Napušteno selo Dobroselica u Rekovcu: Ostalo desetak domaćinstava

OPUSTELI Levač u svojim šumama i gudurama, na padinama Gledićkih planina, krije selo koje je daleko od svih puteva i svih urbanih centara. Jednako udaljeno od Kragujevca, Kraljeva i Jagodine, nepristupačno i osamljeno, slovilo je za pribežište onima koje je gonila kakva nevolja. Poslednjih decenija prošlog veka, međutim, postalo je mesto odakle se ljudi najradije - sele. Ognjišta danas nisu zgasla u svega desetak kuća, iz kojih, ipak, niko nije otišao.

- Ja ovde živim sa sinom, snahom i unukom - priča jedan od dvojice najstarijih meštana, osamdesetosmogodišnji Miodrag Živanović. - Njih troje su živeli u Kragujevcu, ali su ostali bez posla, pa im nije bilo druge do da se privremeno vrate. Nije lak život ovde. Prodavnica je zatvorena pre desetak godina. Kad se razbolim, sin me vozi u Kragujevac. Ponekad otud dođu i lekari. Stiže se, terencem, za oko sat vremena - kaže Miodrag, kome, i pored mučnog života, ne nedostaje radosti i životne snage da se budi u novi dan.

Od samih svojih početaka, Dobroselica je bila sasvim mala naseobina. Kao i nekoliko okolnih sela, formirali su je doseljenici iz dinarskih krajeva, Crne Gore i Hercegovine, migrirajući preko Peštera. Tako, levačka Dobroselica ima sestru imenjakinju na Zlatiboru. Seljani pripovedaju da su se ljudi ovuda sklanjali bežeći od Turaka. Narodna mašta je isprela legendu da se selo najpre zvalo Zloselica, pa je neki nesrećnik, gonjen od Turaka, tražeći koru hleba i čašu vode, naišao na ovo mesto, gde su ga lepo ugostili. Selu je upravo on promenio naziv. Ali, ne i sudbinu...

Dokumenti iz 19. veka kazuju da je mesto i tada bilo pusto - po popisu iz 1820. imalo je samo šest domova, a 1834. porez je plaćalo 15 glava. Stanovništvo se omasovilo tokom 20. veka, da bi, posle Drugog svetskog rata, počelo da migrira u industrijske centre Šumadije i Pomoravlja. Danas je, u kućama raštrkanim na nekoliko brda, ostalo svega petnaestak stanovnika, sa nešto malo stoke i zemlje koju uglavnom, zbog starosti, ne mogu da obrađuju.

Sveopštem propadanju, naherenim kućicama od zemlje i kamena koje je progutalo rastinje, protivi se samo jedna zgrada, nova, velika kuća od drveta, sagrađena pre nekoliko godina, ali prazna, bez domaćina, bez posetilaca. Tu su kuću, pričaju meštani, gradili unuci Nastosa Živanovića, s namerom da bude etno-konak. Posle smrti jednog od vlasnika, ideja je napuštena, pa je ova građevina, umesto da se protivi sudbini sela, ostala da osnažuje glavni utisak, da je život u ovom mestu stao, bez snage da se ponovo pokrene.

Kilometrima unaokolo nigde žive duše. Na trošnoj zgradi nekadašnje škole brojnije su umrlice nego skamije u njoj. U učionici, računaljka sa nekoliko kuglica, predvojeni, prašnjavi globus, a na jednom zidu natpis "Živeo drug Tito". Pojedina slova entuzijastičnog natpisa pojelo je vreme.

ČETNICI I PARTIZANI

MIODRAG nam je ispričao i jednu anegdotu iz vremena kada su se partizani i četnici ovde borili za prevlast.

- Dvanaest naoružanih civila, sa petokrakama, došlo je da prenoći. Komšija Naum ih je pustio na gornji sprat kuće. Ubrzo su pristigla i trojica četnika na konjima, i pitali za vojsku. Tada tek momčić, Miodrag nije smeo da oda partizane, koji su sve držali na nišanu. Dao je četnicima slanine i rakije, i ispratio ih. Nedugo potom, krenuli su i partizani svojim putem, otpivši rakiju iz iste boce iz koje su pre toga pili njihovi zakleti neprijatelji.