CACA JE BILA MOJA CARICA: Branko Milićević Kockica, o glumačkim počecima, "Pužu", brodovima, ljubavi

Vukica Strugar

24. 04. 2022. u 11:00

MALO koji bi glumac, sa stalnim angažmanom u Ateljeu 212 i već ostvarenom filmskom karijerom, tako lako bacio kocku - da postane Kockica.

ЦАЦА ЈЕ БИЛА МОЈА ЦАРИЦА: Бранко Милићевић Коцкица, о глумачким почецима, Пужу, бродовима, љубави

Foto M. Anđela

Upravo to uradio je Branko Milićević još davnih sedamdesetih, ostavivši za sobom hit predstave poput "Isus Hristos superstar" i "Kosa", (na velikom platnu "Užička republika", serije "Dimitrije Tucović", "Filip na konju"), otišao u "slobodnjake" da bi se bavio avangardnim teatrom, a onda se trajno i bezuslovno posvetio dečjem pozorištu.

Da je bio u pravu, najbolji je dokaz trajanje: njegovo Pozorište "Puž" nedavno je proslavilo četrdeset peti rođendan. Veliki i, nažalost, prvi jubilej bez njegove Cace, životne i pozorišne saputnice Slobodanke Aleksić.

- Moja poslednja uloga u "velikom" pozorištu, bila je u predstavi "Kenedijeva deca" na sceni Ateljea. Caca i ja bili smo u sukobu sa Mirom Trailović, a naš "Hamlet u podrumu" gostovao je u devet zemalja, između ostalih u Meksiku i Iranu. Hteli smo da se bavimo avangardom, zato sam izašao iz ansambla - kaže na početku razgovora Branko Milićević.

- Bilo je to vreme pre "Kockice", a posle "Užičke republike". Jedan TV urednik video me je u tom filmu i pozvao da radim dečju emisiju. Tako je počela "Kocka, kocka, kockica".

Foto A. Stanković

Posle tri godine emitovanja, desila se i prva predstava (tada) Putnog pozorištanca "Puž". U aprilu 1977. "Brankov urnebes", odigran je u Zenici.

- Ja sam već uveliko pravio priredbe za škole. Caca je nešto režirala u Zenici, a ja odem na dva dana da u tamošnjem pozorištu odigram pet predstava dnevno: škole samo ulaze i izlaze. Ovaj datum uzimamo kao početak, jer je tada potpisan naš prvi ugovor.

Posle prve "zvanične" predstave, uključio sam mog mlađeg brata Aleksandra da svira i ćaleta Mihaila da igra u predstavi. Ćale je bio profi glumac, u penziji. Eto, mi smo osnivači "Puža", plus Caca. Moj brat je i danas muzičar, samo što živi na Floridi. A "Brankov urnebes" traje, evo, već četrdeset godina i razni ljudi su kroz njega prošli.

Branku su "daske koje život znače" i bukvalno poklonile "Večernje novosti"! Ne samo da su dale materijal za njegov prvi brod, već su ga u stopu pratile celo leto, od grada do grada.

- Sledeće 1978. godine, 3. aprila, na moj rođendan, isekao sam prvu dasku. Napravio sam brod i ploveći izvodio predstavu "Gusarijada" u pratnji ekipe "Novosti". Prva turneja bila je od Ulcinja do Kotora, celim tokom kroz crnogorsko primorje. Potom od Bezdana do Dunava. Publika na obali, mi u brodu i u vodi. "Novosti" su sve vreme sa mnom, ali je slike napravio drugi foto-reporter jer je vaš imao morsku bolest! Inače, "Novosti" su dale grdne pare za te daske. Veliki sponzor za prvo i poslednje srpsko ploveće pozorište...

Foto Arhiva

Kad se venčao sa Cacom, imao je 24 godine. Već je uveliko bio u angažmanu u Zrenjaninu, u sedamnaestoj mu je krenuo i radni staž.

- Ona rediteljka, riba iz Beograda, došla da radi. Inače, u Beogradu sam prvo polagao prijemni za režiju i pao. Dok sam čekao da upišem fakultet, završio sam engleski jezik na Višoj pedagoškoj školi. Kad sam studentskom razmenom stigao u SAD, ništa nisam razumeo. Takva je ta škola bila. Ej, a bio sam nastavnik engleskog jezika.

Posle neuspešnog prijemnog, vratio se u Zrenjanin i još dve godine igrao, čekajući da pokuša ponovo. Ali, kad je upoznao Cacu, ubedila ga je da promeni odluku i spremila za glumu. Završio je FDU, u klasi Minje Dedića.

- Prvi put sam je poljubio na osamnaesti rođendan, na premijeri "Sunčevih pega". Iza zavese, jer ona nikad nije gledala svoje predstave. Gde ćeš romantičniju priču? Ja osamnaest, ona dvadeset tri. Kad sam počeo da studiram, putovao sam tamo - ovamo i svirao u bendu, na igrankama. Ćale mi je u to vreme bio glumac u zrenjaninskom pozorištu. Otac i majka su se kasnije preselili u Novi Sad. Mihailo je kao prvak prešao u SNP, s glavnom ulogom u "Kir Janji". Brat je pošao s njima, ali smo leti i dalje svirali.

Pet godina zaredom, na Hvaru. Bio sam frontmen naše grupe "Elektroni" i svirao bas gitaru. Uglavnom smo izvodili "Bitlse". A Caca i ja smo se venčali kad sam bio na četvrtoj godini studija. Kum nam je bio drugar s klase Pera Božović. Igrali smo u Ateljeu zajedno, u njenom "Hamletu u podrumu" i "Okovanom Prometeju".

Foto M. Anđela

Kada se okrenuo stvaralaštvu za decu, prvih deset godina izvodio je samo "Brankov urnebes" i "Gusarijadu". S Lazom Ristovskim putovao je iz grada u grad, pa su se iz tog kontakt programa s publikom "ispilile" još dve predstave - "Čarobni nos" i "Šašavi kviz".

- Stalnu salu dobili smo 1987. u Ulici Božidara Adžije i napravili prvu predstavu, "Otkačenu balerinu". Već trideset pet godina smo na istoj adresi. Na premijeri je bio i gradonačelnik Aleksandar Bakočević. Zapravo, sve se dešavalo na deset godina, 1997. postali smo gradsko pozorište:

- Tada smo dobili prve plate, a Caca je postala upravnik sa samo četvoro zaposlenih. U listu "Zdravo" pozvali smo decu da daju ime pozorištu. Stiglo je "sto kila pisama". Mi smo odabrali "Puž". Dopalo nam se da imamo kućicu.

A koncept je bio dobar, proveren. Poznati naslov (bajka), koji bi Branko "preokrenuo" na svoj način:

- Počeo sam da pišem zato što nije bilo dečjih komada. Čak sam dao oglas na tri katedre za dramaturgiju i okačio ga na akademijama. Niko se nije javio. Nekada su škole "pod obavezno" vodile decu u pozorište. Nažalost, više nije tako, a ni mnogi glumci neće da igraju za najmlađe. I zaista, sve dečje je na margini. Nema više "Beogradskog proleća" za klince, nema novih pesama, novih pesnika. Više niko neće to da radi. Valjda, mala deca, mali honorari... Otkud znam. A sport i umetnost su spas od ovih elektronskih zanimacija, koje su za dečji mozak katastrofa.

Predstave koje danas izvode (u Cacinoj režiji) uglavnom su već bile na repertoaru, ali su pauzirale dve-tri godine. Obnavljaju dekore, kostime i angažuju nove glumce.

- Režija i mizanscen ostaju isti. Ranije smo radili sirotinjski, sad imamo ozbiljan novac. Grad veoma dobro finansira "Puž". Caca je uvek ludela što "Buha" ima divne kostime. Sećam se kako su za nas nekada bile grdne pare da napravimo balsku haljinu za Pepeljugu, danas i mi možemo da se razmašemo.

Branko je pre tri godine ostao bez svoje Cace. Ali, njeno prisustvo i te kako je živo u svakoj njegovoj rečenici. Kako su uspeli tako harmonično da "plove" kroz duge decenije životnog i umetničkog zajedništva?

- Ja sam pravio brodove, četiri katamarana. Zujao, plovio. Caca je bila kvočka koja je okupljala ljude, sa nama je isto društvo dvadesetak godina. Ona ih je birala. Nisu u "Puž" mogle da dođu neke alapače koje će da kvare pozorišnu atmosferu. Bila je carica. I nije joj padalo na pamet da ikad više režira za odrasle. I mene su zvali da igram. Jednom, na Lazin poziv, odgovorio sam: "Hoćeš ti da dođeš da igraš u 'Pužu'? Ako hoćeš, doći ću i ja kod tebe"... Nisam ja glumac, ja sam teatar mejker. Sve sam radio u pozorištu, rušio i zidove u "Pužu". I, naravno, izmišljao besne gliste.

"TORTA" S LOKICAMA

- ZA "DŽinovsku tortu" sve pesme je komponovao Oliver Mandić, a u predstavi su igrale "Lokice". U Domu sindikata 1981. godine prodali smo dve hiljade karata! Kad sam video puno gledalište, tri sale dnevno, iznajmili smo prostor u "Božidaru Adžiji" i igrali svakog dana, pedeset puta zaredom! Tu smo Caca i ja ozbiljno shvatili da možemo da imamo pozorište. "Torta" se igra i dan-danas, kao i one četiri prve predstave...

NASLEDNIK

- KONAČNO sam našao naslednika. Ja sam u penziji. U "Zlatnoj ribici" umesto mene igra Đorđe Kreća. Tražio sam nekog ko svira gitaru i peva. Ko je šarmantan kao ja. Pošto publika uvek pita "je l' igra Branko", ja se pojavim u nekoj maloj ulozi...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)

LJUDINA: Pogledajte kako je čovek sa štakama spasao povređeno mače u Beogradu (VIDEO)