koliko god bilo žalosno, to predskazanje nije demantovano činjenicama. Ono u čemu su se grdno prevarili jeste pretpostavka da će taj clash između različitih kulturnih područja ojačati koheziju unutar svakog od njih. Ali dogodilo se suprotno.

Današnje čovečanstvo ne karakteriše sklonost ka pregrupisavanju u veoma velike celine, već sklonost ka usitnjavanju, fragmentaciji, često kroz nasilje i ozlojeđenost. Što se očigledno potvrđuje u slučaju arapsko-muslimanskog sveta, koji kao da je na sebe preuzeo ulogu da uveća do apsurda sve nedostatke našeg vremena. Premda između njega i ostatka planete neprestano raste prezir, najgori razdori se događaju u njegovom okrilju, o čemu svedoče bezbrojni krvavi sukobi koji su se odvijali poslednjih decenija, od Avganistana do Malija, preko Libana, Sirije, Iraka, Libije, Jemena, Sudana, Nigerije ili Somalije.

Ovo je nesumnjivo ekstreman slučaj. Ne vidimo iste nivoe cepanja u drugim "civilizacijskim oblastima". Ali tendencija ka fragmentaciji i tribalizaciji može se ustanoviti svuda. Zapažamo je u američkom društvu, što je neke maliciozne ljude navelo da govore o "Razjedinjenim Državama". Primećujemo je u Evropskoj uniji, koja je uzdrmana "dezerterstvom" Velike Britanije, kao i krizama i napetostima povezanim sa migracijama.

Naročito je upadljiva u nekim velikim i starim zemljama kontinenta, vekovima stabilnog jedinstva, koje su nekada imale najveće imperije, a danas se moraju suočiti - u Kataloniji, Škotskoj i drugde - sa snažnim i odlučnim separatističkim pokretima. Ne zaboravimo bivši Sovjetski Savez i ostale nekadašnje komunističke zemlje Istočne Evrope, koje su prilikom pada Berlinskog zida činile devet država, a kojih danas ima dvadeset devet...

Za ova razna usitnjavanja sigurno ne postoji jednostavno i jedinstveno objašnjenje. Pa ipak, izvan lokalnih specifičnosti mogu se otkriti slični podsticaji, očigledno povezani sa "duhom vremena". Naročito mi se čini da u svakom od naših društava, kao i na nivou čitavog čovečanstva, postoji sve više i više faktora koji fragmentiraju, a sve manje i manje faktora koji cementiraju. Ono što dodatno pogoršava ovaj trend jeste to što je današnji svet ispunjen "lažnim cementima" za koje, poput religiozne pripadnosti, tvrde da ujedinjuju ljude, dok oni u stvarnosti igraju obrnutu ulogu.

Kao uvod u svoje razmišljanje o tome šta se dogodilo sa ljudskom solidarnošću, moram spomenuti ovu ideju koja ima presudan uticaj na mentalitete naših savremenika, iako potiče iz Engleske XVIII veka, a prema kojoj bi svaka osoba trebalo da dela prema sopstvenim interesima, pošto zbir svih tih sebičnosti nužno donosi korist celome društvu; kao da neka "nevidljiva ruka" posreduje poput proviđenja da uskladi sve naše delatnosti - suptilna, složena i misteriozna operacija koju javne vlasti ne bi bile sposobne da izvedu, i u koju bi bolje bilo da se ne mešaju, jer bi njihova intervencija zakomplikovala stvari umesto da ih olakša.

Formulisana u jednom delu Adama Smita, objavljenom 1776. godine, ova ideja je ponovo postala izuzetno aktuelna od kraja sedamdesetih godina, i znatno utiče na stavove naših savremenika. Možemo pretpostaviti njene političke implikacije i njenu privlačnost za sve one koji nemaju poverenje u ulogu države kao regulatora ekonomije i preraspodele bogatstva; stoga nije iznenađujuće da su je usvojili zagovornici konzervativnih revolucija tačerovskog ili reganovskog tipa i da su u njoj videli osnovu svoje vizije sveta.

***

Na isti način, pokazaćemo se spontano sumnjičavi prema Kasandrama koje proriču globalne katastrofe i zahtevaju, kako bismo im se oduprli, aktivnu solidarnost koja nadilazi nacionalni okvir. Premda ne želim da se ovde zadržavam na debati o klimi, čini mi se korisnim da naglasim da skepticizam u ovoj oblasti potiče iz sličnog stanja duha. Oni koji su neprijateljski raspoloženi prema bilo kakvom globalnom upravljanju prikloniće se argumentima koji iznose sumnje u realnost klimatskog zagrevanja i odgovornost ljudskih aktivnosti u tim poremećajima. Suprotno tome, oni koji imaju poverenja u međunarodna tela biće skloni da veruju u najalarmantnije brojke.

Pošto sam naglasio otpornost i zapanjujuću dugovečnost doktrine koju je nadahnuo Adam Smit, moram dodati da njena sposobnost da izađe kao pobednica iz duela sa marksizmom ne znači da ona predstavlja adekvatan odgovor na izazove koje postavlja svet današnjice.

I je li dovoljno da u odnosima među nacijama svaka od njih postupa u skladu sa sopstvenim interesima, sopstvenim ambicijama, kako bismo videli da čitavo čovečanstvo napreduje ka miru i prosperitetu? I ovde bi odgovor trebalo da bude negativan. Ali građani koji zaziru od "uplitanja" vlastite države u njihove poslove još više zaziru od bilo čega što nalikuje na globalnu ili nadnacionalnu upravu.

Ako insistiram na ovim činjenicama, to je zato što mi se čini neshvatljivim da se u našem globalizovanom svetu, gde se slike, alati, ideje, kao i zla i nemiri šire brzinom svetlosti, ideologija koja je nadmoćna i koja postavlja standarde zasniva na prokletom egoizmu pojedinaca i njihovih "plemena" - nacija, etničkih grupa, zajednica svih vrsta.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije