Ponosan na srpsko poreklo: Stevan Mićić, za Novosti, o svojim korenima, počecima i životu u SAD, plasmanu na OI...

STEVAN Mićić (23) je srpski reprezentativac u rvanju koji laganim, ali sigurnim koracima gradi ime u svetu ove plemenite borilačke veštine. Početkom godine je, tik pred pandemiju virusa korona, obezbedio normu za debitantski nastup na OI u Tokiju (koje su pomerene za 2021. godinu) u slobodnom stilu, pa se pridružio Mihailu Kadžaji i Mate Nemešu u timu koji će predstavljati Srbiju na najvećoj smotri sportista.

- Bilo je očekivano da se donese odluka o odlaganju Olimpijskih iraga, ali sam ja tada bio veoma tužan, jer sam jedva čekao da nastupim. S obzirom na ovu situaciju sa virusom, verujem da je Međunarodni olimpijski komitet doneo najbolju odluku za nas sportiste, jer ništa nije preče od zdravlja i života - počinje priču za "Novosti" Mićić.

U svojoj kolekciji odličja sa najvećih međunarodnih takmičenja, momak rođen u Americi (Mesa, Arizona) ima dve bronze sa EP i srebro sa Evropskih igara mladih, pa je tako sasvim legitimno očekivati borbu za medalju i u Zemlji izlazećeg sunca.

- Na Olimpijskim igrama mi je cilj osvajanje medalje, jer znam da imam kvalitet za to i svestan sam da se nalazim u samom vrhu svetskog rvanja. Medalja na OI je moj san od kad sam počeo da treniram rvanje, mislim da je to vrhunac karijere svakog sportiste.

Zanimljiva činjenica jeste da je Stevan jedno vreme nastupao pod zastavom SAD, a zatim doneo hrabru odluku da, za razliku od nekih, "ne beži" od Srbije, već je "prigrli".

- Veoma sam srećan što sam rođen u Americi zbog svega lepog što mi ta zemlja pruža, ali bez obzira na to, poreklom sam Srbin i ponosan sam na svoje srpsko poreklo. Moji deda i baba sa očeve strane su došli u Ameriku posle Drugog svetskog rata, i mi i dalje čuvamo srpsku tradiciju, jedemo srpska jela, redovno odlazimo u crkvu i u našoj kući se priča srpski jezik, tako da je moja odluka da nastupam za Srbiju nekako logična. Prvi kontakt sa predstavnicima Rvačkog saveza Srbije je ostvaren još 2016, zahvaljujući treneru reprezentacije Srbije Dejanu Jovičiću, koji je razgovarao sa mnom i sa mojim ocem i potrudio se da završimo svu papirologiju oko srpskog pasoša i ostale dokumentacije. Bilo je manjih problema da Američka rvačka federacija potpiše saglasnost za moj "prelazak", ali smo to zajedničkim snagama rešili.

Ipak, Stevan odabranim rečima govori o odrastanju u SAD i mogućnostima koje je tamo imao.

- Odrastao sam u porodici sa dedom, babom, ocem, majkom i dve mlađe sestre, u blizini Čikaga. Počeo sam da treniram rvanje sa šest godina, a pored rvanja sam igrao fudbal sve dok nisam počeo ozbiljnije da se takmičim. Prekretnica u mom životu je bila kada sam primljen na Univerzitet Mičigen (trenutno na petoj godini studija), jer je taj univerzitet jedan od najboljih za rvanje, imamo veoma dobre uslove za trening i sjajnu ekipu. Zajedno sa mnom studira veliki broj kvalitetnih rvača, koji nastupaju za reprezentaciju Amerike, kao i za druge zemlje. Svi preduslovi za dalji napredak su prisutni - završava Mićić.
NAŠ reprezentativac planira da ostane u sportu i posle završetka karijere.

- Moj život je posvećen rvanju, već godinama se pravilno hranim, vodim računa o spavanju, odmoru posle treninga, pazim da se ne povredim, sve su to obaveze koje vrhusnki sportista mora da ispuni. Planiram da moja takmičarska karijera traje još deset godina, ali i posle toga ću ostati u rvanju kao trener. Jednostavno, rvanje je moj život.