BORBA PROTIV NEPISMENOSTI: Zakon o srpskom jeziku i ćirilici i Tršićke deklaracije

Prof. dr Miloš Kovačević, prof. dr Aleksandar Jovanović, prof. dr Aleksandar Milanović i prof. dr Boško Suvajdžić

19. 10. 2021. u 11:26

DA dati Zakon ne bi bio samo "paradni", kako se nadaju i javno priželjkuju njegovi protivnici, neophodno je da se njegovo dejstvo oseti baš u domenu sistema zaštite srpskog jezika i književnosti

БОРБА ПРОТИВ НЕПИСМЕНОСТИ: Закон о српском језику и ћирилици и Тршићке декларације

Ilustracija Aca Đorđević

Nedavno doneseni Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma (15. 9. 2021) i tri deklaracije donesene na dvema Interkatedarskim srbističkim konferencijama, održanim u Tršiću u junu 2020. i 2021. godine: 1) Deklaracija o neophodnosti povećanja broja časova nastave srpskog jezika i književnosti u osnovnoj i srednjoj školi, 2) Deklaracija o statusu srpskog jezika na nenastavničkim katedrama i fakultetima, i 3) Deklaracija o kanonu srpske književnosti - u direktnoj su i neposrednoj vezi, što će reći da se direktno dopunjavaju i kao da se međusobno prizivaju.

Samo usvajanje Zakona, bez obzira na njegove nedostatke, predstavlja veliki iskorak u otvorenoj podršci države Srbije srpskom jeziku i ćirilici kao temeljnim srpskim nacionalnim kriterijumima. Usvojeni Zakon došao je u vreme gotovo potpuno urušenog statusa srpskog jezika u svim vidovima njegove upotrebe u javnom životu. A ćirilica upotrebno samo što nije izumrla. Kulturu srpskog jezika nadvladala je nekultura. Zar je onda čudno što je i status srpskog jezika i književnosti u obrazovnom sistemu vrlo težak, da ne kažemo katastrofalan! Tome je najbolji pokazatelj, eufemistički rečeno, smanjeno interesovanje za studiranje srpskog jezika i književnosti kao osnovnih nacionalnih disciplina. Ono nikada nije bilo manje. A kako i ne bi kad je država dugo vremena gotovo ignorisala probleme vezane za srpski jezik i književnost i, umesto da poboljšava njihov položaj, ona ga je sve više urušavala. Da je neophodno, ne časeći časa, zaustaviti proces urušavanja statusa srpskog jezika i književnosti - potcrtano je i u vidu apela odgovornim srpskim prosvetnim institucijama predočeno u Tršićkim deklaracijama.

Prof. dr Miloš Kovačević, prof. dr Aleksandar Jovanović, prof. dr Aleksandar Milanović i prof. dr Boško Suvajdžić, članovi Organizacionog odbora Interkatedarske srbističke konferencije, Foto Arhiva/ Z. Jovanović

U deklaracijama je istaknuto da su srpski jezik i književnost najvrednija duhovna dobra srpskoga naroda, čuvari njegovog pamćenja i kulture, i da se jedino kroz kontinuitet srpskog jezika i srpske književnosti može pratiti kontinuitet kulturnog razvoja srpskoga naroda - od Svetoga Save do današnjih dana. Zato su srpski jezik i književnost naša kulturna i duhovna vertikala. U srpskom obrazovnom sistemu srpski jezik i književnost moraju zbog toga imati najznačajniji status. Jer, nastava srpskog jezika i književnosti predstavlja jedino sistematsko i kontinuirano uvođenje mladih u znanja i prostore maternjeg jezika i književnosti, sa presudnim uticajem na izgrađivanje ne samo njihove jezičke i književne kulture nego, još bitnije, njihovog odnosa prema kulturi uopšte. Taj cilj se ne može postići sa sadašnjim nedeljnim brojem časova srpskoga jezika i književnosti, koji je primetno manji u poređenju sa svim evropskim, pa i mnogim vanevropskim zemljama. Zbog toga bi najlogičnije, i verovatno jedino spasonosno, rešenje bilo da srpski jezik i književnost dobiju NATPREDMETNI status (kakav zvanično npr. ima ruski jezik u Rusiji, a nezvanično, po broju časova, maternji jezici u mnogim evropskim zemljama). To tim pre što se unapređivanje u znanjima i učeničkim sposobnostima u srpskom jeziku i književnosti nužno širi na učenje svih predmeta. Srpski jezik i književnost nije, naime, samo nastavni predmet od izuzetnog značaja, već je i nastavni jezik, osnova za učenje svih drugih predmeta.

U deklaracijama je posebno istaknuto da je nedopustivo da su nosioci jezičke nekulture oni koji su formalno pismeni, tj. oni sa završenim fakultetskim obrazovanjem, pa čak i oni sa doktoratima, a iz toga nisu izuzeti čak ni univerzitetski profesori. Ne može se jezička kultura i borba za čistotu srpskoga jezika svoditi samo na nastavnike i profesore srpskoga jezika i književnosti. Nužno je da se nastavnici i profesori i drugih školskih i univerzitetskih predmeta priključe toj borbi - da budu nosioci jezičke kulture, a ne kao sada, po pravilu, nosioci jezičke nekulture. Zbog toga je neophodno da NA SVIM FAKULTETIMA BUDE UVEDEN SRPSKI JEZIK. To je jedini način da formalno pismeni postanu i stvarno bar elementarno pismeni i prestanu širiti jezičku nekulturu.

Učesnici interkatedarske srbističke konferencije smatraju da je - u cilju podizanja nivoa pismenosti, u cilju zaustavljanja procesa širenja jezičke nekulture, u cilju obezbeđenja stvarnog statusa pismenih onima koji taj status formalno imaju jer su fakultetski obrazovani a jezički neobrazovani - neophodno da nadležne obrazovne institucije, pre svega Ministarstvo prosvete i nauke, Nacionalni prosvetni savet, Nacionalni savet za visoko obrazovanje i univerziteti, pre svega Konferencija univerziteta Srbije (KONUS), preduzmu sve neophodne mere kako bi se stvorili uslovi za sistemsko iskorenjivanje nepismenosti i jezičke nekulture kako kod studenata tako i kod profesora.

Upravo Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma otvara put za provođenje u život navedenih stavova iz deklaracija o položaju i statusu srpskog jezika i književnosti u srpskom obrazovnom sistemu. Naime, u poglavlju naslovljenom "Sistem zaštite i očuvanja srpskog jezika i ćiriličkog pisma", i to u čl. 7, navodi se da "sistem zaštite srpskog jezika i ćiriličkog pisma podrazumeva: 1) jedinstven pristup svih nadležnih organa i organizacija očuvanju srpskog jezika i ćiriličkog pisma kao matičnog pisma; 2) zaštita srpskog jezika i ćiriličkog pisma i prenošenje budućim generacijama u izvornom obliku; 3) stvaranje neophodnih uslova za očuvanje srpskog jezika i ćiriličkog pisma i preduzimanje potrebnih mera za jačanje svesti o značaju njihovog korišćenja; 4) širenje saznanja o vrednostima srpskog jezika i ćiriličkog pisma; 5) podsticanje pravilnog izražavanja, poznavanja i pravilne upotrebe srpskog jezika i ćiriličkog pisma".

Da dati Zakon ne bi bio samo "paradni", kako se nadaju i javno priželjkuju njegovi protivnici, neophodno je da se njegovo dejstvo oseti baš u domenu sistema zaštite srpskog jezika i književnosti. Jasno je da se teško može očekivati da se bez "jedinstvenog pristupa svih nadležnih organa i organizacija" i bez "preduzimanja potrebnih mera" mogu zaštititi srpski jezik i književnost. Da zaštita ne ostane samo deklarativna, tj. samo zakonom predviđena a u praksi nepotvrđena - neophodno je da neophodnije biti ne može da odgovorne institucije srpskom jeziku u osnovnoj i srednjoj školi utvrde natpredmetni status, a na svim fakultetima uvedu srpski jezik - bar kao izborni predmet. U sadašnjem trenutku to se pokazuje uslovom svih uslova za poboljšanje statusa srpskoga jezika i književnosti u srpskom obrazovnom sistemu, a samim tim i u javnom životu uopšte.

Srbisti su spremni da učine i više nego što je u njihovoj moći, ali im u tom delovanju moraju pomoći nadležne institucije.

 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)