KAKO JE RANKOVIĆ POSTAO ŠOFER CRNJANSKOM: Iz memoarske zaostavštine nedavno preminulog pisca Aleksandra Petrova

Ivan Miladinović

28. 11. 2021. u 19:00

BILA je nedelja, 2. februar (11. mart po novom kalendaru) 1917. godine. Tog dana caru Nikolaju I je saopšteno kratko i nedvosmisleno: "U prestonici je anarhija. Vlast je paralizovana".

КАКО ЈЕ РАНКОВИЋ ПОСТАО ШОФЕР ЦРЊАНСКОМ: Из мемоарске заoставштине недавно преминулог писца Александра Петрова

Ruski emigranti u Beogradu 1927. Foto Dokumentacija "Novosti"

Slede burni dani koji će u istoriji ostati zapamćeni kao Februarska revolucija i koji nisu prošli bez ljudskih žrtava. Car Nikolaj Romanov je bio suočen sa nemilosrdnom istinom da mora da ustupi presto svom deset godina mlađem bratu, velikom knezu Mihailu Aleksandroviču. Međutim, veliki knez Mihailo je već sutradan odbio da stupi na presto, a za njim su to, jedan po jedan, učinili i ostali članovi viševekovne carske kuće Romanova.

Kako su dalje u Rusiji tekle istorijske promene, dobro je znano: u oktobru, odnosno novembru po gregorijanskom kalendaru, usledio je trogodišnji krvavi građanski rat i izbrisao carsku Rusiju sa karte sveta.

Cara Mihaila boljševici ubijaju 13. jula 1918. u Permu, a nekoliko dana kasnije, u noći između 16. i 17. jula, na vest da se belogardejci približavaju sibirskom gradu Jekaterinburgu (od 1924. Sverdlovsk), Oblasni boljševički komitet donosi odluku da se likvidiraju bivši car Nikolaj I, njegov sin Aleksej, članovi uže porodice i više bliskih rođaka koji su se tu zatekli. Među likvidiranima je bio i carev brat od strica, veliki knez Ivan Konstantinovič Romanov, zet kralja Petra I Karađorđevića. Ivanova supruga Jelena, kći kralja Petra I, srećom je tada bila na drugom kraju Rusije, odakle je uz pomoć srpskog poslanika u Peterburgu, dr Miroslava Spalajkovića, uspela da se sa decom skloni u Francusku, gde je i umrla u Kanu 1962. godine.

REKA izbeglica, koja je potekla posle građanskog rata, tražeći spas od boljševičkog progona, obrela se i u Srbiji. Oni su ovde pronašli dom i utočište, a Srbima su doneli imidž carske Rusije, koju su toliko voleli i za čijom su propašću toliko žalili. Ruskim izbeglicama u srpskim krajevima narod je priređivao srdačne dočeke. Mnogo pre dolaska transporta, organizovan je prijem i smeštaj. O njima je brigu vodila posebna državna komisija. Civili zbrinjavani u posebnim ruskim kolonijama, imali su škole na maternjem jeziku. Među izbeglim ljudima bilo je pripadnika različitih društvenih grupa, mnogo istaknutih ličnosti iz kulture, nauke, politike, generala, članova Državne dume...

Aleksandar Saša Petrov, Foto V. Danilov

O doprinosu ruske emigracije akademik Matija Bećković je govorio: "NJihov dolazak bio je velika nesreća za njih, ali kako je neko rekao, velika sreća za nas i našu tek stvorenu, ratom razorenu i opustošenu zemlju. Gotovo da nije bilo dela grada u koji nije dospeo neki Rus, lekar ili profesor."

U koloni iznurenih i izgubljenih ljudi našao se i Nikolaj Ivanovič Petrov, oficir Bele armije iz Vladikavkaza i Irina Ipolitovna Karatajeva, učenica škole Smoljni, gde su se školovale devojke iz plemićkih porodica ondašnje ruske prestonice. Sudbina ih spaja 1932. godine u Subotici. U međuvremenu Nikolaj, oficir sa Kavkaza, završava Pravni fakultet, a Irina se zapošljava kao prevodilac. Govorila je ruski, nemački, francuski, a brzo je savladala i srpski.

DRŽAVNA komisija novopečenog pravnika šalje za Niš gde se 1938. godine rađa sin Aleksandar. Godinu dana kasnije prelaze u Beograd koji će postati životno ishodište Aleksandru, budućem pesniku, proznom pisacu, antologičaru, književnom kritičaru, polemičaru, koji će svojim bogatim književnim opusom obeležiti razmeđe dva stoleće.

Branko Miljković, Foto Muzej Niš

Više od pola veka ovaj stvaralac, svojom erudicijom, energijom, intelektualnom hrabrošću, davaće pečat kulturnom sveukupnom životu. Predavao je kao gostujući profesor na univerzitetima na svim kontinetima. I za sve to vreme pronalazio je vremena da armaturu svojih dela obogaćuje zapisima o ljudima i događajima na koje je uveliko počeo da pada veo zaborava. A pisao je o književnicima Milošu Crnjanskom, Milanu Kašaninu, Oskaru Daviču, Vasku Popi, Tasi Mladenoviću, Dobrici Ćosiću... Nije mimoišao ni političare koji su kreirali našu sudbinu poput Leke Rankovića, Milovana Đilasa, Krcuna, Miloševića, Dolanca...

Svedočenje o tom vremenu je tim značajnije što se danas sloboda govora izopačila u neodgovornu razuzdanost i omogućeno je raznim "slobodoumnicima" da dovode u pitanje, stvaran okvir burnih događanja, žučnih polemika, istorijskih plenuma, deklaracija o jeziku, predloga za razmišljanje, ustavnih amandmana, studentskih demonstracija, nacionalnih "proleća"... sve ono što se zbivalo od šezdesetih godina do višestranačja s kraja prošlog veka.

ZABELEŽIO je tako Petrov priču Miloša Crnjanskog kako je doživeo prvo jutro po dolasku u Jugoslaviju. Došao je iz Londona sa tadašnjim ambasadorom Srđom Pricom i odseo u njegovoj kući u Opatiji.

"Ostave mene oni samog u kući, a odmah sutra ujutro neko zvoni. Otvorim vrata, a pred vratima stoji neki čovek. Lepo obučen, odelo, svetlo, letnje, šešir, kravata, ljubazan osmeh, pa i pre nego što ga upitah ko je i šta hoće, kaže on meni - Ja sam Ranković! A ja njemu - zar već! On se nasmeje! Vidim, ljubazan, koliko može da bude! Pita on - da li mi je potreban šofer! Šta će meni šofer! Nemam ja kola! Nastavlja on - i kola i šofer!

Miloš Crnjanski sa suprugom Vidom , Foto Zadužbina M. Crnjanskog

Pomislim ja, znači, došao da me vodi. Zna se kuda! Ali, ovako, sve u rukavicama. Ipak, mislim se, došao lično! Nije poslao druge! Pa i ja ljubazno pitam - a šta će meni kola i šofer?

- Pa dok ste tu, da malo vidite ove krajeve. Dugo niste bili, da se podsetite!

- A ko bi bio moj šofer, ili vodič? Kaže on - pa ja, zato sam i došao!

- Vi lično?

- Sa najvećim zadovoljstvom!... Ali, prvo da se nas dvojica upoznamo! Meni je čast da budem u društvu velikog srpskog pisca!

- Neverovatno!"

PISAO je Petrov i o opasnim odjecima nikad razrešenog samoubistva pesnika Branka Miljkovića.

"Zima, 12. februar 1961. U Beogradu, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, veče hrvatske književnosti. Vodi ga profesor Ivo Frangeš. Odjednom - pauza. Nenajavljeni prekid od nekih desetak minuta. Svi se pitaju šta se događa... Nastaje komešanje... Pojavljuje se profesor Frangeš, malo drhtavog glasa počinje da govori. Kao da se sprema da izgovori neku prejaku reč! Prošle noći, ili u ranim jutarnjim satima, veliki srpski pesnik Branko Miljković u Zagrebu izvršio je samoubistvo...

I ko je prvi posumnjao u samoubistvo? Ko se prvi usudio da izgovori reč - ubistvo? Tasa Mladenović... Isuviše je iskusan Tasa da bi govorio napamet. Krenuo je lično na strašno mesto i tamo se, tvrdi, uverio da ona fatalna grana ne bi izdržala težinu pesnikovog tela... Tek posle, gotovo šapatom, počinju da kruže i druga svedočenja. Videli pesnika kako visi u neobičnom položaju. Noge mu dodiruju zemlju. A onaj njegov čuveni crni šešir, širokog oboda, nabijen mu na glavu...

POLA veka posle Brankove smrti, januara 2015. i srpski list u Čikagu "Sloboda" piše o toj pesnikovoj poslednjoj noći. Navodi se u podužem članku svedočanstvo jedne žene. NJu te večeri zove poznanik i moli je da pokuša da pripitog Branka izvede iz kafane na zagrebačkoj periferiji, punoj sumnjivih tipova. Dolazi i s vrata vidi šta se događa, pa se ne usuđuje da uđe. Negde u jutarnjim satima doznaje da je "gospon Branko ubijen". I gde se dogodio zločin. Kreće odmah i stiže da vidi pesnikovo telo kako visi na grani.

Zapaža oko drveta tragove cipela u snegu. Policija ne dozvoljava pristup mrtvom pesniku... Kasnije je stradalo i to drvo. Neko je posekao sve njegove grane. I stablo."

Poslednji tekst simboličnog naslova "Vasko Popa, pesnički početak, pesnički i životni kraj" objavio je u "Književnim novinama" koji dan pred smrt. Na kraju parafrazira stihove iz Popine pesme "Odlazak", koji glase: "Nisam više tu/ s mesta se nisam pomerio/ ali tu više nisam". A Saša kaže: "Nisam više tu/ s mesta sam se pomerio/ ali tu i dalje jesam".

I jeste dalje među nama.

RAZGOVORI BULETA I ANDRIĆA

RAZGOVORI sa Miodragom Bulatovićem su uvek bili posebni doživljaji. U Beograd je na studije došao u nemačkom šinjelu.

"Kada je krenuo - piše Petrov - pita ga majka šta će u Beogradu... Hoću da budem pisac. - Pisac! Dobro, samo pazi da te ne uhvate!"

Priseća se jedne večeri Bule svojih susreta sa Andrićem. I kako je, zahvaljujući Andriću, bez mnogo čekanja postao član Udruženja književnika Srbije. Podneo je molbu za prijem posle prve objavljene knjige priča "Đavoli dolaze". Na sednici Uprave niko da ga podrži, svi protiv. Osim Andrića. "Ako ga ne puste na vrata, ući će kroz prozor!"

Ne deluje mu Andrić ubedljivo kada razgovaraju o ženama. Pita ga Bule da li spušta roletne kada preko dana vodi ljubav. Da li uveče pali svetlost? Ili voli radnju po mraku?

Andrić se smeška i ne odgovara na pitanja. Ništa ne govori o sebi, a o drugima kao u izrekama.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije