ZAPAD JE DRUŽINA LOPOVA KOJA SE NAVALILA NA RUSIJU: Akademik Milovan Danojlić - Na pragu Rusije hteli NATO, a kad se Putin usprotivio...

Dragana Matović

03. 07. 2022. u 08:00

VELIKI putnik srpske književnosti, akademik Milovan Danojlić, "batrgao se po zemljama i gradovima u bežanju od sebe, od stvarnih muka i životnih problema", kako je sam svojevremeno pribeležio, i stigao u najdublje kutke književnog stvaralaštva.

ЗАПАД ЈЕ ДРУЖИНА ЛОПОВА КОЈА СЕ НАВАЛИЛА НА РУСИЈУ: Академик Милован Данојлић - На прагу Русије хтели НАТО, а кад се Путин успротивио...

Leta provodi u očevini, u selu Ivanići, nadomak LJiga, Foto D. Milovanović

Objavio je sedamdeset knjiga, njegova dela nagrađena su prevodima na više jezika i ovenčana najprestižnijim književnim nagradama. Na srpski jezik je preveo Šekspira, Bodlera, Brodskog, Jejtsa, Klodela, Joneska... Iako "snađen" u tuđini, bio je lektor na Univerzitetu u Poatjeu, nije izgubio kopču sa zavičajem, sa jezikom na kome je progovorio i sa svojim narodom i njegovim mukama. Leta, pa i ovo, provodi u očevini, u selu Ivanovci, nadomak LJiga. I dalje s neverovatnom energijom piše, u SKZ-u je nedavno objavio novu zbirku poezije "Ispovest na trgu".

Poznati pisac danas puni 85 godina, što je bio povod da ga posetimo pre nekoliko dana.

Sedimo, iza podne, u hladovini ispred porodične kuće. Pogled je ispunjen svim nijansama zelene, debela hladovina tek je ponegde kao nožem presečena zracima sunca. Sa Danojlićem razgovaramo o njegovoj književnosti i našem svetu, o umetnosti i zbilji, o Srbiji i Francuskoj, Beogradu i Poatjeu. Razgovor, kako priliči ambijentu, počinjemo pitanjima o selu.

- Propada narod, propada život, zemlja propada. Neće ni drvo samo - kaže nam.

- Ovo je bilo lepo selo. Kada sam 1944. pošao u prvi razred bilo je 78 đaka, a sad ih ima dvoje ili troje. Narod je pobegao, nema radnika. Domaćinstva čuvaju stari, što kaže jedna komšinica: "Milovane, prebrali smo se." Nije stanje loše samo u ovom kraju. Srbija propada. Žene odustaju od rađanja, a ko se rodi beži u inostranstvo. To sve izgleda loše.

Moji sinovi, Stefan i Borislav vole da dođu. Da nije dece, ovo bi bio rad nizašta i nikome.

Foto D. Milovanović

Na brdašcetu, na kom je prve knjige čitao, Danojlić je sagradio biblioteku, u kojoj piše.

- Nije bilo ničega osim trave - s ljubavlju i setom gleda u tom pravcu.

- Voleo sam knjige, čitao pesme i prozu. Čitao sam šta god bih našao. Voleo sam i da rešavam ukrštenice. Dešavalo se da pobegnem čak do Gornjeg Milanovca samo da bih kupio novi broj "Enigme". Priznajem da je moj otac bio pametan što mi je branio da rešavam ukrštene reči. Video je da je to bolest. Kad kupim novine, uvek prvo rešim ukrštenicu, pa onda čitam. Slova su oduvek bila moja opsesija.

Beograd je Danojlića u mladosti privlačio, za razliku od sadašnjeg koji je postao težak i neprijatan zbog, kako kaže, gužvi u saobraćaju. Prenaselio se, i to ga odbija. Kada je, međutim, 1953. odlučio da pobegne iz roditeljske kuće, Beograd je bio grad u kome, mislio je, ima prostora za život. Na pitanje kako je otišao za Beograd, šeretski odgovara: "Peške, pa vozom".

- Bio sam avanturista, nije mi to bilo teško - kaže Danojlić.

- Ranije sam još jednom bežao i tada sam prodavao led po kućama i kafanama da bih se izdržavao. Bilo bi mi neprijatno da me je policija sprovela do kuće. Bio sam maloletan, otac je još odgovarao za mene. Tata je bio strog, ali popustljiv. Nije me gonio. Znao je da želim da nastavim školovanje.

Sa suprugom Sanjom, Foto D. Milovanović

Tako je, radeći svakojake poslove, od kolportera do novinara, završio veliku maturu, dosta čitao, a zatim nehotice postao pisac.

- Nije bilo lako učiti i raditi - kaže Danojlić. - Oskar Davičo me je jednom upitao da li pišem. Odgovorio sam mu da se spremam. Sledeći put sreli smo se slučajno na ulici, on me pita: "Jesi li počeo da pišeš pesme?" Jesam, kažem i izvadim nekoliko pesama koje sam imao u džepu. "Ovo uopšte nije loše. Daj mi, pokrećemo novi časopis." U prvom broju "Dela" izašle su te moje pesme. Imao sam 17 godina, a 1957. objavljene su kao knjiga u "Nolitu".

Ti stihovi su Danojliću otvorili i vrata u to vreme velike "Borbe". Primali su mlade novinare i on se prijavio na konkurs. Posle nekog vremena dobio je odgovor redakcije, potpisao ga je tadašnji glavni urednik. Pisao mu je da ne mora da čeka konkursnu proceduru, jer je čitao njegove pesme. Družio se Danojlić sa Davičom, Brankom Miljkovićem, Duškom Radovićem, a uz Matiju Bećkovića jedan je od junaka nedavno objavljenih dnevničkih zapisa najpoznatijeg našeg disidenta Milovana Đilasa.

- Kada sam upoznao Đilasa, negde na ulici, rekao mi je: "Ja sam u Vlajkovićevoj, vi vidite za vašu bezbednost, a meni ste uvek dobrodošli". Značilo je to, razmislite da li vam se isplati. Išao sam kod njega, najviše smo razgovarali o književnosti. Jednom smo bili Matija i ja. Matija nam je ispričao kako je neki guslar napisao ozbiljnu pesmu o sakupljanju partijske članarine u Crnoj Gori. Predložim da i mi napišemo pesmu. Đilas je voleo da gudi. Dogovorimo se da krenemo sa slovenskom antitezom: ...ili grmi, ili ne grmi...trese se Durmitor, pa nije Durmitor nego Jovanović Blažo, pa Blažo doziva Mitra Bakovića, pa ovaj krene po Crnoj Gori da skuplja članarine i donose šest tovara blaga... pa budi Jovanović Blaža, a onda se ovaj maša službenog pištolja što ga uvek pod jastukom drži i kaže mu čestita ću tebe učiniti, što je rekao to mu je izvršio. Sazidao mu je tri vile, da služe narodu za primer kako se poštenim trudom čovek obogatio. Sećam se da je Matija ubacio neka dobra mesta, onako otrovno, kako samo on ume.

Foto D. Milovanović

Danojlić je završio francuski jezik i književnost. U Francusku je prvi put otišao 1961. godine. Bio je to zapad, kaže, od kog si mogao štošta da naučiš. Mnogo knjiga je tamo pronašao, kojih nije bilo u SFRJ.

- Ovde sam imao mnogo problema. Pratili su me, slušali telefon, zvali na informativne razgovore, opominjali - kaže Danojlić.

- Bili su pristojni, ali su stalno imali nekih primedaba. Nisu bili surovi, ali shvatio sam da ne mogu ovde da živim. Odselio sam se u Francusku 1984. da počnem od nule. I nije mi bilo loše. Poznavao sam neke ljude, dobio tri preporuke uglednih ličnost, a opet sam šest, sedam godina čekao papire. Morao sam da počnem da radim. Vlasnik jedne naše krojačke radnje pozvao me je da mu pomognem. Raznosio sam paketiće. Sećam se da sam, kad bih išao u "Dior", nosio i svoje rukopise.

Imali su fotokopirnice na svakom spratu i tamo sam ih kopirao. Jednom sam odneo probne uzorke u "Pako Raban", dok sam čekao da ih prime i preprave uzeo sam knjigu da čitam. Sekretarica se kasnije javila mom gazdi i upitala ga: "Kakav vam je ovo kurir koji čita Platona?"

Danojlić je živeo u Poatjeu, dobio posao lektora na Univerzitetu, ali je njegovo duhovno uporište ostalo u Srbiji.

- Nisam sumnjao da će se raspasti SFRJ. Kad naknadno gledam, videlo se da je Jugoslavija propala, ali mislio sam da su jači, da će se braniti, da će nešto uraditi. Jugoslavija je bila loša, zato je i propala. Ali, bolja je nego ovo što imamo sad.

Jedan je od 13 intelektualaca koji su osnovali Demokratsku stranku.

- Kosta Čavoški me je uvukao u to - kaže Danojlić.

- Očekivao sam da će to biti obnova demokratske tradicije koju su započeli Davidović i Grol i bio sam jako zadovoljan što sam u tome učestvovao. Skupljao sam pomoć koliko sam mogao, pokušao da vežem demokrate iz Londona i Pariza, počinjao je rat u Hrvatskoj. Skupio sam, sećam se, 13.000 franaka, držao govor, tražio da se borimo za mir. Ovde su me napadali po novinama. U to vreme prišao mi je neki seljak, nisam ga poznavao: "Milovane, smeš li ti da dolaziš ovamo?"

Kažem mu: Vidiš da smem. On me gleda: "Ti si reko kako jeste, a oni nek vide". Ne stidim se ničega. Imao sam čiste namere, nisam pravio karijeru, nisam tražio funkciju, nisam se očešao, niti dobio posao u inostranstvu, niti tražio, ni očekivao išta. Imao sam drugačije ideje. Danas nemam nikakav odnos prema toj stranci. Postala je kao i sve druge, bori se za vlast bez ikakvog programa. Ni na zapadu danas nema ideologije. Nekada su u Parizu organizovane demonstracije na najmanji rat, sad možete da zapalite Rusiju i Ukrajinu niko neće protestovati.

Neumoran duhom i na rečima, Danojlić reaguje na aktuelna zbivanja.

- Ovde ima razumevanja za Zapad često više nego za Rusiju. Skandalizovan sam zbog toga.

Zapad je banditska družina lopova, razbojnika, pljačkaša koja se navalila na Rusiju na najgori mogući način. LJudi jedva čekaju da uđu u EU, a ne znaju gde ulaze, niti šta će da rade. Imam francusko državljanstvo, priznati sam građanin Zapadne Evrope, član EU za razliku od onih koji će uvek držati glave i kičme pogrbljene i čekati da ih prime.

Francuzi nemaju kud. I oni su oborili glave, jer su sluge američke. Nekad su bili pametan i inteligentan svet. Ponekad nam zavide, jer mi, ipak, nešto kažemo. Oni ćute i gutaju. Svi su se mobilisali protiv Rusije. Na pragu Rusije hteli su da postave NATO, a kad se Putin usprotivio, postao je agresor a ostali žrtve. Nesrećni Ukrajinci sve to plaćaju životima. Narod ne dolazi do glasa, mala grupa bandita je uzela sve što je mogla.

Naši mediji su bolji nego u Francuskoj. Ovde mogu da se nađu razne informacije, dok tamo sme da se kaže samo ono što je naređeno, kao kad su bili ratovi ovde devedesetih.

Francusku štampu Danojlić je prestao da čita od NATO bombardovanja.

- Rekao sam sebi da neću da dajem pare da čitam laži o Srbiji. U to vreme zvali su me da gostujem na raznim televizijama. Jedanput me pozovu, i kad im kažem šta mislim, nikad više.

Danojlić se nada da Srbija neće uvesti sankcije Rusiji:

- Ne sme od naroda. Biće to sramota naša, a Rusima je svejedno. Nikakve vajde od Zapada nećemo imati da ih slušamo do poslednje tačke. Oni Srbiju u EU primiti neće, jer im nije potrebna. Možemo da damo Kosovo, potpišemo šta god da traže, primiti nas neće. I, što više dajemo, to nas više preziru. Rat u Ukrajini je veliki uspeh Zapada u smislu provokacije. Oni su ovo dugo pripremali. Dvadeset godina u Francuskoj slušam o Putinu sve najgore. Još tad su odredili neprijatelja, kao nas nekada. Kad smo krenuli za Srbiju, nije bilo ulja i brašna. Francuzi ne umeju da trpe. U vreme okupacije Pariza u Drugom svetskom ratu glavni problem je bio nestašica putera, a u Lenjingradu su jeli mačke za to vreme. Rusi su gladni slomili Hitlera. To ne treba zaboraviti. Ne sumnjam u ishod ovog rata. Skupo je i nepotrebno. Narod gine, ni kriv, ni dužan.

Danojlić polako ustaje, oslonjen na suprugu Sanju, vodi nas u svoju biblioteku, koja je postala deo porodične priče. Dok se polako penjemo, Sanja nam kaže da je to biblioteka velikog srca, s jedne strane Milovanovog, a onda i njenog i njihove dece.

- Sanja sve organizuje, sposobna je, vredna. Nije lako uspeti u Francuskoj, a ona je dobila svoju klasu. To samo dvadeset odsto profesora ima. Predaje slavistiku i slovensku mitologiju - ponosan je pisac.

Na zidu fotografija Milovanove rodne kuće koja je srušena. Veliki radni sto dominira prostorijom. Na njemu mehanička mašina "olimpija", sa ćiriličnim slovima. Na policama najpoznatije Danojlićeve knjige i prevodi, kao i dela drugih pisaca.

- Pišem. I ovde, i u Francuskoj. Moram. Šta bih radio drugo - kaže 85-godišnji pisac.

- Ko bi bio zadovoljan svim svojim knjigama. Objavio sam sedamdeset knjiga, a našlo bi se četiri, pet koje kad otvorim nemam otpor - kaže Danojlić.

- "Godina prolazi kroz avliju", izbor dečjih i lirskih pesama, našlo bi se. Ovo drugo bih sve ponovo radio, ali više ne mogu. Nisam uobražen, niti siguran u svoju genijalnost.

Ako nešto preživi trideset godina posle smrti pisca, znači da vredi. Ovo su sad nekakve računice među ljudima. Ima knjiga koje žive dve, tri godine i posle ih svi zaborave.

"Ispovest na trgu"

NOVA knjiga stihova "Ispovest na trgu" svojevrstan je obračun pesnika sa sobom i svojim dobom, osvrtanje na prošlost. Neobično je da se pesnik ispoveda na trgu ali on upravo to čini, među ljudima koje ne poznaje, među ljudima koji žure i jedva da čuju to što on govori.

Imao sam sreću u životu, nailazio sam uglavnom na dobre ljude, a one loše sam obilazio ili su oni bežali od mene. LJudi su mi i u Beogradu i u Francuskoj i svugde gde sam bio izlazili u susret, tako da suditi drugima - to nije moj običaj. Razloga za nezadovoljstvo sobom ako ste oštri i inteligentni u gledanju u sebe ima uvek. Tako da ne bih mogao šta posebno da sebi zamerim - kaže Danojlić.

Foto D. Milovanović

Crkva na bratovljevom imanju

SKORO da nema književnih nagrada koje Danojlić nije dobio. Jedna mu je, ipak, pomogla da ostvari san. Kada je bio dečak voleo je dok čuva ovce da sedi na jednom platou na vrhu brda i gleda vozove koji su odlazili u Beograd. Odatle su počela njegova prva maštanja o odlasku u veliki svet a istovremeno je sanjario i želeo da napravi crkvu. I podigao je Crkvu Svetog Nikole, baš na tom mestu, na bratovljevom imanju, novcem od "Vitalove" nagrade.

- Pomalo sam religiozan - kaže Danojlić.

- Čovek zida crkvu da se za nešto zahvali, a obećao sam seljacima da ću da im sazidam veliku crkvu u selu kad napune ovu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

HTEO JE DA TE UBIJE: Lauš izbegao smrt na setu Boja na Kosovu