ŽIV JE BOG, JER JE ŽIVA VAŠA VERA: Beseda patrijarha Porfirija u porti manastira Đurđevi Stupovi (VIDEO)

M. Stevanović

25. 09. 2021. u 19:42

GRAĐANI Berana dočekali su patrijarha srpskog gospodina Porfirija koji će sutra u manastiru Đurđevi Stupovi ustoličiti episkopa budimljansko - nikšićkog Metodija.

ЖИВ ЈЕ БОГ, ЈЕР ЈЕ ЖИВА ВАША ВЕРА: Беседа патријарха Порфирија у порти манастира Ђурђеви Ступови (ВИДЕО)

Foto: M. Stevanović

Patrijarh je pred okupljenim vernim narodom održao besedu.

- Vaše blaženstvo, visoko preosvećeni brate, preosvećena braćo i gospodo arhijereji, svi prisutni po dostojanstvu i o po činu, ali iznad svega, braćo i sestre, živ je Bog, živ je Bog u svetima svojim. Živ je Bog i ovde među vama, živ je Bog u ovoj svetoj zemlji, iako su mnogi pomislili da su Boga izagnali sa ovih prostora. Ali, poslednjih decenija, a , naročito nedavno, prethodne godine, pokazali su da je u ovom narodu živ Bog, pre svega kroz veličanstvene čovekoljubive, milotvorne i molitvene litije koje su svoj početak imale upravo ovde - izgovorio je patrijarh Porfirije reči koji je verni narod propratio aplauzom.

- Živ je Bog jer je živa i snažna, braćo i sestre, vaša vera, vera svih nas, vera našeg naroda i naše crkve, živa je vera u našem narodu, iako mnogima ovde ona je sablasan i ludost. A mi dobro znamo da je sila i premudrost božija upravo u veri u život i raspetog Hrista. Zato, veri, koja otkriva da čovek nema ništa ako i čitav svet zadobije, a duši svojoj naudi. Veri, koja kroz reči svetoga Jevrema sina potvrđuje da je važno da znamo ako umremo i pre nego što umremo, da nećemo umreti ni kad umremo. Drugim rečima, da već unapred kroz veru Hristovu i zajednicu sa njim raspinjemo sebe sa njim i vaskrsavamo zajedno sa njim. Ali, na taj način pokazujemo da ne postoji nijedna sila od ovoga sveta, ni lepota, ni bogatstvo, ni snaga, ni bilo šta što može da zameni Hrista i našu veru u njega. Tom verom mi se ne plašimo ničega, tom verom mi se ne bojimo smrti, tom verom, braćo i sestre, međutim, mi se bojimo samoljublja i sebičnosti, egoizma, bojimo se gordosti, bojimo se narcisoidnosti. Litije koje su ovde počele potvrdile su i pokazale na najdivniji i najčudesniji način da je živ Bog među nama.

- Velika je danas moja radost što smo se baš ovde sabrali oko ove divne i drevne zadužbine Nemanjića i moram odmah na početku reći, isto tako, zadužbine koja je divno obnovljena, i čuvana i sačuvana domaćinskom pažnjom i domaćinskom rukom. Ovde je, a svi to bolje znate od mene, ali neka i drugi čuju i znaju, nekada služio nesalomivi Mojsije Zečević, saborac i prijatelj NJegošev, saborac i prijatelj svetog Petra Cetinjskog, ali i pripadnik najvećeg srpskog plemena Vasojevića. Vasojevića, čiji je udeo u srpskoj istoriji i kulturi, do danas, nesaberljiv i nemerljiv. Narodna pesma, kao pripadnika plemena Vasojevići, pominje Pavala Orlovića, a ovo naše veliko pleme kolevka je i dve srpske dinastije - Obrenovića i Karađorđevića. I jedna i druga potiču iz ovih krajeva, naši preci, sveti preci pravoslavni su se u teški vremenima napajali sa čistog izvora Hristovog, boreći se pre svega za krst časni i slobodu, a to znači, borili su se baš kao što ste i vi činili u naše dane, ne samo da sačuvate i očuvate pravoslavnu veru, nego i da pokažete i projavite na sve četiri strane sveta istinu, pravdu i ljubav te vere. Tu veru kao prostor prisustva i ljubavi Božije i snage Božije u ovome svetu. I zaista, nigde nije postojalo kroz veru, razumevanje, svoga predanja i istorije, kao što je to slučaj na ovim prostorima.

- I dar zajedništva, i dar slobode, i dar sabornosti, vekovima je napajao dušu onih koji su ovde živeli, ali i duše svih naših predaka, od Dunava do sinjeg mora.

- Zajedno sa gospodom Hristom i svetim Sinom u koje se gospod naš Isus Hristos najlepše u našem rodu ogledao. Zajedno sa našim predanjem, duhovnošću, jezikom, zajednički nam je i put spasenja i nastojanje da na zemlji budemo ljudi, a nikada da ne budemo neljudi.

- Kako je govorio naš veliki blaženog spomena patrijarh Pavle, da budemo ljudi, a ne neljudi,  e da bi se onda naša duša radovala, i ovde, ali i u carstvu nebeskom. Jer Bog nas, braćo i sestre, tome nas uči Sveto Jevanđelje, neće prepoznati pre svega po tlu i krvi, po onome i po tome kom narodu pripadamo samo biloški, jer ako je to samo biološka pripadnost, onda je postojanje i takvog naroda i pojedinaca u njemu započelo svoje postojanje ovde, ali isto tako ima kraj ovde u istoriji.

- Neće nas Bog prepoznavati po tome koliki nam je imetak, mnogi misle kako su silni i moćni, kako vladaju zemljama i državama, da su zapravo posednici i polja i njiva, i reka brda i dolina, ali i ljudskih života. A mi jevanđeljem znamo, da sami sebe, da sami po sebi, nismo vlasnici ni svog sopstvenog života, ali u isto vreme u zajednici sa vasksrlim i raspetim Hristom, i kada smo najsiromašniji, kada nemamo ni materijalna dobra, ni bilo kakve slave, mi postajemo vladari sveta. Jer, umrli smo pre nego što smo umrli, a zapravo u Hristu vaskrsli. Tome nas uče i tome svedoče brojni svetitelji. Tu blizu je sveti Vasilije Ostroški. Čega je on bio vladar, šta je on ima, šta je bilo njegovo. Ništa, od ovoga sveta, a u Hristu sve je postalo njegovo i on je car, kralj, vladar sveta. On je taj čijim molitvama se upravljaju naši životi po zakonu Hristovom. Pa ko je onda moćan, pa ko je onda silan.

- Dakle, neće nas prepoznati Bog samo po pukom pripadanju nekom narodu ili koliki imetak imamo, niti po tome neće odlučivati o nama za koga glasamo, da li živimo u ovoj ili onoj državi, ili smo stanovnici ovoga ili onoga grada. Bog će nas prepoznati i suditi nam samo u zavisnosti od toga da li slušamo i da li se trudimo, makar i slabašni i nemoćni, da tvorimo, volju njegovu i da živimo po zakonu njegovom. Reći ću to ovde, pred vašim licem, ali više opet da čuju drugi, oni koji danas govore da crkva ima pretenzije u odnosu na neke teritorije, da ugrožava nečiji suverenitet, da se bori za vlast od ovoga sveta ili da ima bilo kakve slične težnje. Ti koji to govore obmanjuju narod, nas zavarati ne mogu jer mi smo sabrani oko svetinje svetoga Georgija, ali mnogi, naša braća, naši srodnici, u kojima još nije proklijalo autentično seme vere, bivaju zavođeni, a duh litija pokazao je kakav treba da bude naš stav. Neka bude ko šta hoće, neka se oseća da pripada kom hoće narodu, ma koliko mi ponekad mislili drugačije, rekao sam u Podgorici, a neko je kritikovao, veli "nije izgovorio crnogorski narod". Neka bude ko god hoće Crnogorac, a onaj ne samo koji hoće, nego koji zna svoje korene, svoje stablo, plodove, Vasojevićevog stabla, zna i hoće da pripada srpskom narodu.

- I ipak, još jednom, ali to ne znači da mi ne prihvatamo, ne razumemo, ne poštujemo, ne grlimo i one koje žive pored nas, a deklarišu se, osećaju da su Crnogorci. U crkvi Hristovoj, međutim, ne samo da nema Srbina i Crnogorca, nego nema Grka i Jevrejina, nema Albanca i Hrvata, nema apsolutizovanja bioloških konteksta svoga postojanja. Samo onaj koji je oplemenio sebe Hristom, on je upotrebio taj dar da pripada jednom narodu kao odskočnu dasku, da preobražavajući se u svom narodu, upoznavajući najpre sebe, može da postane sposoban da se otvori za drugog, da zavoli za drugog i prihvati drugog onakvog kakav jeste. A onaj koji ne zna ko je, ne zna sebe, on naprosto ne može upoznati nikoga niti voleti ikoga.

- Voleti sebe, voleti sve kao dar Božiji moguće je samo u Hristu i kroz Hrista. Zato, dakle oni koji svoje ambicije i svoj odnos prema životu i drugim ljudima, hoće da pripišu drugima, u našem slučaju nama, neke svoje sopstvene želje, strahove, vlastoljublje ne prpisuju crkvi, jer promašili su. Naša sveta crkva ima, ako hoćete, samo jednu strategiju, jednu politiku, samo jedan životni stav i orijentir - To je, biti jedno sa bogom, čitavim svojim bićem, ali u Bogu i sa Bogom, i kroz Boga težiti i činiti sve da budemo jedno i sa drugim, sa drugim kao sa svojim komšijom, kao sa svojim sugrađaninom i rođakom, sa drugim kao sa svojim sunarodnikom, a onda i sa drugim kao i sa svakim narodom.

- To je putanja od biti jedno sa najneposrednijim svojim bližom do biti jedno u Hristu sa čitavim svetom. Današnji veličanstveni skup pokazuje punoću crkve i njeno jedinstvo, i ljubav koja nije niti može biti omeđena, nikakvim međama i državnim granicama. Jer, kao što ne postoji vidljiva granica između ovog i onog sveta, tako i ovde, na zemlji, istinsku ljubav koju osećamo jednu za druge, a Bog nam ju je darovao, ne može zaustaviti nikakva granica, ma ko postavio tu granicu.

- Crkvu ne možemo poistovetiti ni sa jednom političkom ili bilo kakvom državnom granicom. Nema, dakle, u crkvi granice između neba i zemlje i granice crkve se ne mogu menjati kad god se promene granice država. Jedino što je apsolutno u svetu, u večnosti jeste živi Gospod, sve ostalo je promenljivo i relativno. Države postaju veće i manje, a nas ne interesuje da li se neka država smanjila, ili uvećala, mi znamo da Hristos i crkva nadilaze svaki granicu i ne postoji ustrojstvo i sila od ovoga sveta koja može promeniti ustrojstvo crkve. Naša pomesna crkva, Srpska pravoslavna crkva, je autokefalna crkva, ona ima svoju kanonsku jurisdikciju koju ne propisuje niko osim sabora svih pomednih crjkava. Naša Srpska pravoslavna crkva kao autokefalna crkva jeste u jedinstvu sa svim pomesnim pravoslavnim crkvama i ona pripada jednoj svetoj Sabornoj apostolskoj pravoslavnoj crkvi. I u tom smislu nemamo ništa protiv, neka se svako organizuje u bilo koju vrstu molitvene zajednice ako to njemu odgovara, i pod uslovom da ne ugrožava bilo koga, niti elementarnoi ljudsko dostaojanstvo. Ali bilo koja molitvena zajednica tako organizovana ne može biti u jedinstvu i nije u jedinstvu sa punoćom vaseljenskog pravoslavlja i kao takva ne može nikada ukrasti identitet pravoslavnoj crkvi koja ima svoju kanonsku jurisdikciju na ovim prostorima.

- Ovo istinu može da razume samo onaj koji je čistog srca, koji želi da bude u jedinstvu i zajednici sa Gospodom našim, a onaj koga su ovozemaljske moći opile toliko da su mu čula obamrla i pomračena ne može da pojmi koliko je neprijatelj zapravo samome sebi. No, i za takve smo dužni da se molimo i pozivamo  da budu među nama, prihvatimo ih kao braću najrođeniju jer oni jesu zaista naša braća. Mi, braćo i sestre, vi i ja, svi zajedno sabrani, u ovoj eparhiji, jezikom mržnje ne smemo opštiti, ne smemo odustati od ljubavi, ne smemo nikoga nikada i nizbigčega izbaciti iz našeg srca. LJubavljuse moramo boriti, da i onima koji su daleko od nas, zato što to oni hoće, ami bismo želeli da smo zajedno sa ljima, njubavlju se moramo boriti, pre svega da u njima molitvom bude probuđeno zrno vere koju je bog posejao našeg ćobeka.

Opet da se setimo svetog patrijarha Pvala koji nas je učio - Ko pobedi sebe, taj je pobdeio svet. Ko pobedi egoizam, samoljublje, ko pobedi laž u sebi, taj je pobedio čitav svet. Nije nas obeshrabrilo ni kada nam nisu dali da uđemo u našu rođenu kuću, Cetinjski manastir, da služimo službu i na toj službi u tron uvedemo mitropolita cetinjkog našeg mitropolita Joanikija.

- Neko je hteo menjajući teze da ono što iz vere izvire, ono što iz smirenja izvire, iz litija onoga naroda, to je hteo da pokaže i prikaže kao nasilje. A zapravo, nasilnim putem, najbrutalnijim putem, hteo je da spreči da uđemo u našu kuću, pritom ništa nemamo ni protiv toga da su oni protiv, ali da nas sprečavuju na silu da uđemo u našu kuću, znamo da je to podvala koja je htela da prikaže crkvu našu, i taj glas se valja u ove dane, ovim prosorima, kao zvor svih nevolja, izvor svakoga zla i naravno, kada proglasie nekoga da je sam po sebi zao, onda dajte legitimno pravo svakome ko hoće da tom zamenom teza proglašenog zlim eliminiše.

- Stvoren je jedan konstrukt, virtuelna stvarnost koja je proglašena za  činjenicu i protiv nje se digao čitav svet. Kad kažem čitav svet, mislim na svet ideologija, svet politikanski, svet koji gleda na običnog čoveka isključivo kao na sredstvo, na glas koji treba da urvrdi njegovu vlast, koja bez korena Hristovog postaje svoja suprotnost. Vrlo brzo se pokazuje i pokazaće se ko je tu laž, a ko je istina. Mi znamo da je istina put i život Hristos, a on je među nama, i u Cetinjskom manastiru i sada i tada bio. Nismo imali pravo da ne izvršimo delo crkve, da posle mnogo vekova budemo mi oni koji će odustati, okrenuti leđa sopstvenoj kući, pristati da ne ustoličimo mitropolita, na onom mestu gde su uvek ustoličavani i gde će uvek, do svršetka sveta biti stolica mitropolita crnogorsko pirmorski kanonskog pravoaslavlja, u ovom slučaju kanonske Srpske pravoslavne crkve.

- I mi smo, moleći gospoda za mir za one koji nas napadaju služili svetu liturgiji i ustoličili mitropolita Joanikija onako kako valja. Vi ste, svojim nepristajanjem na naasilje spasli obraz onih koji su posegli za nasiljem. Nadam se da su i mnogi među njima prepoznali ljubav Hristovu i u sebi božansku ljubav te da su i neki od njih večeras ovde sa nama i da će sutra biti na službi božijoj. I eto nas opet zajedno, draga braćo i sestre, da se radujemo jedni drugima i da poručimo svima - Hristos je gospod naš, zbog njega se borimo i njemu se klanjamo, on određuje naš put, naš cilj, on postavlja sistem vrednosti po kojima živimo. 

BONUS VIDEO - HULIGANI UNIŠTAVAJU CETINJE Komite prave haos

 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)