POGLED ISKOSA - Novi romantizam Ružice Radulović

Dejan Đorić

05. 10. 2021. u 17:03

SVESNI smo da pojam "šareno" ne postoji kao estetska kategorija već može da deluje negativno. Na slikama Ružice Radulović (Bijelo Polje, 1981) ima, međutim, nečega od radosnog prizvuka te reči, osobito mile deci, od vedrine i veselosti koji čile sa mladošću.

ПОГЛЕД ИСКОСА - Нови романтизам Ружице Радуловић

Ružica Radulović,Era Zlatnog doba, Foto Arhiva

Bez mnogo opterećenja istorijom i teorijom, onim što su uradili ili što nisu prethodnici i savremenici, nastaju njene slike kao igra. Ona slika jer u prvi plan stavlja slikarski čin, radost volje i svečanost duha, stvara zato što mora, iz unutrašnje potrebe, a tu prestaju svi estetski sudovi. U svom radu razvija i mimetičko slikarstvo, ali su to slabija ostvarenja u njenom opusu, što i nije neka nepogodnost s obzirom da se više ni na jednoj likovnoj akademiji ne izučavaju perspektiva i teorija proporcija. Od uslovno rečeno realističkih slika, postoji prelaz prema apstrakciji. Reč je o platnima na kojima prepoznajemo kubične elemente. To su slike svedenih boja, na kojima je u prvom planu svet arhitektonskih formi.

Pravi izraz slobode i optimizma kod nje su čiste, nesputane apstrakcije. Na njima su sjedinjeni ekspresivni potez, bogatstvo slikane površine sa koloristički raskošnim doživljajem. Na taj način, neke od najboljih slika iz tog dela stvaralaštva kao da blistaju ili, možda bolje reći, svetle, iluminiraju i u polutami, u svom procesu likovne fosforizacije, tačnije rečeno, viška bojenih vrednosti. U današnje vreme su apstraktne slike prečesto u znaku sumornih monohromija, dosadne pojavnosti tzv. slikarstva tvrde ivice i sličnih zahvata u pravcu antilikovne monotonije i apatije. Ono što radi Ružica Radulović može da se shvati i sa pozicija današnje scene u znaku senilnosti, ponavljanja, estetike kopije i kompilacije. Ona stvara potpuno suprotno, rekli bismo cvetno, izvan glavnih tokova avangarde. Ako je i to deo estetike, ona pronalazi za svoje slike mesto u svom srcu. Zato su ti radovi galerijskih formata na kojima se najbolje iskazuje svaki pravi umetnik toliko ispunjeni osećanjima, prosunčani i onda kada su urađeni hladnim tonovima, natopljeni mirisima i strastima Juga. Nešto vedro i mediteransko bije kao uvek novi damar sa svakog njenog platna. Dragan Jovanović Danilov, pesnik i esejista, znalac umetnosti, za takva dela kaže da su usmerena u pravcu srca. To je tajna romantizma koji večno živi, ne samo kao suprotnost hladnom, cerebralnom realizmu i, koji, kako sa ovim slikama vidimo, može da se odnosi i na apstraktna ostvarenja. Odista, zašto se slikar ne prepusti svojim snovima, zanosima i strastima? Nije li upravo osećajnost i to ona povišena, umetnička, ono što danas nedostaje umetnosti isto kao i pogledima ljudi?

Možda je sa ovom slikarkom reč o nekoj vrsti novog romantizma, o sadržajima koji dodiruju ljudsko.

Zapratite Nportal na Fejsbuk stranici

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)