Albanci prikrivaju iseljavanje

Objektivnost: Branko Mikulić, predsednik SIV-a SFRJ

23. 09. 2019. u 20:09

Албанци прикривају исељавање
Branko Mikulić na sednici Predsedništva SFRJ 1982. izjavio da stanje na Kosovu "ima elemente genocida, hteo to neko da prizna ili ne". Delovi pokrajine su postajali čisto albanski, bez ijedne srpske porodice

DO kraja osamdesetih masovno iseljavanje Srba i Crnogoraca sa Kosova bilo je jedna od centralnih tema kosovskog pitanja. Uzroci masovnog iseljavanja počeli su da se otkrivaju tek posle demonstracija 1981. godine. Tada je donesen niz mera kako bi se iseljavanje zaustavilo i omogućio povratak onima koju su to želeli. Ali, ti pokušaji nisu urodili plodom.

Još početkom šezdesetih komisija CK SK Srbije boravila je na Kosovu, kako bi se upoznala sa okolnostima koje su dovodile do sve masovnijeg iseljavanja Srba. Odlučeno je da taj izveštaj bude označen kao strogo poverljiv i da zbog političke osetljivosti teme ne bude dostupan čak ni svim članovima CK. Kada su osam godina kasnije Jovan Marjanović i Dobrica Ćosić na 14. sednici CK SK Srbije upozorili na masovno iseljavanje Srba, njihova izlaganja su odbačena i ocenjena kao politička diverzija.

KOLIKO se Srba i Crnogoraca iselilo sa prostora pokrajine od 1945. godine, pa do kraja šezdesetih teško je proceniti, jer pouzdana evidencija o broju iseljenih nije postojala. Stane Dolanc je na sednici Predsedništva SFRJ posvećenoj iseljavanju u januaru 1985. to priznao: "Mi tačnih podataka nemamo, niti o broju iseljenih, niti o broju stanovnika, još manje o socijalnoj strukturi ljudi koji su se iselili, da li su to stručnjaci, da li su to seljaci ili ne znam šta. To nema niko."

Pokrajinsko rukovodstvo je sve činilo da dokaže da pritisaka albanskog stanovništva na Srbe nema, jer bi u slučaju da se dokaže suprotno ugrozili svoje funkcije. Međutim, u izveštavanju štampe, izjavama intelektualaca i različitim apelima, događaji na Kosovu su sve češće opisivani terminom "genocid". Termin "genocid" je prvi put javno upotrebljen u Apelu 21 sveštenika SPC 1982. godine, a onda je Branko Mikulić na sednici Predsedništva SFRJ 1982. izjavio da stanje na Kosovu "ima elemente genocida, hteo to neko da prizna ili ne".

NOVINARI nisu odustajali od izveštavanja o napadima na Srbe i Crnogorce, pritiscima, diskriminaciji... Na to su iz pokrajine odgovarali optužbama na račun štampe da dodatno podgreva atmosferu i tako podstiče iseljavanje. Republičko rukovodstvo je uporno tvrdilo da su demonstracije na Kosovu i stanje u pokrajini koje dovodi do iseljavanja direktna posledica nesređenih ustavnih odnosa. Srbi sa Kosova su, takođe, verovali da je promena Ustava jedini način za rešavanje njihovih problema.

Albanizacija pokrajine uticala je da život Srba, Crnogoraca i drugih nealbanaca na Kosovu postane sve teži. Pored slučajeva u kojima su zvaničnici prećutno podržavali pritiske, poseban vid diskriminacije su bile odluke pokrajinske administracije i sudova donošene na štetu Srba. Primeri eksproprijacije zemljišta pokazuju različite tretmane Srba i Albanaca.

POČETKOM 1985. Predsedništvo SFRJ je konstatovalo da iseljavanje traje i da posebno veliki uticaj na širenje psihoze i straha imaju isplanirana krivična dela, poput silovanja ili ubacivanja eksploziva kroz odžak, kod kojih nije toliko bitna njihova brojnost, već to što su usmerena na čovekovu intimu, često na decu i žene. Vesti o tome snažno su odjekivale među Srbima na čitavom Kosovu i uticale na širenje straha, a širom Jugoslavije podsticale su uverenja da zajednički život na Kosovu nije moguć.

Odbijanje pokrajinske birokratije da prizna dubinu problema, atmosfera ispunjena tenzijom, pogoršanje međunacionalnih odnosa i duboka politizacija kosovskog pitanja uticali su da tokom osamdesetih iseljavanje dodatno eskalira. U pokrajini, republici, federaciji usvajani su dokumenti protiv iseljavanja i "zahteva iredente za stvaranje etnički čistog Kosova". Ali, većina proklamovanih mera za zaustavljanje iseljavanja ostajala je mrtvo slovo na papiru.

FADILj Hodža, na 13. konferenciji SK Kosova, je upozorio kosovske komuniste: "Bilo gde da se čuje za bilo kakav pritisak na bilo koga, to mora biti signal za uzbunu, moramo svi skočiti na noge i takve pojave u korenu saseći. Ne možemo se zadovoljiti samo zakonskim sankcijama protiv izazivača. Njih treba bojkotovati. Da im niko ne zgazi na prag kuće, da im ne daje niti uzima nevestu i drugo."

Bojkot se pokazao kao jedna od retkih izuzetno efikasnih mera, jer je teško pogađala porodice prema kojima je bio primenjivan. U konzervativnom društvu Albanaca, odbijanje komšija da dođu na slavlja i žalost doživljavano je kao najteža sankcija.

Tokom prvih nekoliko godina posle demonstracija bojkot je u više sredina dosledno primenjivan. Ali, od sredine decenije Albanci su sve više pozive na borbu protiv iseljavanja shvatali kao rezultat pritiska iz Beograda i bojkot je prestao da se poštuje.

BOJKOT je pokazao da je pokrajinsko rukovodstvo neposredno posle demonstracija imalo načina da utiče na mase Albanaca i aktivira ih u borbi protiv onih koji su učestvovali u napadima na Srbe. Ali, politizacija pitanja i "zaklanjanje" pokrajinskog rukovodstva iza nacionalnog pitanja uticalo je da je sve veći broj Albanaca odbijao da učestvuje u borbi protiv iseljavanja i čak ga je video kao sredstvo antialbanske politike Srbije.

Pokrajinsko rukovodstvo je čak pokušalo da se protiv iseljavanja bori zabranom prometa nekretnina. Odluka je izazvala mnogo nezadovoljstva, jer je predstavljala očigledno kršenje prava građana, a nije imala mnogo efekta. Većina prodaja se obavljala privatno, često je samo promenjen vlasnik u katastarskim knjigama, ili čak ni to nije činjeno, pa je mnogo prodatih imanja ostalo uknjiženo na vlasnike Srbe.

U tradicionalnoj sredini, kakvo je bilo Kosovo, veliki uticaj su imale odluke uglednih domaćina i političkih predstavnika da se isele. Po pravilu, njihova selidba bi pokretala talas selidbi drugih građana. Merama dva predsedništva iz marta 1986. predviđeno je sprečavanje doseljavanja Albanaca u homogena srpska sela, otklanjanje svih nezakonitosti prilikom eksproprijacija Gazivoda, Brezovice, Radonjića, utvrđivanje porekla novca za kupovinu imovine, analiza pritisaka...

Na kraju decenije se pokazalo da nikakve mere za zaustavljanje iseljavanja i povratak iseljenih nisu mogle da daju rezultate bez okončanja političkih sporova i smirivanja nacionalnih tenzija.

Delovi pokrajine su postajali etnički čisto albanski, jer su se Srbi najviše selili iz sredina u kojima bi njihov broj pao ispod dvadeset odsto. Oko 130.000 ljudi se tokom tri decenije doselilo u centralnu Srbiju iz sredina u kojima su njihove porodice živele generacijama. Do proleća 1989. i usvajanja amandmana na ustave SR Srbije i pokrajina iseljavanje nije zaustavljeno.


BEZ SRBA NA KOSOVU

PODACI iz 1991. godine pokazuju da se do tada iselilo 90 procenata srpskog stanovništva. Od 14.055 srpskih porodica u vreme popisa 1991, na Kosovu je i dalje živelo svega 1.371. Podaci po opštinama pokazuju da je iseljavanje iz većinski albanskih sredina bilo potpuno. U opštini Suva Reka od 173 srpske porodice, 1991. više nije živela nijedna. Isti slučaj je bio i u opštinama Glogovac, gde je bilo 407 srpskih porodica i Srbica gde je bila 531 porodica, dok je u opštini Dečane od 938 porodica ostalo njih 59, u Đakovici od 2.079 samo 94, a u opštini Mališevo od 380 samo jedna.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije