CEO ŽIVOT JE USPOREN: Vladimir Pištalo o dolasku u Beograd, nagradi Meša Selimović, literaturi i strahu od pandemije

Branislav Đorđević

utorak, 14. 07. 2020. u 05:00

ЦЕО ЖИВОТ ЈЕ УСПОРЕН: Владимир Пиштало о доласку у Београд, награди Меша Селимовић, литератури и страху од пандемије

Foto Z.Jovanović

STRAHA od epidemije ima, on je sada prisutan u celom svetu.

Puno sam se premišljao oko konkretnih stvari koje su banalne ali suštinske - kako se ponašati u avionu, kako jesti ili piti sa maskom? Šta je opasnije, aerodrom ili avion? Beograd je bio znatno bezbedniji od Bostona sve vreme. U međuvremenu je broj zaraženih opao u Bostonu a porastao u Beogradu - kaže pisac Vladimir Pištalo, profesor svetske i američke istorije na Univerzitetu u Vusteru u Masačusetsu, neposredno po dolasku u Srbiju, otkrivajući, za "Novosti", sa kakvim osećanjima se uputio na ovaj put.

Dobitnik nagrade "Meša Selimović" za knjigu godine, priznanja koje mu je Veliki žiri "Večernjih novosti" dodelio za zbirku eseja "Značenje džokera" ("Agora"), poručuje da se posebno raduje tome što će biti u Beogradu, što će šetati beogradskim ulicama i viđati se sa prijateljima.

- Ja sam hteo odavno da dođem ali nisam mogao, let mi je dva puta otkazan. Radujem se što ću otići kod svog frizera Zokija. Nisam video frizera četiri meseca. Živeo sam kao Robinzon u šumi u Nju Hempširu. Oko mene su bili kolibriji, divlje ćurke, mrmoti, srne. Čudi me da nisam naučio jezik životinja. Sada ću na Dorćolu opet učiti jezik grada. I to me raduje.

o Biće ovo prilika i za uručenje nagrade "Meša Selimović", koje je odloženo...

- Najgore je što se ništa ne može planirati. Prvo smo želeli da se dodela nagrade obavi u Narodnom pozorištu. To je divan ambijent, ali su odložena okupljanja većeg broja ljudi. Odložen je i moj let. Tako se to tad nije desilo. Pored dodele nagrade "Meša Selimović", ove godine su mi otkazana dva književna festivala, u Frankfurtu i u Istanbulu, pošto je u Turskoj moj roman "Tesla, portret među maskama" bio bestseler. Nema te nagrade koja slavi samo nagrađenu knjigu a da ne slavi knjigu uopšte. Bilo bi lepo da dodelu nagrade "Meša Selimović" obavimo na otvorenom, možda na mestu srušene biblioteke na Kosančićevom vencu.

o Literatura nam se opet ukazuje, kažete u "Značenju džokera", ne kao stvar profinjenosti, već kao borba za smisao i stvar preživljavanja. Opet, kažete, današnjim ljudima se knjiga nudi, ali je oni neće, nemaju kondicije da prođu kroz roman... Zašto je to tako, i ima li razlike po tom pitanju u Americi i u Srbiji?

- Ja lakše uviđam sličnosti nego razlike među ljudima. U mojim očima čaša je polupuna, utoliko što su ljudi više slični nego različiti. Globalno gledano, mislim da ni u pogledu čitanja nema mnogo razlike. Čita se manje, i studenti, ovde i tamo, nemaju kondicije da prođu kroz ozbiljan roman.

Foto N.Fifić

o Kako doživljavate i podnosite ove mesece epidemije virusa korona?

- Ovo nije grozno u poređenju sa stvarno groznim stvarima kao što je rat (izuzev za ljude koji su nastradali i za njihove prijatelje i porodice). Čovek se kreće sporije, utoliko što stalno mora da misli šta da radi: Stavi masku! Dezinfikuj cipele! Operi ruke! Operi alkoholom stvari koje si doneo iz samoposluge! Te nespontane samonaredbe guraju ti štap u točkove. Ceo život je usporen, i usporenost donosi osećaj hendikepiranosti.

o Koliko nam smeh i humor mogu pomoći?

- Nema situacije u kojoj humor ne može pomoći. Ne verujem da postoje neprikladne teme za humor. Sve su teme prikladne. Sam humor može biti dobar ili loš. Dobar humor je uvek na našoj strani. Nedavno sam razgovarao sa jednom čuvenom američkom urednicom našeg porekla. Ona je sad u devedesetim godinama. Iskreno sam joj rekao da bih bio presrećan da u njenim godinama budem vitalan kao ona. Ona je odgovorila: - Možda je tajna u tome što nikad sebe nisam uzimala previše ozbiljno.

o Kakvo je stanje u Masačusetsu, kako u ostalim državama? Kako to utiče na američki način života?

- Ovo je veliki udar na ekonomiju, desetine miliona ljudi su ostale bez posla. Visoko školstvo je pogođeno. Fakulteti ne znaju šta će sa sobom. Neki će se zatvoriti zauvek, neki će raditi onlajn, neki pola-pola. Govorim o onom što mi je najbliže. Kriza fakulteta će trajati najmanje od dve do pet godina. Iz nje će fakulteti izaći izmenjeni, ali ne zna se kako. Slično se može reći za celo društvo. U Americi je sad gore nego pre tri meseca. Sve skupa, cela zemlja se prema epidemiji odnosila vrlo aljkavo. Zapadne i južne države su proglasile da se problem ne odnosi na njih, pa je sad tamo gore nego igde. Moglo bi se reći da je sad tamo gde je bilo loše postalo bolje, a da je u državama u kojima je bilo dobro u međuvremenu postalo grozno.

o Kako se ponašaju političari, kako lekari, a kako narod?

- Političari i mediji politizuju. Na primer, u Masačusetsu je u najgore vreme dnevno bilo po 2.500 obolelih, a sad ih ima manje od 100. To je veliko poboljšanje i zaslužuje da se tako nazove. Ali se ne naziva. Verovatno se kalkuliše kako će se to odraziti na izbore. Lekari mnogo rade i bore se sa nelogičnostima koje propisuju administracije bolnica, vođene profitom. Narod nastoji da preživi.

o Uz epidemiju, Ameriku potresaju i protesti. Kako tumačite sadašnju eksploziju borbe protiv rasizma, rušenje spomenika, preispitivanje istorije?

- Uvek je postojala policijska brutalnost (to je globalno tako), ali nije postojao ovoliki broj kamera. Pozivi na odgovornost policije su apsolutno opravdani, i mislim da će nešto dobro proizaći iz ovoga. Čovek se uplaši kako je malo postignuto u pogledu rasne ravnopravnosti, uprkos lepim i propisanim rečima. Ili možda upravo zbog njih. Uobrazili smo da je mapa-teritorija da su lepe reči - lepa stvarnost. A nisu. Neki misle da će odgovor na ovaj problem pružiti upotreba još veće količine lepih i propisanih reči. Kao odgovor na rasističku brutalnost, nastala je nekakva histerija koju je teško kombinovati sa dostojanstvom. Ne vidim kako uklanjanje reči "kolonija" iz naziva Mek Dauel Kolonije, međunarodnog prihvatilišta za umetnike ili brutalizovanje spomenika Servantesu u San Francisku pomažu bilo čemu.

Foto Z.Jovanović

o Kako to sve utiče na novu trku za Belu kuću?

- Ima jveoma mnogo nelogičnosti, koje potiču od politizacije. Nekima kao da odgovara insistiranje na stanju sveopšte katastrofe uoči izbora. Neki se ozbiljno boje drugog talasa korone, kombinovanog sa protestima na jesen. Usred izolacije i naglih promena, ljudi su izgubili osećaj šta je moguće a šta nije. Drug, koji predaje filozofiju na univerzitetu Holi Kros, kaže mi: "Da sam na tvom mestu ja bih ostao u Beogradu."

o Mislite li da će se posle ovih zdravstvenih i političkih kriza nešto promeniti u odnosu svetskih snaga, u pravilima sveta, u našim životima?

- Ne mislim da će drugačije svitati i da će se muškarci i žene odnositi drugačije jedni prema drugima. Ali poslovi će se raditi drugačije. Mislim da će dodatno oslabiti položaj radništva, već oslabljen ulaskom dve milijarde Indusa i Kineza na međunarodno tržište rada. Stabilnost poslova biće još manja.

o Šta bi mogao da bude džoker u ovom vremenu, ako kažete da je džoker prostor slobode i nepredvidljivog, simbol druge šanse?

Nepredvidljivo je nepredvidljivo baš zato što ga ne možemo uklopiti u svoje kalkulacije, pa ni iskustva.

ČARLIJU DRAGO ZBOG "MEŠE"

A U knjizi "Značenje džokera" nekoliko eseja posvećeno je Čarlsu Simiću. Da li ste se čuli s njim u međuvremenu i šta vam je rekao na vest da je to delo dobilo nagradu "Meša Selimović" za knjigu godine?

- Čarli je veoma dobronameran, uvek. Bilo mu je drago. I njega je ova situacija sa koronom veoma pogodila. U ovom periodu, unuci su jedna od najvećih radosti u njegovom životu. Te unuke ne može da viđa. Nije ih video onoliko dugo koliko ja nisam video frizera. Naravno, deca i unuci tim nedoslascima štite njega, jer su Čarli i njegova žena Ljolja u godinama, pa spadaju u rizičnu grupu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)