KNJIŽEVNA KRITIKA: Strašna znanja, Anđelko Anušić, "Legenda o v(j)etrom vijanima", UKRS

PRIČE iz zbirke Anđelka Anušića "Legenda o v(j)etrom vijanima", objavljene u Udruženju književnika Republike Srpske u Banjaluci 2019. godine najčešće se zasnivaju na intimističkim ispovestima junaka pripovedača od kojih su neke ukorenjene u detinjstvu ili pak na doživljajima junaka, na njihovom psihičkom stanju koje je uslovljeno strašnim istorijskim udesima.

Foto: Privatna arhiva

Životi tih junaka kao i njihovih bližnjih su se u senci istorijskih okolnosti lomili (u Drugom svetskom ratu zbog ustaškog pogroma), pa opet granali (u doba između Drugog i nanovijih ratova), i konačno polomili (u ratovima devedesetih, opet zbog ustaških pogroma čija su kruna sramne i zločinačke operacije "Bljesak" i "Oluja" (1995. godine)). O njima iz navedenog dela na visokoumetnički način obnavljamo i utvrđujemo strašna znanja jer ona sadrže istinu bića.

U "Legendi o v(j)etrom vijanima", retrospektivno su, u vidu komentarisanja izabranih dokumenata (najčešće fotografija), ispričane kako lične priče i porodične istorije, tako i vrlo kompleksna priča o istoriji jednog naroda koji je zauvek nestao s prostora Vojne granice i drugih prostora bivše NDH.

O specifičnosti fotografije kao dokumenta saznajemo i u pripoveci Anđelka Anušića "Muke po jeziku, Paneta Nožinića". Junak čije ime sadrži naslov pripovetke je izbeglica.

Foto privatna arhiva

Njega, kao i sve druge izbeglice (nakon "Bljeska" i "Oluje"), junake pripovedaka pomenutog pisca, karakteriše ontološka neutemeljenost. Ona se ogleda u konstantnoj sumnji junaka u sebe i želji da za svet oko sebe bude potpuno nevidljiv. Lebdeći između dva sveta - između života u domovini koje više nema i života na novom mestu, koje nije njegova domovina, jer se u njoj nikako nije mogao primiti, niti je u njoj suštinski prihvaćen - on se pita: Gde je pogrešio? Šta ne valja?

Potpuno samotan, pre svega duhovno opustošen, posmatra album sa ratnim fotografijama koji je jedini dokaz da je postojao. Njegovu suvišnost na mestu prinudnog življenja karakteriše i suvišnost njegovog jezika. Naime, iako je reč o istom jeziku, mada različitoj varijanti govora, njegovi novi zemljaci nisu voljni da ga oslušnu, da ga razumeju. Ta pripovetka, kao i još nekoliko njih u ovoj zbirci, govore i o nestajanju jezika, pa nužno i kulture Srba proteranih sa pomenutih prostora.

Reprezentativni primer razgradnje jednog sveta koji je imao karakteristike idile zahvaljujući vitalizmu, ljubavi, dobroti i stvaralačkim pregnućima njenih stanovnika, jeste i pripovetka "Mrtvački sanduk i ostale upokojene stvari". U njoj pratimo razvojni luk starog zla i njegove posledice. U funkciji postizanja sugestivnosti, uverljivosti pripovedanog, pripovedač se služio različitim postupcima. Dočaravajući svet idile, služi se katalozima - spiskovima - kuće i pokućstva čiji je autor majstor (drvodeljac).

Njime pripovedač nastoji da dočara radost stvaranja i jednostavnost svakodnevice, radost i ritam običnog života, karakteristike naroda - koji još nije bio konačno proteran.

Toj idiličnoj slici, oličenoj u stvaranju - pravljenju svega onoga što takvom životu služi, pripovedač kontrastira sliku ritualnog - starog - zla služeći se paradoksima.

To dočaravajući, on nam pokazuje kako se ono što bi trebalo da bude obredno, sveto i svečano, preobražava u ritualno u svetu zločinaca koji su, na tragu svojih dedova, već isplanirali novo zlo.

Bliskost zla koje je uslovilo preobražavanje običnog života, kao i promenu u svesti - i delatnosti - budućih žrtava, pripovedač nam dočarava slikom koja sadrži naturalističke elemente. Dakle, čuveni drvodelja Trifko više ne pravi pokućstvo, niti ono što služi lakšem i bezbrižnijem životu ljudi. On i dalje stvara, jer je to njegov princip. Takođe pravi ono što je ljudima potrebno - ali za smrt - koja će se umnožiti i koju on kao pojedinac, koji je integralni deo života Srba u bivšoj NDH, koja nastoji da bude i buduća, a pre svega kao stvaralac, kao visokoosetljivo biće, predoseća:

"Od preostale, goleme građe nasečene u Šamarici, koju nače crvotočina, Trifko otpoče praviti mrtvačke kovčege. I krstače.

Pisac Anđelko Anušić u svojim delima bavi se pitanjima prirode zla i njene manifestnosti i to je velika tema književnosti. Neki današnji "moderni" književni arbitri (dodeljivači nagrada) nalažu da se pisci suoče sa našom bližom istorijom.

Anđelko Anušić u svojim delima čini upravo to, ali kao da nije ispunio očekivanja arbitara jer piše o istorijskoj krivici - koja nije srpska nego univerzalna. Baš zato treba čitati dela Anđelka Anušića.

Preporučujemo

Kultura

0 0

KNjIŽEVNA KRITIKA: Dragoceni višak - Dejan Aleksić, "Dok traju svetovi", izabrane pesme, KC Novog Sada 2020.

25. 08. 2020. u 09:44

Kultura

0 0

DUBINE JUŽNjAČKOG DUHA: Vladimir Vučković o knjizi "Srodne duše" u izdanju "Glasnika"

20. 08. 2020. u 06:45 >> 02:06

Kultura

0 1

VASA PAVKOVIĆ O ZBIRCI "EHO BEOGRADA": Žive slike i šumovi grada

18. 08. 2020. u 17:00

Kultura

1 1

POSLE FILMA O SPASAVANjU SRPSKE DECE U VREME USTAŠKE NDH: Knjiga o Dianinom herojstvu

18. 08. 2020. u 15:00

Kultura

0 2

KNjIGA VERNERA HERCOGA "O HODANjU PO LEDU": Otvorite prozor, umem da letim!

16. 08. 2020. u 18:00

Kultura

2 0

MUDROSTI SA MARGINA: Knjiga Ecce homo Milije Belića, slikara i teoretičara umetnosti iz Pariza

10. 08. 2020. u 11:38

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije