POHLEPAN ČOVEK KVARI PLANETU: Pesnik Vito Marković tvrdi da današnji čovek, nečovek, laže i kada kaže da drugog voli isto kao i sebe

Dragan Bogutović

08. 11. 2020. u 14:00

AKO je neko duboki i iskreni posvećenik poeziji, onda je to Vito Marković (1936) koji je decenijama sve podredio stihovima, duboko verujući u smisao pesničke reči. NJegove pesme ne izazivaju kod čitalaca samo emocije, već predstavljaju i veliki podstrek za razmišljanje na večne teme o kojima raspravlja u stihu. Nove filozofsko-metafizičke doživljaje hipersenzibilnog autora donosi njegova nova knjiga lirskih zapisa i pesama "Jadi", u izdanju Srpske književne zadruge.

ПОХЛЕПАН ЧОВЕК КВАРИ ПЛАНЕТУ: Песник Вито Марковић тврди да данашњи човек, нечовек, лаже и када каже да другог воли исто као и себе

Foto V. Danilov

Blizu šest decenija Vito Marković se oglašava kao pesnik, prozni pisac, esejista i antologičar. Među pesničkim knjigama izdvaju se "Panika tela", "Opasnosti glave", "Pakao", "Udes", "Nasmejana žrtva", "Pohvala ludilu", "Noćni jezik"... Autor je i knjiga eseja i traktata "Poezija i metafizika", "Filozofija samoće", "Mrvice usamljenosti", "Traganje za suštinom", kao i prozne trilogije u kojoj su knjige "Hula", "Žest" i "Muk". Pesme su mu prevođene na mnogobrojne jezike, dobitnik je i više književnih nagrada, a sa LJubomirom Simovićem je jedini živi pesnik čiji su stihovi zastupljeni u čuvenoj "Antologiji srpske poezije" Miodraga Pavlovića.

Pitamo Vitu Markovića, pesnika snažnog zanosa, koji u srpskoj poeziji zauzima jedno od najznačajnijih mesta, čemu poezija u ovo doba korone?

- U vreme jada, kada se pati, kada je sadržaj postojanja prazan, poezija dušu snaži. Eksplozijom uma ubija jad, mračna osećanja. Beznađe gasi. LJudskom biću daje sklad, lepotu postojanja. U poeziji je, kad je prava, najsavršeniji tok misli i osećanja. Svaka misao dušu otvara, iskazuje suštinu, ne izneverava.

* Osim sebi, u snovima i mislima, okrenuti ste smrti i životu, svetu...

- Naravno. Invazija smrti seje strah, baca ljude u očaj; u ljudskim dušama pustoš stvara. LJudi žive pod maskama. Nema rukovanja, nema celivanja. U razdvajanjima, u razmicanjima, jedino se vidi spas.

* Za sve ovo što se dešava, ko je odgovoran: vreme ili čovek?

- U ovom svetu, za sve neprirodno što se dešava, odgovoran je čovek. Čovek gradi, ruši, razgrađuje sve. On zagađuje svet oduvek!

PESMA

Hladno je. Sunca nema.

Mraz preti.

S nestrpljenjem čekam.

Osmeh neba, vedre vesti,

Vedrih vesti nema!

Na vest leptir da leti

U mojoj glavi cvet procveta,

Trava bukne, pozeleni,

Drozd krilne uvis, zapeva!

* Šta vas, konkretno, održava u ravnoteži?

- Poezija. U vremenu kad raste smrt, a život se smanjuje, ja gledam da imam dalekometne, snažne misli. S ružama u duši živim. Odgonim od sebe smrt. Razmišljam. Svakog trenutka u čisto ljudskom smislu, postojanju se učim. Kao sanjar, u lirskom poslu, ja sam stvarno ja. U snozanosu volim lirski skok uvis više nego skok udalj. S visine se vidi, oduvek, najbolje ko kvari svet.

* I ko kvari svet?

- Pohlepan, bezobziran, nezajažljiv čovek, nečovek. On nosi pakao u sebi. Na imati i nemati svodi sve. Prisvojiti, osvojiti tuđe, zgaziti drugog, po njemu, nije greh. Na štetu drugog sve čini, živi kao zver. Pohlepan čovek je prazno biće. U vremenu jada, kad mu vreme nije, eksponira se, govori svašta; lažnu sliku o sebi stvara.

* Šta još smeta, osim pohlepe, današnjem čoveku da bude čovek?

- Zavist. Mržnja. Beskrajna volja da se ima moć.

* Kivni ste na ovo vreme, kao da ga odbacijete od sebe?

- Ovaj vek nije moj vek. Previše je zagađen. U njemu nije više isti čovek. Dobrota je iščezla, izgubila nasmejano, plemenito lice. Sa svih strana sveta čuju se samo ptice kukavice, slavuja nema.

Foto V. Danilov

* Pa, ipak, u jednom lirskom zapisu, kažete: "Vredi opet biti živ!" Nastavljate da tragate za večnim u sebi?

- U lirskom poslu, u snozanosima, kad prepoznam krilatu misao jakih reči, daleko, daleko, što dalje od ništavila ka večitom letim. Suštinski, s idejom o večnom u sebi, lirski, u poeziji... Ka tome stalno težim.

* U vašem biću nema mirovanja i u vreme jada, u samoći, između vremena prošlog i vremena budućeg. Dokle?

- Sve dok me ima. Kosmički zakoni poručuju: kretanje je važnije od mirovanja. To i zemaljski zakoni potvrđuju. Smrt najradije napada bića koja miruju. Život se kreće, ispred smrti trči, beži od nestajanja.

* Definišite nam, na vaš misaoni, filozofski način, šta je život?

- Život je ponavljanje, ponavljanje, okretanje stalno istog, usporavanje i na kraju, zaustavljanje, nestajanje, iščezavanje, sa uzvikom ili bez uzvika, tiho. U ovo, sumorno, oronulo doba, kad je mnogo neizvesnosti, i kad previše straha i mraka ima, bez raskošne boje svetlosti, život je beskrajna kosmička ruševina.

* U svetu s puno žalosti i straha, kao sanjara, šta vas najviše ožalošćuje, obespokojava?

- Laž. Svuda je ima. Današnji čovek, nečovek laže i kada kaže da drugog voli koliko i sebe. Samoljublju, volji za moć, ne odoleva. On voli samo sebe.

* Postoji, valjda, nešto što bi moglo ovaj svet da učini boljim?

- Postoji. Dobrota i lepota ukrašavaju sadržaj života, čine svet.

* Više od smrti, plaši vas prolaznost, zaborav. Da li zato u lirskim pesmama tragate za večnim u sebi?

- U svakodnevnoj svađi između mene i smrti, gubim spokoj. U lirskom poslu, ka večnom u sebi stalno trčim. "Večnosti, gde si, večnosti", govorim, šapućem u sebi. U strahu od neizvesnosti, postojanja, hoću s tobom čist, lirski, neodgodiv dodir. Hoću heraklitovski da postojim na razdaljini od zaborava.

* Po vama nema veće kazne čoveku od zaborava?

- Nema. U vreme mraka i jada, svetlosti, bez vedrog sklada postojanja, ka zaboravu sve odnosi tok prolaznosti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)