Kraj studentske pobune nije bio poraz

Ivan Miladinović i Rade Dragović

29. 06. 2018. u 18:50

Studenti su progovorili otvoreno i slobodno, iskoristili su priliku da se pobune protiv batinjanja i laži, da iskažu svoju maštu i govorništvo

Крај студентске побуне није био пораз

Dr Dragoljub Mićunović

POBUNJENI čovek potvrđuje svoje dostojanstvo. Generacija 1968. godine je na to podsetila sve obeshrabrene i pesimistične, koji su verovali da je postojeći svet - samim tim što je realan i jedini mogući. Uprkos realnom svetu cinično izobličenih vrednosti, studenti su se 1968. drznuli da poveruju da je mir bolji od rata, pravda od nepravde, a sloboda od represije.

Antologijsku pobunu iz 1968. godine ovako sagledava filozof i jedan od organizatora demonstracija na Beogradskom univerzitetu Dragoljub Mićunović. On podseća na duh protesta oličen u paroli "Dole knezovi socijalizma", ali i opominje da je danas potrebno hermeneutičko čitanje 1968.

"Ne možemo iz današnjih okvira propasti socijalizma i jednopartijskih režima prosuđivati ondašnje događaje. Postojao je samo jedan održivi okvir da se u formi opstajanja pri levičarskim idealima demaskira jedan lažni operetski režim. Izlaženje iz tog okvira bilo bi tretirano kao kontrarevolucija i lako likvidirano. Kada je, na primer, pokrenuta kroz Partiju akcija da se Beogradski univerzitet nazove Titovim imenom, bilo je prećutnog odlaganja. Ali kada je 1968. takva ideja oživela, ona je morala biti presretnuta idejom da se Univerzitet nazove po Karlu Marksu".

TAKAV idejni okvir pobune naterao je vlastodršce da privremeno odustanu od preteće represije prema učesnicima kao kontrarevolucionarima, naterao ih je na priznanje opravdanosti pobune i priznanje o pogrešnom vođenju politike. NJu je tih godina oličavala bezgrešna Partija i ideološki obojeno rukovodstvo koje je živelo u uverenju da Jugoslavija živi svoju najslavniju epohu.

Benigni povod - sukob sa milicijom oko ulaska u dvoranu gde je održavana priredba, pretvorio se u pravi mali rat u Studentskom gradu.

"Studenti su progovorili otvoreno i slobodno, iskoristili su priliku da se pobune protiv batinjanja i laži, da iskažu svoju maštu i govorništvo, da demonstriraju solidarnost sa potlačenim slojevima, da apeluju na bratstvo među narodima. Sama organizacija, spontano nastala, demonstrirala je forme neposredne demokratije; slobodan govor, stalni izbori akcionih odbora; diskusije i glasanja", seća se Mićunović.

Kao da je šiknula neka potiskivana energija, pisci, glumci, naučnici pohrlili su da pruže podršku studentima. Te podrške su čitane na zborovima, glumci su govorili tekstove iz slobodarskih drama, operski pevači pevali arije, pesnici čitali svoje pesme, glumci bacali sa pozornica studentske letke, list "Student" zabranjivan, ponovo štampan u tiražima velikih listova i sve više pridruženih fakulteta i škola iz svih krajeva zemlje, pozdravi studenata iz drugih zemalja. Bila je to lavina koja je uspaničila režim, naterala ga da se koleba između brutalne sile, oličene u pretnji tenkovima i vanrednim stanjem, i lukavstva u prividnom popuštanju i smirivanju.

STUDENTI su u međuvremenu artikulisali svoje zahteve kroz brojne letke i programe, koji nisu mogli da prođu opštu verifikaciju s obzirom na decentralizovanost akcija i više centara odlučivanja. Ali u jednome su bili skoro svi složni: slika društva je lažna, ne prihvatamo laži i batine. Okvir je naizgled zadržan: društvo veće socijalne pravde; društvo manje raslojeno na bogate i siromašne, na zaposlene i nezaposlene, društvo veće političke odgovornosti i smanjene vlasti birokratije; društvo slobodne reči i slobodnog okupljanja.

Za ova poniženja i ustupke režim se naknadno svetio studentima i profesorima, naravno selektivno, odvojivši žito od kukolja.

Na Univerzitetu je izabran Filozofski fakultet kao meta osvete, a na njemu odeljenje za filozofiju i sociologiju. Grupe studenata, na montiranim političkim procesima, otposlane su na robiju, a grupa od osam profesora - na kraju na berzu rada.

TITO jeste lukavo obećao sve studentima da bi se razišli. Neki fakulteti su to uradili odmah uz slavlje, neki su nastavili još izvesno vreme sa svojim zborovima i večerima. Ali studenti nisu mogli da preuzmu ili preotmu vlast, čak da su to i hteli - niti je to bilo moguće bilo gde tada u svetu. Pobuna je morala imati kraj - ali on nije bio poraz.

Ostaje nada da svaki put kad moćnici pomisle da su sloboda i mašta presahnuli - uspomene na slobodu mogu da probude nove energije.

Sutra: Buđenje zaslužnih revolucionara

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije