KNjIGA VERNERA HERCOGA O HODANjU PO LEDU: Otvorite prozor, umem da letim!

Miljana KRALj

16. 08. 2020. u 18:00

КЊИГА ВЕРНЕРА ХЕРЦОГА О ХОДАЊУ ПО ЛЕДУ: Отворите прозор, умем да летим!

Foto: "Novosti" i privatna arhiva

KADA je 1974. godine čuo da je njegova mentorka, pisac i filmski kritičar Lote Ajzner (1896-1983) teško bolesna, nemački reditelj Verner Hercog (1942), krenuo je na hodočašće.

Hteo je da "spreči smrt u obavljanju svog zadatka": hodao je od Minhena do Pariza! Autor kultnih dela sedme umetnosti - "Fickaralda", "Vojceka", "Tajne Kaspera Hauzera" i desetina potresnih dokumentarnih ostvarenja, uspeo je u svom naumu, pa je njegova prijateljica ozdravila, i posle deset godina, već u dubokoj starosti i umorna od života, zamolila ga da sa nje "skine čini" i pusti je da umre. Posle osam dana napustila je ovaj svet.

Tokom pešačkog podviga i duhovne avanture, Hercog je vodio dnevnik, koji je potom objavio kao delo "O hodanju po ledu, Minhen-Pariz, 23. 11 - 14. 12. 1974", koje se kod nas upravo pojavilo u prevodu sa nemačkog Novaka Guslova, i izdanju "Loma".

- Ova knjiga bolja je od svih mojih filmova - izjavio je Hercog, koji je na put krenuo noseći sa sobom samo jaknu, kompas i ranac za planinarenje sa najnužnijim stvarima.

- Čizme su mi bile jake i nove, imao sam poverenja u njih. Išao sam najkraćim putem za Pariz, čvrsto verujući da će ona ostati u životu ako peške dođem do nje. Osim toga, želeo sam da neko vreme budem sam sa sobom - piše reditelj.

SVE što je video, čuo, osetio, što ga je potaklo na razmišljanje, Hercog je beležio u notes, koji četiri godine posle nije otvarao. Kada je ponovo pročitao njegov sadržaj, dirnut, imao je poriv da ga podeli sa čitaocima.

- U blizini šume vidim nepokretne ljude sa psima. Oblast kroz koju prolazim zaražena je divljim besnilom. Kada bih sedeo u bešumnom avionu iznad sebe, u Parizu bih bio za sat i po. Ko cepa drva? Da li se to čuje crkveni sat? Hodam dalje - opisuje filmski hodočasnik predele sa kojih je krenuo na put.

Foto: "Novosti" i privatna arhiva

PRE nego što je stigao do obala Rajne, pokušavajući u mraku da obije vrata neke kuće u kojoj bi prespavao, izgubio je kompas ("Taj kompas mi je veoma drag jer ga imam još od kada sam bio u Sahari. Bolan gubitak"):

- Veliki broj vrana leti u pravcu juga. Stoka je nemirna pri transportu. Rajna mi deluje kao Nanaj (reka u severnom Peruu, jedna od pritoka Amazona), mada nema ničeg što bi moglo da me podseća na Nanaj. Voleo bih da ova vožnja trajektom traje malo duže, jer treba izdržati taj prelazak preko reke. Na trajektu su tri-četiri automobila, voda je žućkaste boje. Na vidiku nema drugih brodova.

A pred ciljem, na obodu Pariza, na pola dana hoda od Jelisejskih polja, opisuje gotovo nadrealnu sliku:

- Hodam nogama koje su toliko umorne da polako gubim prisebnost. Neki čovek želi da ide kroz šumu i nikada ne izlazi iz nje. Neki čovek na prostranoj plaži šeta sa svojim velikim psom. Dobija srčani udar i, budući da mu se povodac upetljao sa zglobom ruke, sve vreme mora da ide napred, jer pas je prgav i hoće da trči. Neki čovek nosi živu patku u svojoj torbi. Neki prosjak, čije su noge od kolena naniže prekrivene prostirkom crno-belih šara, svira harmoniku. Žena pored njega pruža aluminijumsku posudu za novac. Pored njih je i ceger iz kojeg viri bolestan pas. Bolestan pas uvek donosi više novca.

Foto: "Novosti" i privatna arhiva

KADA je stigao do Lote Ajzner, još je bila umorna i bolest joj se ocrtavala na licu:

- Mora da joj je neko javio da dolazim peške, jer ja nisam hteo da joj kažem. Bilo me je stid, digao sam svoje napaćene noge na drugu fotelju. Gledala me je, ljupko se osmehivala, i kako je znala da sam ja onaj koji hoda, razumela me je. U jednom divnom kratkom trenutku osetio sam kako mojim nasmrt umornim telom prolazi nešto nežno. Otvorite prozor, rekao sam, već nekoliko dana umem da letim - zaključuje Verner Hercog, velikan svetske kinematografije.

Foto: "Novosti" i privatna arhiva

MENTOR NEMAČKIH REDITELjA

ROĐENA u porodici bogatih jevrejskih industrijalaca u Berlinu, Lote Ajzner je pre nego što je bežeći pred nacizmom prešla da živi kod sestre u Pariz, doktorirala na grčkim vazama i pisala pozorišne kritike. Posle rata postala je glavni kustos francuskog filmskog arhiva, koji je sredinom tridesetih godina osnovala sa Anrijem Langloom. Pored Hercoga, bila je mentor i drugim značajnim nemačkim rediteljima, kao što su Folker Šlendorf i Vim Venders. Venders joj je posvetio film "Pariz Teksas".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)