ISTORIJSKI DODATAK - SUDANIJE BRANKA ĆOPIĆA: Najčitaniji posleratni pisac je bio pod budnim okom UDBE

Ivan Miladinović

20. 11. 2021. u 17:14

Tito je u Ćopićevoj priči video aluziju na najviše rukovodstvo i rekao da on lično takvo pisanje neće dozvoliti

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СУДАНИЈЕ БРАНКА ЋОПИЋА: Најчитанији послератни писац је био под будним оком УДБЕ

Desanka Maksimović i Branko Ćopić / Arhiva "Novosti" i "Borbe"

TE daleke 1950. godine bilo je sparno leto, kako inače poslednjih godina zna da bude u Beogradu. Jugoslavija se oporavljala od krvavog rata i prvih posledica razorne rezolucije Informbiroa i raskinutog zagrljaja sa Moskvom. Zemlja se lagano oporavljala, ali sa oporavkom lagano su rasle i mnogobrojne privilegije onih koji su zaseli da vladaju u ime naroda.

Duško Kostić, glavni i odgovorni urednik "Književnih novina", zaključio je avgustovski broj i krenuo je ka rodnom Ivangradu, ne pomišljajući da će najnoviji satirični zapis Branka Ćopića "Jeretička priča", uzdrmati sam vrh nove države. Na autobuskoj stanici dočekali su ga drugovi iz Komiteta i saopštili da se prvim autobusom vrati za Beograd i da sutra uveče u sedam sati bude u redakciji. I ništa više. Uspeo je nekako da stigne na vreme. Kad tamo Ćopić. Sproveli ga do redakcije. Ni on ne zna ko ih je i zbog čega okupio.

OKO devet, ušla su dva druga u kožnim mantilima i strpala ih u crveni "bjuik" sa zamračenim staklima. Kakve li simbolike njihova, komunistička, crvena boja i automobil simbol kapitalizma. "Goli otok", prošlo im je kroz glavu. Neko ih je ocinkario ako su negde nesmotreno neku lepu o Staljinu rekli.

Ali, umesto u Udbi, našli su se pred Milovanom Đilasom.

- A ti onako, Ćopiću! Tvoja satira i "Jeretička priča"! Hrana za malograđane, povlađuješ sitnoj buržoaziji i čaršiji... A i tvoja literatura, sve sami seljaci, Jovandeke i ostala seljačka bratija, a gde ti je Partija, nje kod tebe nema... - Đido kritikuje, upozorava, čini to meko, nenapadno, ne strogo i narogušeno, kao više drugarski.

Saznao si, veli, da Partija priprema akciju protiv privilegija, pa si, da ispadneš hrabar, prvi opalio. Kao onaj borac u ratu koji, ne čekajući komandu, ispaljuje prvi i tako otkriva položaj... - i sve u tom tonu.

Branko se pogurio, klima glavom, dovija se, onako skrušeno cedi kroz usta:

- Joj što pametno govoriš druže Đido. Kako si sve to dobro uočio. A ova moja glupa bosanska glava ne umije da sve to razluči... kako ti to dobro vidiš... - povija se i dovija Branko, poput Kočićevog Davida Štrpca.

Pri kraju razgovora, Đilas je otvorio veliku kasu, uze onaj silni materijal koji je stajao ispred njega i strpa ga u nju.

- Sad smatraj da je sa ovim sve svršeno - reče Ćopiću.

Izašli su ošamućeni. U hodniku Duško prošapta: - Jeftino smo prošli!

MNOGO godina docnije, u Herceg Novom, posle svih Đilasovih stradanija i zatvora, negde posle Brionskog plenuma, srešće se prvi put od te avgustovske epizode, bivši ideolog partije i bivši glavni urednik "Književnih novina".

- Niko me u životu nije zajebavao kao Branko one noći kod mene u kabinetu povodom "Jeretičke priče" - biće prve reči koje je Đido izgovorio dok su pružali ruku jedan drugom.

Ipak se na tome nije sve završilo kako je Đilas obećao.

Najpre će on i Moša Pijade posvetiti dve pune strane "Borbe" u odbranu od pošasti zvane Branko Ćopić. Zamislite, on se usudio da napiše priču kako jedan ministar i njegov pomoćnik letuju u luksuznoj vili u Dubrovniku sa porodicama i pride svastikama i još kojekakvim osobljem, a usput spominje i generala i nekog udarnika. Ali ni to im nije bilo dosta. Toj osudi pridružiće se i važan funkcioner tog vremena Dušan Popović, ali i poznati pisci i kritičari, Skender Kulenović, Mihailo Lalić, Velibor Gligorić, Oto Bihalji-Merin i Milorad Panić Surep.

Ali, ni to nije bilo dosta. Na Kongresu AFŽ-a, u Zagrebu, oglašava se, niko drugi do najveći sin naših naroda i narodnosti, sam Josip Broz. Nimalo nevino, nimalo naivno.

TITO je u Ćopićevoj "Jeretičkoj priči" video aluziju "na naše najviše rukovodstvo". Jasno je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.

Ironijom sudbine u prvim redovima sedela je stara Ličanka Soja, Brankova majka. Legenda kaže da je hrabra starica prišla maršalu i rekla mu da njen Branko nije izdajnik. O tome u partijskim arhivskim dokumentima, naravno, nema ni reči.

"Uplašio mi je majku", reći će docnije Branko prekorno vrteći glavom.

Veselog Krajišnika sve to je odviše zabolelo i dozlaboga uplašilo. Stalno je ponavljao rečenicu: Što baš teškom artiljerijom na vrapca!

Ali Branko ne bi bio Branko kad i ovakve situacije ne bi pretvarao u šeretluk ali i u speriornost narodnog "Kočićevskog duha" koji je negovao. Tekst Titovog govora iz Zagreba u kome on kaže da neće biti hapšen isekao je iz novina i zalepio na vrata stana. Kanda, da podseti zaboravne drugove, naročito one u kožnim mantilima, šta je rekao njihov vođa i učitelj.

USLEDILI su dopisi komitetima o Brankovoj nepoćudnosti... U njegovoj Bosni, ali i ne samo u Bosni, počeli su da ga izbacuju iz školske lektire. Oko njega lagano se širio prazan prostor. Počeli da ga izbegavaju i najbolji drugovi. Za svaki slučaj. Ali neki drugi ljudi počeli su da se vrzmaju oko njega. A njegov dosije je bio sve deblji. I partijski, u Gradskom komitetu, i policijski u Udbi. Punili su ga ravno sedamnaest godina.

I tih dana u "Klubu književnika" sedeo je jedne noći sam samcit... Niko da ga pozdravi, a kamoli da sedne. Kad u neko doba nailazi Andrić i pravo za njegov sto. Priča nešto o Geteu i ljušti jabuku. Branko ga gleda u čudu i misli da on ne zna šta se sa njim dešava i da je zbog toga seo. Kad u jednom trenutku, budući nobelovac, procedi:

- Jebo ti take šale, piši romane, njih ionako niko ne čita - reče Andrić.

Niko pre, a kažu, niko ni posle nije čuo Andrića da psuje.

I počeo je da piše romane. Ali, avaj, kada je objavio 1957. roman "Gluvi barut" prošao je kroz isti partijski "topli zec" kao u vreme "Jeretičke priče".

U KNJIZI "Sudanije Branku Ćopiću" Ratko Peković piše: "U Gradskom komitetu je formiran poseban dosije Branka Ćopića koji će se dopunjavati sve do 1960. kada je ovaj pisac isključen iz Partije. U dosijeu se, između ostalog, nalaze: anonimna informacija jednog studenta o Ćopićevom predavanju na Građevinskom fakultetu, rukopis priče "Potraga za prostim građaninom", piščeva izjava u Gradskom komitetu, beleška o razgovoru s njim, Udbini snimci tajnih prisluškivanja dva Ćopićeva telefonska razgovora, članak objavljen u nemačkom časopisu "Rajniše merkur" o romanu "Gluvi barut", intervju koji je Ćopić dao "Literarnoj gazeti" 1960. godine i drugi materijali."

Iz dosije u ondašnjoj Udbi, koji je otvoren neposredno posle objavljivanja "Jeretičke priče", vidi se da je bio pod budnim okom "ubdovčića", kako ih je Branko zvao. Pratili su svaki njegov korak i prisluškivali njegove telefonske razgovore. U jednom od izveštaja o kretnju Branka Ćopića piše: "Onoga dana kada je u 'Borbi' izašlo saopštenje CK SKJ povodom Đilasovih članaka, Ćopić je uveče u Klubu književnika pitao svakoga ko je ušao je li za Đilasa ili ne. Neposredno posle Plenuma, međutim, pred izvesnim licima je nedvosmisleno ali i prilično jasno rekao: - Gadna je ova beogradska klizavica. Onomad se umalo ne đidnu'. Ovim je hteo da kaže kako mu je malo trebalo da pre Plenuma 'sklizne' po Đilasovoj liniji, ali se eto na vreme povukao... Ćopić je tih dana, ukoliko bi ga neko pitao je li za Đilasa ili ne, obično odgovarao: 'Ja sam za Đidu...ali Veselinovićevog'."

Branko Ćopić / Arhiva "Novosti" i "Borbe"

SREDINOM decembra 1955. organizovan je razgovor čija je tema bila "Satira i društvena stvarnost". Ironijom sudbini uvodničar je bio baš Branko Ćopić, najviše napadan i osporavan pisac ovog književnog roda. Na ovom skupu govorilo je desetak književnika , ali ne neleži vraže, većina njih se bavila ocenama stiričnih natpisa referenta.

Hroničar i istraživač ovog vremena Ratko Peković beleži: "Po mišljenju Mladena Oljače, iako piše satire kao dobar pisac, Ćopić 'kao političar ne stoji najsnažnije' te mu on savetuje da 'odloži' neke teme. Prema mišljenju sekretara organizacije Milorada Panića Surepa, na Ćopićevom primeru se ogleda pozicija satiričara 'koji ne vidi dobro, a podvrgava stvari kritici', te u priči 'Izbor druga Sokrata' vrši 'fronatalni napad na sistem'. Ovoj oceni se pridružuju Zdenko Štambuk i Mihailo Lalić koji smatra da je u pomenutoj priči Ćopić 'nesvjesno skliznuo na pozicije grolovštine koje nije ni osjetio, jer da ih je osjetio on to ne bi ni potpisao'. I Dobrica Ćosić smatra da Ćopićeva satira 'često nastupa sa jedne konzervativne pozicije'."

Odgovor pisca na sve ove primedbe možemo da pronađemo u jednom od Udbinih izbveštaja "...U poslednje vreme Ćopić često ističe da je on slobodan pisac i da piše po slobodnoj savesti, dodajući uz to da će tako pisati sve dok ga ne uhapse. Sve one ljude koji se ne slažu sa njegovim satirama naziva 'pravovernim birokratama i provokatorima...".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)