Admiral je NATO rekao ne

Miodrag Mija Ilić

03. 02. 2020. u 18:51

Адмирал је НАТО рекао не

Elmar Ludvig Šmeling Foto Dokumentacija "Novosti"

NATO i Savezna Republika Nemačka neprestano uvode nova oružja visoke tehnologije, a da pri tome bezbednost nije ni za milimetar veća. Troše se enormne sume novca bez opravdanja i smisla

ELMAR Ludvig Šmeling, vojnik od karijere, rođen je 1937. godine, u jednom malom mestu u Severnoj Bavarskoj, blizu Vircburga. Posle položene mature konkurisao je za školovanje u mornarici, želeći da plovi na trgovačkim brodovima. Želja mu nije ispunjena pa je pristupio ratnoj mornarici: 1957. primljen je u Bundesver; završio je visoku pomorsku akademiju i 15 godina plovio morima kao oficir na bojnim brodovima. Napredovao je u hijerarhiji, da bi zbog revnosne službe bio premešten u kopneni sektor mornarice, gde su mu povereni poslovi u obaveštajnoj službi. Nedugo potom našao se u Ministarstvu odbrane, gde mu je početkom osamdesetih godina dodeljena prva visoka funkcija - postao je šef Vojne obaveštajne službe (MAD), u činu admirala.

Blizak socijaldemokratama, iako nije bio član stranke, prilikom promene vlasti na izborima, sklonjen je sa čela obaveštajnog sektora i postavljen za načelnika obrazovanja i obuku Bundesvera. Na tom mestu stekao je neposredan uvid u strategiju NATO-a, odnosno u politiku koja stoji iznad združenih oružanih snaga SAD i Evrope. Heterogenost komandovanja i naoružanja, uočena haotičnost, usto činjenica da broj nukleranih bojevih glava kojima raspolaže NATO daleko premaša udarnu silu dovoljnu da bude uništena celokupna civilizacija, učinili su da je podigao glas protivljenja, što se završilo njegovim prevremenim penzionisanjem. Admiral Šmeling pripada hrabrim i poštenim ljudima koji su se javno suprotstavili agresiji na SR Jugoslaviju. Oženjen je, ima trojicu sinova.

NE SEĆAM se da sam igde video takvu raskoš raznobojnog cveća kao na velikoj terasi, tačnije ravnom krovu u produžetku stana admirala Elmara Ludviga Šmelinga, u mirnom kraju Berlina. Stasiti, atletski građeni admiral, uglađenog gospodstvenog lika, u trenerci i patikama, ličio je na trenera kakvog elitnog sportskog tima. Objasnio nam je da njegova supruga živi u Bonu, a on između Bona i Berlina, zato što želi da bude na izvoru političkih događaja, i dalje aktivan u borbi za mir i pravedno postupanje prema ugroženim narodima.

Iako je uklonjen s visokog položaja u punoj snazi, ničim ne pokazuje da je ozlojeđen. Šta više, pomiren s logikom vojske da nema milosti prema onima koji drukčije misle, odnosno prema nepokornima, stoički, dostojanstveno, podnosi pretrpljeno poniženje, i dalje dosledan svojim uverenjima.

"SVOJU karijeru ne smatram naročito uspešnom, stoga što je prerano prekinuta", rekao mi je pred kamerom RTS, pošto smo se sa cvetne terase povukli u udobnu sobu za dnevni boravak. "Nekoliko poslednjih godina službovanja, uprkos visokom položaju, glasno sam kritikovao politiku bezbednosti i odbrane nemačke vlade i naročito NATO-a.

Smatrao sam i danas smatram da je osnivanje nove nemačke vojske pedesetih godina trebalo da označi prekid s Hitlerovim Vermahtom, zbog strašnog iskustva koje su Nemci doživeli u dvadesetom stoleću. To se, međutim, nije desilo. Ja nisam mogao da se pomirim s doktrinom

NATO-a o prvom nuklearnom udaru, jer sam shvatio koliko je opasna i neodrživa. Država koja preti nuklearnim oružjem u istoj je opasnosti kao i ona kojoj se preti, jer će ga obe upotrebiti, pa će biti uništeno sve ono što treba da bude odbranjeno. Dakle, imamo logički nonsens!

KRITIKOVAO sam isto tako Saveznu Republiku Nemačku i NATO što neprestano uvode nova oružja - sve skuplja, oružja visoke tehnologije, a da pri tome naša bezbednost nije ni za milimetar bila veća. Trošile su se, kao i danas, enormne sume novca bez opravdanja i smisla. Ta kolektivna glupost gutala je osamdesetih godina hiljadu milijardi dolara godišnje! Bacan je novac za nešto što ne može da funkcioniše. Nisam hteo da učestvujem u tom ludilu! Pisao sam članke o tome, držao predavanja, učestvovao na mnogim konferencijama.

Posledica je bila to da je nemačka vlada, u januaru 1990, rekla: 'Ne možemo da trpimo admirala koji javno protivreči našoj politici!' Otada sam aktivan u mirovnim pokretima. Moj ideal je Evropa bez konfrontacija i suludog besmislenog naoružavanja, Evropa saradnje i opšteg napretka. Međutim, stvari se otimaju kontroli, proces ide u drugačijem smeru. U Ustavu SR Nemačke, u članu 87-a, piše da se nemačka vojska može upotrebiti samo u slučaju odbrane državne teritorije, kao što u članu 5 Vašingtonskog ugovora stoji da je NATO ograničen isključivo na odbranu. Nažalost, i jedan i drugi princip su pogaženi, recimo u napadu na SR Jugoslaviju. I Bundesver i NATO bili su agresori!"

"KOJI je trenutak u vašem životu bio presudan, kada ste se opredelili za kritički odnos prema aktuelnoj politici i vojnoj strategiji Nemačke?", zapitao sam admirala iz radoznalosti.

"Često me pitaju kako sam od Saula (Savla, prim. M. I.) postao Paul (Pavle, prim. M. I.), i da li je ta promena bila u jednom trenu, kao u legendi. I sam sebi postavljam to pitanje, pošto sam morao pred sobom da se opravdam. Došao sam do zanimljivog zaključka da ja uopšte nisam od Saula postao Paul. Nikada zapravo nisam bio Saul, onaj koji ubija čoveka bacanjem kamenja. Ja sam u suštini apolitičan čovek. U vojsku sam ušao bez političkih uverenja. Ali, suviše sam uvek bio samostalan. Shvatio sam da mrzim uniformu i sve što je uniformno. Naročito uniformisano mišljenje."

"PRESUDAN impuls da se politički angažujem, da se razvijem u političko biće, bila su pitanja koja sam sebi postavljao između svoje tridesete i četrdesete godine. 'Šta to radiš?' 'Čime se to bavi obaveštajna služba?' 'S kojim pravom, na temelju kakve nužnosti pratimo ljude, zavodimo ih u dosijea zato što zastupaju gledište koje država smatra pogrešnim?'

Tražeći odgovore zapao sam u procep između onoga što sam smatrao ispravnim i onoga što sam morao da radim. U meni se javio bunt protiv države koja se suprotstavlja slobodnom mišljenju. Našao sam se u raskoraku sa samim sobom. A tu je nemirenje sa bacanjem novca, koji je nedostajao za razvoj socijalnog standarda, ali i za pomoć onim regionima u svetu koji su stotinama godina bili zanemareni i eksploatisani. I nije tu reč samo o novcu, već i o ljudskoj kreativnosti. Samo u Americi oko 35 odsto naučnika radilo je za vojsku. Zamislite šta bi bogate države sa ovolikim ljudskim kapacitetima mogle da učine za siromašne i zaostale zemlje! Eto, to su motivi koji su me pokretali."

LAŽI MINISTRA ODBRANE

- UKAZAO sam da su tvrdnje Rudolfa Šarpinga, ministra odbrane Nemačke, kako postoji genocidni srpski ratni plan "Potkova", koji ima za cilj isterivanje Albanaca sa Kosova, obična laž, jer takva reč ne postoji ni u srpskom jeziku i očigledno je iz NATO kuhinje. Javnosti sam ukazao i na zvanična dokumenta Berlina, tačnije Saveznog zavoda za verifikaciju izbeglica iz marta 1999, u kojima je jasno pisalo da u Jugoslaviji ne postoji državni program proterivanja ljudi sa Kosova. Izbeglice i humanitarna kriza u pokrajini počeli su kada su počele da padaju NATO bombe, i to je jedina istina - rekao je penzionisani admiral Elmar Ludvig Šmeling

(Sutra: NATO silom kroji novu Evropu)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije