SRBIJA JE UVEK NA NIŠANU: Kako je predstava "Golubnjača" bila lakmus papir za "podzemne strasti" i SFR Jugoslaviji

PREDSTAVA "Golubnjača", izvedena premijerno u oktobru 1982.( dve godine posle smrti Josipa Broza), pokazala je (ne)očekivano da je "i posle Tita, Tito" - kako je glasila jedna od omiljenih komunističkih krilatica u vreme SFRJ.

Dejan Mijač foto Arhiva Novosti

Nastala na istoimenoj zbirci priča Jovana Radulovića (1951 - 2018), predstava je otvorila neke stare rane i ustaške jame Drugog svetskog rata, pokazajući na delu sve apsurde već ustalasanog vremena koje će eskalirati ratnim sukobima samo deceniju kasnije...

Istina, kada se knjiga pojavila ništa nije slutilo da će postati "slučaj" o kojem se i danas priča i pripoveda: Radulović je čak dobio nagradu za mlade pisce "Sedam sekretara SKOJ-a" u Zagrebu. Za razliku od teksta, predstava je već u najavi slutila da će njena inscenacija uzburkati duhove. Na preporuku Umetničkog kolegijuma praizvedbu "Golubnjača" je trebalo da ima u Pozorištu "Boško Buha". Ali, preporuku je odbio Programski savet kuće sa obrazloženjem da je u "tekstu sve tamno, crno, potpuni mrak, jedan zatvoreni krug mržnje..." Premijeru je,ipak, dočekala 10.oktobra 1982. u Srpskom narodnom pozorištu i u režiji Dejana Mijača, ali je s repertoara skinuta samo dva meseca kasnije! Reagovao je Gradski komitet SK Novog Sada, ocenjujući da drama "dovodi u sumnju tekovine NOB-a, socijalističke revolucije i dalje socijalističke samoupravne izgradnje našeg društva". Šta je u priči iz Dalmatinske Zagore bilo sporno i predstavljalo "zatvoreni krug mržnje"?

- Pre četiri decenije predstave su imale mnogo veći značaj nego što imaju danas. Kad se pojavila "Golubnjača", citatima iz predstave vađenim van konteksta moglo se nešto iskonstruisati. Ali cela pozorišna priča bila je neverovatno naivna. Ipak, možda je "Golubnjača" bila lakmus papir za neke podzemne strasti u izraženom nacionalističkom vidu. Po mom mišljenju, predstava je bila bezazlena, ali je poslužila da se napravi velika buka. Zbog nje sam nezasluženo slavljen i kuđen, zavisi koja je strana učestvovala u diskusiji - rekao je u jednom od naših poslednjih intervjua Dejan Mijač, koji je preminuo prošle godine.

Ono što je poslužilo da se napravi velika buka je "otkopan" zločin iz prethodnog rata. Reditelj je ovako, u najkraćem, otkrio fabulu predstave:

- Reč je o šezdesetim godinama prošlog veka i malom, siromašnom selu u kojem se oko jednog izvora okupljaju i razgovaraju meštani. Tu Drugi svetski rat još nije prošao, a ono što je Savez komunista propagirao kao rešeno, zapravo to nije bilo, što se videlo i u odnosima između srpskih i hrvatskih naselja... Ali je to, pre svega, priča o ubogom, siromašnom dečaku bez majke, sa ocem nasilnikom koji ga tuče. Dečak ima iz rata sakrivenu ručnu bombu i nameru da se raznese zato što je u utrobi osećao užasno zlo i problem koji nije mogao da reši. Na kraju se i ubija. E, to je priča o tome, a ne o srpskom nacionalizmu i ustaškom fašizmu. Inače, "Golubnjača" nosi ime po jami u kojoj su pokopani žitelji tog sela, žene i deca, žrtve ustaškog zločina.

Jedan od najboljih reditelja savremenog doba imao je i objašnjenje zašto je "Golubnjača" izazvala toliku buru i tako brzo skinuta sa reprtoara:

- Zato što je bila politička priča. Vojvođani su hteli da Ivanu Stamboliću - tada predsedniku GK Beograda, s tendencijom da preuzme CK - stave jak pečat nacionalizma i optuže ga za "import" tih težnji u, inače, stabilnu i srećnu Vojvodinu. Pisac Jovo Radulović je u to vreme zvanično radio kod Stambolića kao lektor u Komitetu, a zapravo mu je pisao govore. Pa je, "kao", on "poslan" da napiše ovaj tekst, a ja sam mu kao reditelj omogućio izvođenje... Odjednom sam shvatio koliko je ovo što se zove Srbija na nišanu i koliko je mala. Rat između vojvođanskih i srpskih komunista, u svakom slučaju, nije me se ticao: niti sam pripadao niti navijao za neku stranu.

Nepoželjna u Vojvodini, "Golubnjača" se preselila u Beograd, i našla utočište u Studenskom kulturnom centru na čijoj sceni je odigrana dvesta pedeset puta. O gašenju predstave posle samo dva meseca u Novom Sadu na nisu brujali samo domaći, veći i strani mediji. Između ostalih, austrijski dnevnik "Prese" piše: "Pred SKC svake večeri se formiraju dugi redovi. Toliko je veliko interesovanje za jedan pozorišni komad koji od pre mesec dana stvara istoriju teatra... "Golubnjača" ruši mnoge tabue: ona počiva na neprevladanoj prošlosti i pokazuje da su i do danas ostale žive nacionalne suprotnosti koje su dovele do krvavih sukoba između Hrvata i Srba."

Mnogo godina kasnije Mijač je isticao da je iz savremene perspektive predstava bila bezazlena, ali je poslužila da se napravi velika buka. Kakvo je bilo interesovanje svedoči činjenica da je u SKC izvođena dva puta dnevno:

- Narod je hteo da vidi o čemu se tu radi, a meni je stalo da se uvere da se ne radi o onome o čemu novine pišu. Međutim, eho je bio svakojak i ono što je bilo uzburkano je taj mutljag Drugog svetskog rata koji se ponovo pokrenuo....

Branko Cvejić foto:Arrhiva "Novosti"

U podeli su bili, između ostalih, Stevan Simić, Josif Tatić, Željko Gatarić, Ksenija Martinov, Zoran Regović, Predrag Laković, Branko Cvejić. U razgovoru za "Novosti" Cvejić je podelio svoje viđenje i sećanje na predstavu:

- Kako vreme prolazi, sve više mislim da je to bio splet nesrećnih okolnosti. Bilo je raznih tumačenja, između ostalih, da je reč o obračunu vojvođanskog partijskog rukovodstva sa Beogradom i slično. Ne ulazim u to, znam samo da je predstava nasilno skinuta a svi ljudi koji su glasali za skidanje nisu je ni gledali. "Golubnjača" je devet puta izvedena u sali sa tri stotine mesta, a protiv nje se izjasnilo 250.000 članova SK! U to vreme čule su se razne priče, pa i da je protiv predstave bio samo jedan čovek koji se u ime partije bavio kulturom. Bilo kako bilo, za divnog pisca Jovu Radulovića će se još dugo znati, a one koji su je zabranjivali niko više i ne pamti.

Cvejić je tim povodom istakao i da je Radulović anticipirao tragediju koja će ubrzo početi da se dešava u Jugoslaviji, pogotovo u njegovom zavičaju, Kninskoj Krajini i Dalmatinskoj Zagori. Poznati glumac živo je pamtio sve detalje:

- Ne mogu da zaboravim momenat kada smo posle zasedanja Saveta pozorišta, na kome je doneta odluka o zabrani, seli u kola Mijač, Tatić, Radulović i ja. Plakali smo do Beograda... Kao da vam neko ubije nešto najmilije i najdraže. Predstava je kasnije izvedena dvesta pedeset puta u Studentskom kulturnom centru, ali joj je zauvek ostao taj oreol zabrane. Slovenci su je nagradili na festivalu "Alpe-Adrija", potom je dva puta odigrana u Ljubljani: na jednom izvođenju sedeli su neki ljudi u tamnim odelima (oni koji su morali da je odgledaju i stvore političko mišljenje), a na drugom - normalna publika.

A posle nastupa u Sloveniji, kako nam je pripovedao Mijač, domaćini su organizovali i simpozijum na temu "Golubnjače":

- Prethodno, poslali su i svoje speleologe u jamu iznad sela Jove Radulovića, gde su pronašli i snimili ljudske kosti i napravili stručni izveštaj. Prema tome, ne samo da su nagradili predstavu, već su istražili kako treba, sve do kraja.

Za to vreme, i u Novom Sadu su se potrudili da "istraže sve kako treba": dve glumice SNP (Anđelija Vesnić Vasiljević i Mirjana Gardinovački) isključene su iz SK Novog Sada, jer nisu prihvatile kritičku analizu predstave i nastavile da igraju u njoj, dok je deci koja su učestvovala u predstavi zaprećeno izbacivanjem iz škole.

Pisac Jovan Radulović 2008.godine objavio je i knjigu "Slučaj Golubnjača - za i protiv". Da se slučaj "Golubnjača" nije zatvorio do naših dana, potvrđuju i piščeve reči u jednom novinskom razgovoru:

- Nekoliko veoma ružnih tekstova objavljeno je od 1990. do 2007. godine, kako u Beogradu, tako i u inostranstvu, Americi, Hrvatskoj, Poljskoj. I dalje se ide toliko daleko da se tvrdi da je drama "Golubnjača" izazvala rat u bivšoj Jugoslaviji, do monstruozne tvrdnje da je - podstakla zločine u Srebrenici...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije