Herojstvo Malog pastira

Miodrag Mija Ilić

20. 01. 2020. u 18:47

Херојство Малог пастира

Če Gevara sa Josipom Brozom Foto dokumentacija "Novosti"

U hotelu "Metropol" legendarni revolucionar, simbol otpora protiv tiranije krupnog kapitala i ropstva poniženih miliona ljudi na planeti, sa uzdahom rekao - Revolucija na Kubi nije završena

BATISTINA obaveštajna služba uspela je da ubaci svog čoveka među Kastrove borce. Njegov zadatak je bio da ubije vođu revolucije. Izdajnik je imao izvanrednu priliku da izvrši naređenje, jer ga je sam Kastro primio pod svoje ćebe, kako bi ga spasao od hladnoće. Čekao je da komandant zaspi, pa da upotrebi revolver, ali tako da bi to izgledalo kao nesrećan slučaj. Kastro je, međutim, spavao lakim snom, vazda na oprezu, između sna i jave. To je pokolebalo atentatora, koji je kasnije priznao da je odlučio da Kastra preda živog svojim nalogodavcima. Kada je bio otkriven, pokušao je da pobegne, ali uhvaćen je i streljan.

Posle osvajanja garnizona Ubero, revolucionari su išli iz pobede u pobedu, na putu ka Havani. Njihova masovnost bila je sve veća. Če Gevara je proizveden u komandanta Četvrte kolone, druge po značaju i vojnoj snazi, odmah iza Prve pod komandom samog Fidela Kastra. Posle dva meseca neprestanih borbi, posle napredovanja i povlačenja, revolucionarna armija se opremila otetim tenkovima, artiljerijskim oruđem, mitraljezima, sanitetskim materijalom.

"Tih dana, krajem 1958, osećali smo se mnogo jačim, jer su se jedinice svih pet političkih organizacija Kube, dotad različitih političkih pobuda, udružile sa zajedničkim ciljem da sruše režim Batiste."

POSLE osvajanja Las Viljasa promenili su taktiku ratovanja. Započeli su obuku diverzanata, dizali u vazduh železničke pruge, mostove, razne objekte. Osvajali grad za gradom, uporište za uporištem. Manji garnizoni i vojne tvrđave predavali su im se i bez borbe. Odsudna bitka vođena je kod Santa Klare, gde su ih čekali oklopni voz, tenkovi i mnogobrojna pešadija. Izjutra 29. decembra 1958, trčeći i puzeći, približavali su se rovovima iz kojih nije prestajala paljba. Ali, približavao se oklopni voz kome nisu mogli ništa.

ZAHVALjUJUĆI "Desetini samoubica", najvatrenijim pristalicama revolucije, voz je zapaljen bocama benzina i uskoro je pao u ruke revolucionara. Ovim podvigom komandovao je "Mali pastir", kapetan Roberto Rodrigez, koji je bio i ranjen i koji ovoga puta nije izbegao smrt. Pala je konačno i kasarna "Leonsio Vidal", najveća tvrđava centralne Kube.

U noći između 31. decembra 1958. i 1. januara 1959. diktator Fulgensio Batista potpisao je dekret o svom povlačenju s vlasti. A već oko dva sata posle ponoći, sa porodicom i 40 pristalica, u tri aviona, noseći 700 miliona dolara, napustio je Kubu zauvek. Preminuo je 1973. u Španiji.

U APARTMANU hotela "Metropol" vio se nad nama plavičasti dim duvana. Kazivanje legendarnog revolucionara, simbola otpora protiv tiranije krupnog kapitala i ropstva poniženih miliona ljudi na planeti, teklo je mirno, dok je njegov pogled često skretao nekako, u daljinu.

"Da, pobedili smo, ali još nismo podsekli duge kose i brade, narasle od one kobne noći kad nas je bilo samo sedamnaest - rekao nam je sa uzdahom. - Revolucija na Kubi nije završena. Sprovešćemo agrarnu reformu. Jedini proizvod kubanskih seljaka je šećerna trska, koju smo prodavali pod nepovoljnim uslovima svojim severnim susedima. Cela naša privreda može se svesti na tih šest miliona tona šećera godišnje. Mnogi od dve hiljade veleposednika, uz pomoć stranih kompanija, pokušali su da povrate staro stanje. Ali, taj pokušaj nije uspeo". Naš cilj je sada da trgujemo sa svim zemljama, da izgradimo sopstvenu flotu, da pokrenemo industriju. Izmenićemo poreski sistem. Stvorićemo pravednije društvo.

"KOJI je događaj iz revolucije ostao u vašem najdubljem pamćenju?" - Zapitao sam ga ustajući.

"Sve što bih mogao da ispričam bilo bi malo u poređenju s vašim žrtvama tokom oslobodilačkog rata... Smrt 'Malog pastira', koji je bosonog došao da se bori, sićušan, ali velikog srca, imala je simboličan značaj herojstva jednog naroda. Njegov lik mi se često javlja u sećanju."

"Bili ste lekar, sad ste državnik; bili ste Argentinac, sada ste Kubanac. Kako se osećate?" - Usledilo je moje poslednje pitanje.

"Državnik može više da učini za narod nego lekar, a kubanski narod je i moj narod."

Njegovi drugovi iz misije, a i šef državnog Protokola, pokušavali su da prekinu naš razgovor, verovatno zbog preostalog dela programa tog dana. Osetio sam da mu je bilo stalo da bude objavljena što šira pripovest o kubanskoj revoluciji.

TADA nije bilo diktafona, niti drugih tehničkih pomagala, već sam morao da beležim u notes svaku njegovu rečenicu. I Hari Štajner je radio to isto. Ni mi ni on nismo se obazirali na povremeno kucanje u vrata, opsednuti njegovim kazivanjem. Takvo ponašanje za današnje političare bilo bi nezamislivo, ali nekonvencionalni Gevara, tada oslobođen pritisaka i pravila, dojučerašnji gerilac antiburžujskih shvatanja, dozvolio je sebi da mu dva jugoslovenska novinara i ono što želi da kaže evropskoj javnosti bude važnije.

Umesto 15 minuta razgovarali smo duže od jednog časa. Če Gevara nije otišao da obiđe Poljoprivredni kombinat Beograd, a ja i Hari Štajner izdržali smo teške prekore i pretnje šefa Protokola.

***

Promiču mi u sećanju veliki i slavni ljudi čije su reči bile zabeležene u "Večernjim novostima". Imao sam privilegiju da u ime čitalaca postavljam pitanja takvim veličinama kao što su Ž. P. Sartr, De Sika, Montan, K. Daglas, Ginsberg, Del Monako, Koldvel, Zilahi. A u danima održavanja Prve konferencije nesvrstanih u Beogradu, 1961. godine, posrećilo mi se da zabeležim reči etiopskog cara Selasija, državnika Nasera, Sukarna, Keite, Makariosa, kraljeva Maroka i Nepala, Hasana Drugog i Mahendre...

PRESUDA JE STIGLA IZ VAŠINGTONA

NEMIRNOG duha, nošen idealima humanosti i slobode, Ernesto Če Gevara odrekao se političke karijere na Kubi i pokušao da pokrene revoluciju u Kongu. Nije imao uspeha, pa je svoju ambiciju 1966. usmerio prema Boliviji. Okupio je manju grupu gerilaca, koje je obučavao u provizornom logoru u džungli. Indijanci u toj oblasti nisu imali razumevanja za njegove ideje, a plašili su se i od represalija države. Glas o njemu i njegovim borcima stigla je do centrale američke CIA, odakle je poteklo naređenje da se Gevara onemogući i uhapsi. Agent CIA Feliks Rodrigez, uz pomoć vojske, uspeo je početkom oktobra 1967. da uništi grupicu pobunjenih Bolivijaca i da zarobi ranjenog Gevaru. Iz Vašingtona je stigla odluka da opasni revolucionar bude likvidiran, što je bilo povereno poručniku Mariju Teranu. Ovaj, međutim, nije imao snage da ispali hitac. Harizma legendarnog Čea bila je odveć jaka. Sa revolverom u ruci, neodlučan, koračao je po sobi seoske škole kraj onemoćalog, saslušanjima izmučenog Čea, koji je sedeo na podu, sve dok mu ovaj nije rekao: "Uozbilji se, momče, treba da pucaš u čoveka!"

Tek 1997. godine tim kubanskih geologa i argentinskih forenzičara pronašao je njegovo telo u zajedničkoj grobnici blizu stare aerodromske piste u mestu Vale Grande. Nedostajale su mu obe šake, odsečene posle ubistva, kako bi u laboratorijama bilo potvrđeno da je to zaista on.

(Sutra: Noam Čomski: odbrana siromašnih)


Pratite nas i putem iOS i android aplikacije