Ponovni susret Fidela i Čea: Kako su revolucionari preživeli zasedu

Miodrag Mija Ilić

19. 01. 2020. u 18:34

Поновни сусрет Фидела и Чеа: Како су револуционари преживели заседу

Če je postao svetski simbol otpora / Foto dokumentacija "Novosti"

Če se prvi put sreo sa Kastrom 1954, nedaleko od Meksiko Sitija, gde se on, sa još 80 Kubanaca-revolucionara, sklonio posle neuspelog napada na kasarnu Monkada u gradu Santjago de Kuba

U FELjTONU u "Večernjim novostima, pod naslovom "Sedamnaest Kastrovih pušaka", koji je pisan na osnovu iskaza Če Gevare datih stranim novinama i objavljen pred njegov dolazak u Beograd, bio je zapisan njegov monolog o počecima i razvoju kubanske revolucije.

Razume se da je naš razgovor bio sveden na bitne momente u toj borbi, dok mi čitaocima dugujemo sažet prikaz požrtvovanosti i očajničke upornosti Če Gevare i njegovih drugova, koji su po cenu golog života ušli u grandioznu avanturu oslobađanja od eksploatatorskog režima, marionete velikih američkih korporacija.

PRVI put se sreo sa Fidelom 1954. godine, na usamljenoj farmi nedaleko od Meksiko Sitija, gde su se on i još oko 80 Kubanaca-revolucionara sklonili posle neuspelog napada na kasarnu Monkada u gradu Santjago de Kuba. Sledeći uputstva prijatelja, koji su imali ista politička uverenja kao on, uspeo je da se probije do te farme. Zaustavio ga je stražar i doveo do crnomanjastog čoveka visokog čela i gustih obrva, u beloj košulji. Nije znao da je to El komandante, glavom Fidel Kastro, za kojim je bila u toku velika potera agenata CIA, kubanske policije diktatora Batiste i meksičkih plaćenika. Seća se tog susreta:

"Vi ste lekar iz Argentine?", upitao me je očigledno već obavešten o mom dolasku. "Šta vas vodi k nama?" Odgovorio sam: "Peron me nije mnogo voleo, pa sam otišao iz zemlje. A onda sam svojim očima video glad, bedu boleštine od kojih pate seljaci u izbama u Argentini, Boliviji, Meksiku, na Kubi. Rešio sam da se borim za njih."

OPISAO je Če generala Alberta Bajoa, strogog i odlučnog čoveka, Kastrovog istomišljenika, koji ih je danima i nedeljama učio da rukuju puškama, da se koriste zaklonima, da primenjuju ratne veštine. Tu, na pustoj farmi, uveo je vojničku disciplinu, hrabrio ih, pripremao za odlučujuće borbe protiv diktature na Kubi.

Jedne noći, kada su pukim slučajem i Kastro i Bajo bili odsutni, gerilce je opkolila meksička vojska. Nisu imali nikakve šanse da se izvuku. Sproveli su ih u ogroman zatvor u Meksiko Sitiju i zatvorili iza rešetaka. Nisu znali čemu da se nadaju. U dugim satima raspravljali su o budućim poduhvatima, sve odlučniji da stave život na kocku. Ispunjavali su ih zajednički snovi o oslobađanju Kube, a potom i drugih naroda Južne Amerike.

"Bio sam nemalo iznenađen kad me je u zatvoru posetio lično on, Fidel Kastro! Rekao mi je: 'Neću te napustiti, geriljero. Uskoro ćeš napolje sa svim našim drugovima'."

I TAKO je bilo. Kako je to uspeo, političkim i obaveštajnim vezama, novcem, nije poznato. Tek obreli su se na ulici svi do jednog. Razišli su se u višemilionskom gradu, uz dogovor da će se sastajati u jednom bifeu, i tako održavati vezu. Bili su registrovani u policiji i verovatno pod prismotrom.

"Prolazili su dani, da bi mi jednoga dana konobar šapnuo na uho da me napolju čeka jedan čovek. Ugledao sam nepoznato lice. Koračali smo trotoarom. 'Doktore, kucnuo je čas!', izgovorio je tiho. Spremni smo da počnemo akciju. U Santjagu de Kuba, naš poverljiv čovek, Frank Pais, izazvaće nerede, kako bi skrenuo pažnju Batistine vojske i omogućio nam da se neopaženo iskrcamo na ostrvo.' Rekao mi je da dođem u pristanište Tukspan i da se ukrcam na jahtu 'Grama'."

NA JAHTI ga je dočekao Fidel Kastro. Jedan po jedan pristizali su ostali saborci, njih ukupno 83. Sa natovarenim uniformama, puškama, dvema protivtenkovskim puškama, ograničenom količinom municije i hrane, "Grama" se u mrkloj oblačnoj noći 25. novembra 1956. nečujno otisnula rekom i pored luke Jukateko našla se na otvorenom moru, ploveći prema Kubi. Plovili su oko juga Kube, držeći se na odstojanju od obale, u očekivanju vesti putem radija da je Pais započeo sukobe. Cilj im je bilo selo Nikero u provinciji Orijente. Petoga dana plovidbe radio-vezista je istrčao iz kabine. - Frank je krenuo! - viknuo je radosno. - Ura! - kliknuli su i grlili jedan drugog.

Nisu takoreći ni stupili na tle Kube, a nad njihovim glavama leteli su avioni Batistine vojske. Odmah, već na prvim koracima, dočekala ih je vatra iz pušaka i mitraljeza. Pucajući i trčeći potražili su spas u gustom rastinju i močvari.

TEK narednog dana stupili su na čvrsto tle. Ali, vodič je izgubio orijentaciju. Nisu znali gde idu, tumarali su besciljno, a nisu smeli da uđu u neko naselje, kako bi što duže ostali neprimećeni. Če i drugovi bili su na ivici snage. Sedam dana na brodu, tri dana pešačenja, morska bolest, oskudna ishrana zbog štednje namirnica, potpuno su ih iscrpli. Fidel Kastro je, međutm, sačuvao mirnoću i sigurnost. - Doktore, izdrži još malo. Uskoro ćemo se odmoriti - rekao je Gevari, svestan da je on, intelektualac, nežnijeg fizičkog sastava od većine.

Hramajući i posrćući, pomažući posustalima ili čak noseći neke na rukama, domogli su se mesta ciničnog imena Alegrija de Pio (Piovo veselje), ispod stenovitog brda, s jedne, i gustog rastinja trske, s druge strane. Nešto dalje bio je početak guste šume. Popadali su po tlu, jeli stvrdnut hleb, dok su neki utonuli u okrepljujući san. No, predah nije dugo trajao. Iznenadili su ih mitraljeski rafali odnekud, s neke skrivene tačke.

"PRENUO sam se iz kratkog sna i ugledao moje drugove, nekolicinu njih, kako padaju pokošeni vatrom. Bio je to prepad koji je proizveo užasnu pometnju, jer nismo imali gotovo nikakvo ratno iskustvo. Ljudi su u panici bežali u svim pravcima. Jauci i zapomaganja, sudaranja, opšta bezglavost."

Fidel je vikao, pokušavao komandama da zaustavi one koji su bežali prema šumi. Ljudi su padali svuda naokolo. Pucnjava je bila tako jaka i bliska da nisu mogli da čuju jedni druge, u opštem metežu. Major Almeida i Če legli su iza povećeg kamena, da bi u zatišju između rafala utrčali u šumu. Paljba je utihnula. Od njih osamdeset trojice iskrcanih s broda okupilo se samo sedamnaest. Ostali su poginuli ili bili ranjeni i zarobljeni. Među živima nije bilo Fidela Kastra.

NASTAVILI su put u neizvesnost, prožeti zlom slutnjom o sudbini vođe. Jeli su sirov kukuruz i lišće, poneki su hvatali rakove, kidali ih i jeli. Slabo naoružani, takoreći bez municije, nisu se usuđivali da zađu u neko naselje, strahujući od zasede i novog prepada. Najzad su zakucali na vrata kućerka, nadomak jednog sela. Ukazao se čovek. zastrašen grupom naoružanih došljaka. Zamolili su ga za hleb ili bilo kakvu drugu hranu. Čovek ih je pitao ko su i za koga se bore. "Narodna vojska Fidela Kastra", odgovorio je neko od boraca. Čovek je izneo dva još topla poveća hleba, odbivši da primi novac.

- Nijedan trenutak u najboljoj poslastičarnici Buenos Ajresa, u društvu najlepše devojke, nije se mogao meriti sa ukusom tog hleba, kojim sam utolio glad - izgovorio je sa osmehom Gevara.

Uputili su se prema Sijera Maestri, gde je narod - kako su čuli - čuvao Fidela Kastra. "Živ si, doktore!", rekao mu je Fidel stežući mu ruku.


PRVI LOGOR DOBROVOLjACA

KASTRO je u Sijera Maestri osnovao logor dobrovoljaca - seljaka, radnika, studenata. Zaveo je vojnu disciplinu, iako je imao na raspolaganju samo 22 puške. Iz logora je izveštavao novinar "Njujork tajmsa" Herbert Metjus, čiji su objektivni napisi doprli do svih krajeva sveta. Usledila je i prva, doduše mala, ali značajna pobeda: slabo naoružani, sa minimalnom količinom municije, ali taktički pametno, osvojili su kasarnu u La Plati. Posle jednočasovne borbe, zarobili su samo 15 živih vojnika i osvojili obilat plen ratnog materijala. Usledile su nove, sve teže bitke.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije