SUSRET SA ISTORIJOM: Mir za Srbiju bio skuplji od rata

U FANTAZMAGORIČNOJ kristalnoj kugli svekolikog sveta, nema granice između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, između smrti i života.

Foto arhiva

U tamnim prostorima galaksija, iskrsavaju povremeno pokojnici kao živi i stvarni, kao i ljudi koji se kreću oko nas.

Nisu li ove reči velikog srpskog reditelja Saše Petrovića, zapravo, istorijski refren, često potisnut, poziv da ne zaboravimo na velika dela i velike žrtve predaka.

Naši istoriografi već ceo jedan vek pokušavaju da proniknu u ratnu 1915. i 1916. godinu, u istoriju o golgoti i vaskrsu Srbije, u nešto što se nije dogodilo u istoriji Evrope i sveta. Jedna država napustila je svoju teritoriju, da bi se, preko dve susedne države, Albanije i Crne Gore, sklonila na teritoriju treće, u Grčku. Sa vojskom, povlačio se i narod - starci, žene, deca. Sa očevima-vojnicima, pošli su i mnogi dečaci, koji će tek u izbeglištvu stasati za pušku...

A šta je sve prethodilo ovom mitskom činu, kada se Srbija, u jesen 1915. neoporavljena od rana zadobijenih 1914. godine, kada je slomila tri ofanzive vojske u plavim uniformama, našla na udaru tri armije, Austrougarske, Nemačke i Bugarske i ostala upućena samo na sebe i svoje znatno proređene trupe?

ISTORIJA Kralj Petar u Nišu za vreme Prvog svetskog rata

Foto arhiva

Iako je je njen apel velikim savezničkim silama, da joj se najhitnije uputi pomoć od najmanje 40.000 vojnika ostao bez odjeka, srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem, tačno pre stotinu i pet godina, 24. septembra 1915, nije prihvatila predlog Nemačke. Ponudili su da napusti savezništvo sa silama Antante i zaključi separatni mir, a da za to bude nagrađena teritorijom severne Albanije do Jadranskog mora, Crnom Gorom, delovima Srema i Bosne i Hercegovine. Odgovor na Pašićevo odbijanje brzo je stigao. Usledio je opšti napad na Srbiju od Oršave do Višegrada. Pod komandom nemačkog generala Makenzena, na srpsku vojsku ustremile su se armije tri spomenuta carstva. Ofanzivu je najavila takva silovita artiljerijska vatra, koju Evropa do tada nije videla.

UPRKOS silnim žrtvama na frontu i u pozadini, vlada Srbije nijednog trenutka, ni kada se u poznu jesen 1915. godine našla u bezizlaznoj situaciji, pritisnuta austrougarskim i nemačkim snagama sa severa i severozapada, i bugarskih sa istoka, nije ni pomišljala da obustavi borbu, da se odrekne svojih ratnih ciljeva - stvaranja velike i jake jugoslovenske države u kojoj bi se, pre svega, svi Srbi našli na okupu. Odbila je sve ponude Austrougarske i Nemačke o prekidu ratnih dejstava...

Ponudu za separatni mir u ime centralnih sila doneo je u Niš nemački emisar Albin Kučbah. U njegovom izveštaju pretpostavljenima piše: "U nekoliko navrata pokrenuo sam u razgovoru sa Pašićem pitanje sklapanja mira. On je vrlo rado prihvatio izmenu misli o tome, ali diskusija nije prelazila akademske okvire..."

Kučbah je iz Niša redovno dostavljao tajne izveštaje ne samo Berlinu, već i Beču. O Pašiću piše: "On bi sigurno pozdravio jedno skoro zaključenje mira sa centralnim silama, naravno koje bi bilo od koristi po Srbiju, ali on nije znao kako da se to ostvari. On se još uvek nadao da će sile Antante pobediti..." Pašić je tada, kako Kučbah kazuje, bio veoma zabrinut i u jednom trenutku sam zametnuo razgovor o zaključenju mira, primetivši pritom "da su svi Srbi uvereni da bi Nemačka vodila drukčiju politiku nego Austrougarska".

SARADNjA Nikola Pašić i knez Arsen Karađorđević u Velikom ratu, Foto arhiva

U jesen 1915, kada su počele pripreme za četvrtu veliku ofanzivu na Srbiju, kada se centralnim silama pridružila i Bugarska, Kučbah je preneo poruku svojih nalogodavaca da je poslednji čas da se sklopi mir sa centralnim silama.

"Ali, moj trud je bio uzaludan. Pašić se učinio nevidljivim. Izuzev svojih najbližih saradnika nikoga više nije puštao preda se... Jednostavno, nisam mogao da prodrem do njega. Nije mi pošlo za rukom čak ni da ustanovim gde se Pašić nalazi. Ja sam mu tada napisao jedno pismo i dostavio mu ga 24. septembra 1915..."

U ovom pismu Kučbah je Pašiću ukazao na katastrofu pred kojom je Srbija ukoliko brzim sklapanjem mira ne spreči predstojeći napad, jer ne može više da očekuje nikakvu pomoć od Rusije, a ni od ostalih sila Antante. "Ali, bez obzira na to kako kocke pale: Makedonija je tako i tako izgubljena. Činjenica da Austrija, uz koju stoji Nemačka, ne može biti razbijena, isključuje mogućnost da Srbija bude obeštećena na njen račun. Ali zato postoji mogućnost da Srbija dobije albansku teritoriju do Jadranskog mora, ako sada zajedno sa Crnom Gorom potraži put sporazumevanja sa centralnim silama", navodi se na kraju ovog pisma.

Pašić nije odgovorio. U razgovorima sa nemačkim emisarom Pašić je nastojao da dobije na vremenu i da dobije odgovore na pitanja koja su ga zanimala, a pritom, po svom starom oprobanom sistemu da ništa ne odbija, ali i da ništa ne prihvata i nudi. Upitan, u jednom času, po navodima Vase Kazamirovića, da li ima istine u glasovima koji su se proneli da centralne sile nude Srbiji Bosnu i Hercegovinu, veći deo Srema i pod uslovom da pristane na zaključenje separatnog mira, mudri Baja je odgovorio:

"... Trebalo bi biti idiot, pa takvu ponudu primiti u ime Srbije. Jer, u slučaju da u ratu pobede Austrougarska i Nemačka, one bi, bez ikakvog snebivanja, ne samo uzele natrag sve što su dale, nego bi uništile i samostalnost Srbije. U slučaju da pobede naši saveznici, kojima je napad na Srbiju bio povod da nespremni uđu u rat, oni bi strahovito kaznili Srbiju za tu izdaju, i naše nacionalne aspiracije bile bi bespovratno upropašćene... Mučno je da u samom Berlinu i Beču računaju na toliku glupost kod srpskih državnika..."

Mitrovićev kolega Bogumil Hrabak takođe se bavio grčkim ministrom: "Suviše je koincidentno da je u to vreme došlo do okupacije severne Albanije od strane srpske vojske. Ako je Štrajt počeo da sondira teren sa srpskim diplomatima, možda je srpska vlada vojnom šetnjom kroz severnu Albaniju htela ne samo da se obezbedi od Italije koja je stupila u rat nego i da odmah realizuje mogućnost koju joj je bila voljna da prizna i druga ratujuća strana."

DOSLEDNOST Nikola Pašić i kralj Aleksandar, Foto arhiva

Ozbiljan posrednik za sklapanje mira bio je Karl Direnberger, koji je pre rata dugo živeo u Beogradu. On je tada bio u misiji da ubedi Pašića da odustane od namere da kupi francuske brzometne topove i da se opredeli za artiljerijsko oružje proizvedeno u "Škodi". Direnberger je 1915. godine proveo neko vreme u Nišu. U njegovom izveštaju Berlinu piše: "Položaj i raspoloženje u merodavnom krugu nije se promenilo... još uvek se ne može misliti na separatni mir sa Srbijom, bez obzira na to koliko bi on bio povoljan za višestruko napaćenu zemlju."

Da ironija bude veća, zamisao srpskih političara da se na Balkanu stvori nova državna tvorevina - Jugoslavija, nije naišla na povoljan prijem u Rusiji, Engleskoj i Francuskoj, savezničkim zemljama Srbije. Istoričar Dragoljub Živojinović, čak, tvrdi da su ove velike sile odbile da prihvate Nišku deklaraciju. Svaka od ovih zemalja imala je svoje posebne razloge zbog kojih nije htela da uvaži ovu ideju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije