Moskva suzama ne veruje

Miodrag Mija Ilić

30. 01. 2020. u 21:19

Москва сузама не верује

Miodrag Ilić i Zoran Sinđelić Foto Privatna arhiva

Za razliku od otmenog Arbata, gde su mladi Moskovljani u blu džinsu uz koka-kolu imitirali mlade Amerikance, hiljade ljudi borile su se za opstanak na ogromnom prostoru buvlje pijace

VLADIMIR Konstantinovič Volkov, naučnik svetskog glasa, sovjetski i ruski istoričar i slavista, ekspert za modernu istoriju Istočne Evrope i za međunarodne odnose i spoljnu politiku Rusije, dopisni član Ruske akademije nauka, rođen je 15. decembra 1930. godine u Voronježu. Posle završenih studija na Univerzitetu Lomonosov u Moskvi bio je urednik Odseka radio-programa za Bugarsku i Albaniju Ministarstva kulture Rusije. Od 1956. zaposlen je u Institutu za slavistiku i balkanistiku sovjetske Akademije nauka, da bi od 1970. stao na čelo Sektora za istoriju međunarodnih odnosa.

Odbranio je dve disertacije: "Nemačko-jugoslovenski odnosi i kolaps Male antante (1933-1938)" i "Minhenska zavera i balkanske zemlje".

VOLKOV je bio profesor univerziteta, direktor Instituta za slavistiku (1987-2004) i član Saveta za nauku - organa Saveta bezbednosti Rusije. Vrsnom istraživaču i analitičaru međunarodnih odnosa i politike u 20. veku pripale su i mnoge druge odgovorne dužnosti, kao što su zamenik predsednika Komiteta ruskih istoričara, predsednik Međunarodnog udruženja za proučavanje slovenske kulture pri Unesku i dr.

Istraživao je korene i geopolitičke koncepte nemačke politike Drang nach Osten, ukazujući na međuzavisnost tokova pangermanizma i panslavizma. Posebno se posvetio Drugom svetskom ratu, odnosno političkim aspektima formiranja i funkcionisanja socijalističkog lagera u Evropi. Značajne su njegove studije uzroka balkanske krize i raspada SSSR. Tragično je izgubio život 2005. u saobraćajnoj nesreći.

ODMAH po sletanju aviona na moskovski aerodrom Šeremetjevo dogodilo se nešto što mi je nagoveštavalo drukčiji Rusiju od one koju sam upoznao u vreme Sovjetskog Saveza, pritisnutu sivilom i nemaštinom, ali bezbednu i predvidivu. Službenik na carini pogledao je spisak tehničke opreme koju unosimo, uredno overen u nadležnoj službi carine u Beogradu.

"Njet, eto import! Ja konfiskuju vsjo eto!"

- Ama kakav uvoz, zaboga - pokušao sam da objasnim cariniku da smo mi novinari iz Jugoslavije, da smo došli da snimamo za program RTS, da su naši papiri uredno evidentirani kao u svim ranijim prilikama, i da ćemo kameru, rasvetu, kablove, kasete vratiti u svoju zemlju.

"Njet, njet", carinik je bio neumoljiv. "Vi prodađite vsju tehnjiku v Rosiju!"

- Kako da prodamo tehniku, mi radimo s tom tehnikom koja pripada našoj televizijskoj kući.

LICE I NALIČJE PRESTONICE MOSKVA u prvim mesecima 21. veka delovala je depresivno. Invalidi iz Avganistana, žene s malom decom i nezaposleni radnici - novi proletarijat nastao propadanjem preduzeća, prosili su pred raskošno osvetljenim robnim kućama zapadnoevropskih kompanija. Pljačke, ubistva, reketiranja, prostitucija, pipci mračnog podzemlja činili su Moskvu opasnim i nesigurnim gradom .

NIŠTA nije vredelo. Na carinikov pokret rukom stvoriše se dvojica njegovih kolega. Uzeli su svu našu opremu i odneli je u nepoznatom pravcu! Mojoj zbunjenosti i očaju nije bilo kraja. Ne samo što je ta kamera vredela pravo malo bogatstvo, već i stoga što sam bio onemogućen da snimim 11 unapred dogovorenih razgovora sa veoma istaknutim ličnostima Rusije.

Obasjalo me je sunce kad sam ugledao Sergeja Šestakova, našeg kolegu, novinara RTS, u tom času savetnika Ambasade Jugoslavije za informacije. Došao je da nas dočeka. Uspaničen, zajapuren, rekao sam mu šta se dogodilo.

"Da li imaš 100 dolara?", zapitao me je sasvim mirno.

Naravno, imao sam taj novac. Sergej se udaljio i posle nekoliko minuta isti carinici su nam doneli sve što nam je bio oduzeto. Očigledno je to bio standardan trik: oduzmu prvo ljudima skupe i važne stvari, a onda im za "otkup" (mito) sve uredno vrate.

LEDENI povetarac nagoveštavao je tih dana dolazak moskovske zime. Pred zgradom Univerziteta Lomonosov neobičan i veseo prizor: veliki mrki medved igra uz zvuke svirale u rukama mladog čoveka, koji me je živopisnom nacionalnom odećom i dužom plavom kosom podsetio na ruske baletske igrače. Taj prizor otklonio je, bar za kratko, mučno raspoloženje, koje je u meni, snimatelju Zoranu Sinđeliću i još jednoj dami, izazvalo privatno hapšenje (!), kao takvo jedino mogućno u haotičnoj Rusiji, neposredno po povlačenju Jeljcina.

ZA RAZLIKU od otmenog Arbata, gde su mladi Moskovljani u blu džinsu imitirali mlade Amerikance, uz koka-kolu, električne gitare i "strit dens", hiljade ljudi borile su se za opstanak na ogromnom prostoru buvlje pijace. To je bio nezaboravan prizor: šator do šatora, improvizovane nadstrešnice od kartonskih kutija i limova, priručni roštilji s kojih se širi mirišljavi dim pečene ribe ili mesa, svakojaka roba - polovna odeća i obuća, predmeti za domaćinstvo, delovi nameštaja, klozetske šolje, konzerve i votka, stari radio-aparati i električne pegle, sve što vam može pasti na pamet bilo je izloženo hiljadama kupaca.

Iznad opšte graje uzdizao se promukli glas Stanislasa Baretskog, pevača popularnih pesama, mrzitelja svega što dolazi sa Zapada, teškog 180 kilograma. Na svakom koraku vizuelna atrakcija, kojoj nijedan snimatelj ne bi odoleo. I, razume se, moj Zoran se bacio na posao, ushićen senzacionalnim snimcima. Ali, nije prošlo ni desetak minuta, a na nas se stuštiše petorica kršnih momaka u crnim uniformama, ošišana do glave. Oduzeli su nam pasoše i poveli prema niskoj duguljastoj zgradi - mene, snimatelja Sinđelića i jednu gospođu, Srpkinju, suprugu nekog Sinđelićevog prijatelja iz Beograda, poslovnog čoveka, koja je bila naš vodič.

UGURALI su nas u poveću sasvim praznu prostoriju, drvenim kapcima zamandaljenih prozora. Škljocnuo je i ključ u bravi. Nismo razumeli šta nam se dešava, ni ko su momci u čizmama i crnim uniformama, koje su nas podsećale na Gestapo. Ko nas to hapsi i zašto? Nije bilo ničega na šta bismo seli. Stajali smo i koračali naokolo, prožeti izvesnom zebnjom. Posle jednog časa vrata su se otvorila i pojavio se nalickani čovek visokog stasa, odeven kao maneken, sa voki-tokijem u ruci. Poljubio je damu u ruku! Odmah nas pitao ko smo, odakle dolazimo, za koga radimo, zašto snimamo buvlju pijacu. Moji odgovori nisu ga zadovoljili.

"Pačemu bi nje snjat raskošnuju Moskvu na Arbate?" - zapitao me je.

- Da, snimićemo i raskošnu Moskvu na Arbatu, svakako, ali, ovo je druga strana života u Moskvi.

OBJASNIO nam je da da smo zašli na privatnu teritoriju, da je buvlja pijaca zapravo teren dat u koncesiju nekom preduzetniku i da smo se usudili da snimamo bez dozvole. Naše izvinjenje i uveravanje da nam to nije bilo poznato, bili su uzaludni. Tražio je da mu na kameri pokažemo šta smo snimili. Zoran je prevrteo traku unazad i gospodar naše dalje sudbine pregledao je snimljeni materijal. Odmah je naredio da se sve izbriše. Vratio nam je pasoše i, u pratnji, njegove privatne vojske bili smo oterani sa buvljaka.

A kad smo pošli iz hotela na snimanje razgovora sa uglednim naučnikom Volkovom, gospođa na recepciji nas je upozorila:

"Jeslji vi đeržite kameru v rukah, kak eto, kto-to ukradet jejo u vas!"

- Ali, kako da snimam bez kamere?! - odvratio je Zoran zbunjeno.

Ipak, kameru je nosio ispod jakne, uz samo telo, kako mu ne bi bila oteta na ulici!

SUTRA: Slovenstvo žrtva komunizma

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije