I ZATRPAVANJE ISTINE JE ZLOČIN Rediteljka Mandić: Nema pozorišta koje drži do sebe a da "Naš razred" nije stavilo na repertoar

KAD kažeš "nešto je trulo u državi Danskoj", ne misliš samo na Dansku i Šekspira. I ovo je univerzalna priča, inprisana jednim zločinom. Uostalom, nema pozorišta koje drži do sebe, a da "Naš razred" Tadeuša Slobođaneka nije stavilo na repertoar.

foto: D. Domazet

Ovo, za "Novosti", povodom sinoćne premijere u Narodnom pozorištu, kaže rediteljka Tanja Mandić Rigonat, dodajući da se istoimena predstava igra u četrdesetak zemalja sveta.

Beogradskoj publici nije nepoznat naslov ove čuvene poljske drame, jer ga je gledala na Bitefu. Priča o antisemitizmu i kolektivnoj krivici preispituje relativnost istorijske istine, a Evropska teatarska konvencija delo je uvrstila (2010) među najbolje savremene evropske drame. Zbog čega je naša rediteljka odlučila da je upiše u sopstveni repertoar i biografiju?

- Gledala sam na Bitefu litvansku predstavu. Nije mi se mnogo dopala, ali mi se drama urezala u dušu. Tekst me potpuno očarao, bez obzira što je brutalan, pun surovosti i infatilnosti. Kao nekakav ritual inicijacije u istinu - objašnjava Mandić Rigonat.

- Praizvedba je bila u Londonu, pa tek onda u Poljskoj. Priča o jednom razredu metafora je multietničke i multikonfesionalne zajednice. Ne govori samo o Poljacima i Jevrejima. Preko nje se svi identifikujemo sa junacima i događajima: gde god da je rat prošao bilo je brutalnog ispoljavanja zločinačke čovekove prirode.

* Povod za delo bio je istinit događaj?

- Nastalo je posle istorijske knjige "Susedi" Jana Tomaša Grosa 2000. godine, koja je izazvala užasne bure u Poljskoj. U njoj je opisano kako se u malom gradiću Jedvabneu 1941. dogodio užasan zločin: dojučerašnji susedi Poljaci spalili su Jevreje. Gros je u knjizi dokazao da zločine nisu počinili Nemci. Dakle, Poljaci nisu bili samo žrtve, već i dželati. I da to nije bio jedini zločin, dešavali su se čak i kad je rat završen. Drama je inspirisana konkretnim događajem, ali nije dokumentaristička. Umetnički je oblik potrage za odgovorom kako se to i zašto dogodilo. "Naš razred" je priča u 14 slika, koje se protežu od 30-tih godina prošlog veka, pa do našeg stoleća.

* Kažete da je ovo, zapravo, večna priča o mehanizmu mržnje i netrpeljivosti?

- Odnosno, kako taj mehanizam ulazi u ljude i oni počinju da gledaju pripadnost određenoj etničkoj grupi i religiji. Nemački filozof Teodor Adorno postavio je pitanje kako pisati o umetnosti posle iskustva Holokausta, ali upravo zbog toga treba ostaviti zapis o svemu šta se dogodilo i šta je sve čovek bio u stanju da uradi drugom čoveku. Za ovu predstavu inspiracija su mi bile i pesme Vislave Šimborske "Mržnja" i "Deca epohe". Ova tema je uvek aktuelna i traži da se stalno suočavamo sa njom.

* "Naš razred" metafora je za zločin među prijateljima. Šta u čoveku pokreće taj okidač?

- Drama se bavi pitanjem šta radimo sa istinom i kako se odnosimo prema prošlosti. Jer, zatrpavanje istine takođe je zločin. Komad sam radila upravo zbog suočavanja sa sopstvenom prošlošću. Kao što se licitira brojem žrtava u Jedvabneu, tako se u našoj istoriji radilo sa Jasenovcem ili Srebrenicom. Priča o brojkama se ponavlja i Gros postavlja pitanje: "A da ih je bilo manje, da li bi se promenila suština zločina?" Suština je uvek u mržnji i pitanju da li je zločin sistemski. Odnosno, da li je ponašanje vlasti dovelo do masovnog zločina kao što je Holokaust? Da li vlast stoji sa strane, dok se izliva gnev nad drugima? Otvara se i pitanje krivice - kolektivne, metafizičke, političke, individualne. Pored mnogo izlivenog mastila i knjiga, poražavajuće je gde smo danas...

* Baš danas, u 21. veku, ima ih koji tvrde da Holokausta nije ni bilo?

- Dovoditi to u pitanje već je samo po sebi zločin. Sve što je bilo u Drugom svetskom ratu počinje da se dovodi u pitanje onog trenutka kada više nema onih koji su događajima svedočili. Jer, istorija nije samo stvar nauke. Istorije se "dočepala" politika, pa kroz njene naočare i zle naume manipuliše se nespornim činjenicama. Naravno, svaki čovek ima i dobru i lošu stranu, i demona i anđela.

* Šta odlučuje da jedan prevlada?

- To je pitanje izbora. Ljudska priroda je složena i njom se književnost bavi od pamtiveka, pre nego što je psihologija postojala. Ali, život u jednoj zajednici podrazumeva određena pravila, postupanja i ponašanja koja ne podstiču ono demonsko i najgore u čoveku već ono najbolje. U predstavi se vidi kako to zlo ulazi među ljude: komad se bavi pitanjima odgovornosti, savesti, šta je čovečno, herojsko, a šta niskost... Pisac ide duboko u umetničkoj potrazi za istinom. Ono što je sjajno je da ti daje priliku da se identifikuješ sa svim likovima i razmišljaš šta bi ti uradio u datoj situaciji. Ovo nije crno-bela drama, "politički korektna" niti "tezična". Na čudan način uvlači nas u neka suštinska pitanja.

* U matičnoj kući sa velikim uspehom izvode se vaše četiri predstave, "Ivanov","Nora", "Zli dusi" i "Balkanski špijun".Koliko su često na repertoaru?

- Želela sam da "Naš razred" radim na Sceni "Raša Plaović", jer se na njoj 30 dana izvode dramske predstave koje imaju normalan scenski život. Veliku scenu delimo s Operom i Baletom,a ja nisam htela da sama sebi konkurišem za izvođenje "Ivanova" i "Nore". Da ih sama "guram", jer se ni ovako ne igraju dovoljno. I to je nešto što me jako pogađa. Igraju se na kartu više, doživljavaju stajaće ovacije i onda se pitaš zašto nema "Nore" ceo mesec na repertoaru, a "Ivanova" dva meseca? Dok se, recimo, neki drugi naslovi igraju i po tri-četiri puta. Kako se pravi mesečni repertoar i stvara situacija da se boriš da ostane u životu ono što si napravio, a publika rado gleda? Svi mi u pozorištu znamo da ako hoćeš da predstava živi mora se izvoditi bar jednom mesečno! Duge pauze su i za glumce veoma naporne. I još nešto: u vreme korone "Ivanov" je nekoliko puta prikazan na RTS, ipak, to nije smanjilo interesovanje za ovu Čehovljevu dramu u pozorištu.

* Publika vas poznaje kao rediteljku, dok je mnogima nedovoljno poznato da ste i pesnikinja?

- Drama "Naš razred" ima poetsku snagu i taj momenat je nešto što me snažno privuklo delu. Ne samo faktografija zločina, tema savesti i kazne. O svemu tome mogla bih da razmišljam čitajući publicistiku, istorijska i filozofska dela. Ali, uvek me uzbudi nešto što postoji u pesmi. Zato sam se i setila Vislave Šimborske. Ovo delo ima snažan poetski naboj, kao da je pisano iz duše.

* I vi, očigledno, imate tu potrebu?

- Prva zbirka "Misterija srećnog kontrabasa" napisana je 1994. kao poetsko svedočanstvo mog doživljaja devedesetih. Draga mi je jer je i neka vrsta svedočanstva, zato što ljudi često menjaju i biografije i ubeđenja, falsifikujući svoju prošlost. Druga je zbirka "Iz života ptica" 2000-te a sada, dve decenije kasnije, treća "Kaži mi ko sam". Možda bi poezije bilo i više, da je pozorišta bilo manje. Meni se poezija preselila na scenu. Kad radite predstavu, oduzima svu vašu energiju. Poezija je tišina. Ipak, u mom slučaju to ima veze i sa buntom, nezadovoljstvom. Poslednja knjiga nastala je u dahu, u trenutku kad sam mislila da više nikada neću raditi u pozorištu i kad mi je postalo nepodnošljivo da mi život zavisi od toga da li ću od nekog dobiti dozvolu za rad. Impuls za zbirku bio je: "Moja sloboda ne zavisi od vas, sama ću da je kreiram!" Za pisanje mi nije potreban niko. Osim sebe same.

Preporučujemo

Kultura

0 0

"ODA RADOSTI": Nova premijera u Ateljeu 212

27. 01. 2026. u 15:50

Kultura

0 0

OD SRBIJE DO AMERIKE: U TOKU SNIMANjE DOKUMENTARNOG FILMA I SERIJALA „SVETI SAVA“

27. 01. 2026. u 12:30

Kultura

0 1

“RUDAR” IZ ARHIVA I ZBIRKI: Istoričar Radivoje Bojović iz Čačka pola veka tragao za nasleđem znamenitih ličnosti

26. 01. 2026. u 20:03

Kultura

0 0

ODLAZAK VELIKANA: Preminuo Todor Stevanović

26. 01. 2026. u 16:09

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije