VELIKI U RAZLIČITOSTI, BLISKI U SUPROTNOSTI: Večaras u porti manastira Sv. Trojice iznad Budve premijera "Zelene čoje Montenegra"

U ČUVENOJ bici na Vučjem dolu, 28. jula 1876. godine, malena crnogorska vojska pobedila je jurišnike Otomanske imperije, a na bojnom polju i suprotnim stranama našli su se bivši drugovi sa iste klase francuske vojne akademije Sen Sir: knez Nikola i Osman-paša Sarhoš.

Foto Arhiva "Novosti"

Prijateljstvo stečeno u mladosti, viteški održano i u ratu, postalo je predmet interesovanja dva velika umetnika 20. veka, Mome Kapora i Zuke Džumhura. Probdeli su i "ispili" mnoge noći da bi napisali filmski scenario 1967, čija je sudbina takođe bila "filmski" nestvarna, jer mu se na volšeban način decenijama gubio svaki trag ...

Bilo kako bilo, tri godine posle Zukine smrti Moma je objavio roman "Zelena čoja Montenegra", stavljajući na korice knjige ime svog prijatelja kojem je, uostalom, posvećen i dobar deo ove neobične priče o razumevanju i drugovanju... "Lik Osman-paše Saharoša bio je neka vrsta Zukinog tajnog autoportreta, a meni je kao i u životu, pripala jedna od sporednih uloga", piše skromno Moma. Prvi put, večeras, "Zelena čoja Montenegra" dobiće svoju pozorišnu verziju: u porti manastira Sv. Trojice, iznad Budve, izvešće se premijerno predstava (režija, adaptacija i scenografija Nikita Milivojević) u saradnji Beogradskog dramskog, Grad teatra Budva i Gradskog pozorišta Podgorica.

Momo Kapor, Foto S. Sarić

Glavni junak ovog dela Osman-paša, iako potučen u bici, neočekivano je pokazivao "otmenu ravnodušnost prema porazu, svojoj sudbini i svetu". Formalno zarobljen, na Cetinju je od kneza Nikole dobio sve privilegije: platu od hiljadu i po forinti, posilnog, pravo da i dalje nosi sablju, pa i da uživa u svojim porocima, kocki i ženama.

- Osman-paša je po mnogo čemu interesantan, pre svega, zato što nije bio klasični vojskovođa. Više ga je zanimao život nego rat. Zarobljen, kao da je tek dobio neku svoju slobodu - kaže Andrija Kuzmanović, kome je pripala ova velika i lepa uloga.

- U Osmanskom carstvu mnogo toga bilo je dozvoljeno, pa i da Turci imaju četiri - pet žena. Ali, on u jednom trenutku kaže da sreća ne zavisi od broja žena već da li si našao pravu ljubav... To što je na Cetinju, u zarobljeništvu, dobio slobodu, paradoksalno je, ali tačno. Prijateljstvo s knezom ostalo je za sva vremena, jer su se tada prijateljstva sklapala za ceo život.

Andrija Kuzmanović , Foto BDP

Cetinjski hotel "Lokanda" bio je stecište ljudi različitog porekla i staleža, umetnika, protuva i špijuna. Ulogu pukovnika Tomela, vojnog atašea austrougarske diplomatije tumači Milorad Damjanović. Njegov lik sušta je suprotnost Osman-paši. Dok se on saginje da pod kockarskim stolom pronađe izgubljenu metalnu paru, Turčin u velikom stilu pali na plamenu sveće banknotu od sto forinti da osvetli Tomelu put, što najbolje oslikava ova dva izrazita predstavnika "račundžijskog Zapada i iracionalnog Istoka". Konačno, taj "iracionalni" Turčin, dozvolio je na kraju da dokument o junaštvu (velikodušni gest kralja Nikole) koji mu je mogao spasiti život u domovini, izgubi - na kocki.

- U jednom su se obojica slagala: u igrama velikih sila oko male Crne Gore i Srbije.

Igrama austrougarskog izaslanika, koji je na Cetinje došao kako bi izrazio nezadovoljstvo svoje imperije zbog povlašćenog statusa Osman-paše, ali ih je u međevremenu spojila (onda i sukobila) strast za kockom - ističe Damjanović.

- Moram da kažem i da odavno nisam radio sa rediteljem tako mirne energije, koji sa radošću dolazi na probe. Energija glumaca BDP-a nekako se prirodno spojila sa energijama fantastičnih kolega Gradskog pozorišta iz Podgorice. I, naravno, maestralni Momo Kapor. Ovaj naslov, jednostavno, morao je videti svetlo dana. Kada čitate roman, pa i dramatizaciju Steva Koprivice, ne možete da se ne zapitate da li je tako nešto danas moguće? Da dva prijatelja različitih vera, suvereni čije su zemlje u ratu ostanu prijatelji, iako jedan od njih zvanično postaje zarobljenik ovog drugog?

Milorad Damjanović, Foto BDP

Kroz prijateljstvo dva suverena, podseća i Andrija Kuzmanović, opisan je odnos između Zuke Džumhura i Mome Kapora, "poslednjih velikih umetnika, slikara i pisaca, ljudi starog kova"...

- Inače, ceo ambijent u kome igramo izgleda savršeno. Iznad Starog grada je manastir Sv. Trojice. Bratstvo nas je divno primilo, kao pravi domaćini. Gore je i hladno, na nekih 900 metara nadmorske visine. I uzbudljivo jer igramo u porti manistira - kaže Andrija Kuzmanović.

- Predstava će biti potpuno drugačija na zatvorenoj sceni. Ambijent diktira atmosferu, bez obzira na to što su akteri, odnosi, radnja, rekvizita, čak i svetlo - isti. Sve izgleda drugačije kad u trenutku dune vetar, zanjiše se krošnja, mačka skoči na scenu ili skakavac na kostim.

PROBA Reditelj Nikita Milivojević (desno)  na sceni, Foto BDP

Beograd i Podgorica

VEČERAŠNjU predstavu na jesen će videti beogradska publika, a potom i gledaoci u Podgorici. U predstavi igraju i Miloš Pejović (knez Nikola), Dejan Đonović, Emir Ćatović, Simo Trebješanin, Jelena Simić, Maja Stojanović, Branimir Brstina, Marko Živić, Ivan Zablaćanski i Stefan Radonjić.

Kostimografiju potpisuje Jelena Stokuća, muziku Aleksandar Srebrić, a scenski pokret Amalija Benet.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije