OBRADOVIĆ I JOVIĆ: Najbolji prijatelji i najljući neprijatelji

Julija JEVREMOVIĆ

16. 10. 2017. u 07:31

Goran: Ivana Španović je bila spremna na sve što je usledilo posle prve medalje. Dragan: Pazim kad jedu, spavaju, uzimam telefone jer jedan SMS može da pokvari sve

ОБРАДОВИЋ И ЈОВИЋ: Најбољи пријатељи и најљући непријатељи

Goran Obradović i Dragan Jović Foto M. Vukadinović

AKO vam dete skače u pesku kao navijeno ili hoće stopalom da ćušne po ušima drugog klinca, sasvim sigurno je gledao još nešto osim basketa i fudbala na TV-u, ignorišući upozorenje - ne pokušavajte ovo u parkiću iza zgrade. Goran Obradović i Dragan Jović više ne moraju da zaviruju ispod svake krošnje da vide gde "vise" novi talenti, oni sami kucaju na vrata krcatih atletskih i tekvondo klubova posle priče sažete u kratkom dijalogu trenera Ivane Španović, odnosno Milice Mandić i Tijane Bogdanović:

- Ne znam šta će biti ako Ivana u Tokiju uzme zlato, kakvi su onda motivi, šta dalje.

- Sve ću da ti kažem. Ne brini, biće ti lakše.

ODNELI ZNANJE U GROB OBRADOVIĆ ukazuje na problem struke: - Moramo da počnemo da pravimo trenere. Ako smo nesebični, stvorićemo celu trenersku "ergelu". Nekad tako nije bilo, većina starijih kolega je znanje odnelo u grob, što je neoprostivo. Baš zato, ja neću da budem takav. Znanje je sad mnogo dostupnije, mi smo imali samo par knjiga.

- Ti si imao taj šou, tu frku, to ludilo.

- Samo sam uleteo u to, nisam znao šta me je snašlo.

- Meni je lakše, Ivana skače stepenik po stepenik, devet uzastopnih odličja... Kod tebe samo hop!

- I to dva puta. Milica, pa Tijana. Sad i mala Vanja!

Za Gorana i Galeta sve te medalje su normalne kao kocka šećera uz šoljicu razgovora na kafi u "Novostima". Dok pričaju, stiče se utisak da su treneri nekad i mama, tata, brat, drug, pi-ar.

- Najbolji prijatelj, najljući neprijatelj - nastavlja niz Obradović. - Trener podrazumeva doslovno sve.

Čak je i "šnajder" koji kroji i kači startni broj.

- Ima mnogo tih zihernadli i u tekvondu - ubacuje se Jović. - Ne možete da zamislite o kakvim sitnicama sve vodimo računa, ali tako se osvajaju medalje. Pazim kad jedu, kad spavaju, ništa ne mogu da me slažu, jer se sve odrazi na rezultat. Uzimam im mobilni. Takmičenje traje od 9 do 21 čas. Jedna loša poruka od dečka, roditelja, može da pokvari celu godinu. Ja odgovaram za sve. Neka mene gaze, ali one moraju da ostanu u svom svetu. Od ujutru kad krenemo sa borbama, pa dok ne stave medalju oko vrata. Zato je trener nekad i veliki teret.

TRENIRALI KAO U 19. VEKU JOVIĆ tvrdi da bez kategorizacije i pomoći države ne bi opstali. - Sezona je skupa. Možemo da pričamo o talentu, inatu do sutra, ali ako ne odem na turnir gde se skupljaju poeni za OI, neću moći ni da odem na OI - kaže Gale, a Goran je zadao temu da se izračuna koliko je uloženo u individualne sportove i koliko su oni vratili zemlji medaljama: - Do 2004. smo trenirali na šljaci, kao u 19. veku. Sad sve imamo i moramo da naglasimo pomoć države, MOS, OKS.

Obojica se dobro sećaju prvog susreta sa budućim šampionkama.

- Ivana je kod mene došla sa 19 godina. Sa 15 je skočila treći najbolji rezultat svih vremena 6,43, što je nenormalno. Mentalitet pobednika se prepoznaje odmah. Imao sam drugo dete koje je fizički bilo izuzetno dominantno, ali nije imalo "ono nešto". Požalio sam se treneru Blanke Vlašić, rekao mi je da ona nikad neće postati sportista. Sa Ivanom se sve znalo.

Jović ima drugu verziju priče "šampioni na prvi pogled".

- Kod Milice uopšte nisam video talenat! Samo otvorene oči i želju da radi. Pomislio sam: "Ova mala stvarno voli sport". I to je naš osnovni zadatak, da dete zavoli sport. Ako ne oseti tu ljubav kod mene, bežaće od svakog sledećeg trenera, sporta, obaveza. Psihički i fizički potencijal nije održiv na duže vreme, potrebno je mnogo rada za formiranje karaktera koji je presudan.

Mora li da ima "ono nešto"...

- Mnogi misle da smo borben narod, to nije tačno. Teško je napraviti dobrog borca, a inat je bitan. Komplekse koje su naše generacije vukle od bombardovanja, sankcija, rodilo je kod naše dece želju za stalnim dokazivanjem pred svetom. Da nismo najgori, da smo makar jednaki sa njima. Stalno osećaju potrebu da se sa tim svetom nadmeću. Milica je na SP gubila 11:14, poluspremna. Izvela je dve sjajne tehnike u glavu. To je ta želja, inat, motiv, plus ono što je godinama radila. Tijana je izbacila sve najbolje iz sebe. Samo kaže - hoću da uspem.

NISMO ŽRTVE, VOLIMO ONO ŠTO RADIMO GORAN razbija još jedan mit o sportskom životu: - Stalno se provlači ta reč "žrtva". Ne vidim kako se mi to žrtvujemo, ni treneri ni sportisti. Mi to radimo zato što volimo. Treba neko da se sažali nad nama zato što ne idemo na žurke? Nas to ni ne interesuje. Naš život je ovo što živimo. Žrtvuju se samo naše porodice. I verovatno žrtvujemo svoje zdravlje.

Obojica se slažu da inat pomaže u presudnim trenucima, ali nije dobro da tartan i tatami budi konstantno njime posuti.

- Ne sme ta emocija da se zadrži. Pehar Dijamantske lige je prouzrokovan inatom posle SP. I loši motivi mogu da donesu najveće medalja, ali na duže staze nisu dobri. Najefektniji stav je - želim da budem najbolji jer se bavim time. Ivana pet sezona tako osvaja medalje - kaže Goran.

On u isto vreme vodi računa da Ivanine noge budu visoko u vazduhu, ali i čvrsto na zemlji, zahvaljujući "debelom" iskustvu.

- Kada sam prvi put izašao na stadion u OI u Londonu 2012, znao sam kako će se sve završiti, da će Ivana na sledećim Igrama uzeti medalju. I sportista i trener moraju da prođu kroz to iskustvo. Onda se desi prva medalja u Moskvi na SP. Put Emira Bekrića i Ivane posle tih bronzi značajno se razlikovao, jer je ona bila spremna na sve što je usledilo. Od 15 godine bila je poznata medijima, možda ne megazvezda, ali zvezda. Znala je da se nosi sa pritiskom i uzela je devet medalja. Sad se vraćamo na to da je trener pi-ar, mama, tata. Morao sam da filtriram svakodnevne pozive za emisije, događaje. Kad bismo trenirali?

Pročitajte još: Početak tekvondo buma

Gale se seća kolika je Ivana bila (mega)zvezda pre prve medalje.

- Putovala je sa nama za London na OI 2012. Mi smo za javnost bili neki dečji klub, a ona zvezda. Rekao sam joj: Ivana, pa ti si na srećnom letu, putuješ sa šampionima, mi ćemo da osvojimo zlato. Ona kaže: Važi, važi, samo napred! Slatko smo se našalili i eto šta bi na kraju. Suština je da posle svakog poraza ide novi dan. Poraz ti je jedan korak do pobede, a u pobedi ostani skroman. S tom medaljom se treba nositi i kad više nisi na postolju, ali i da tu medalju živiš. I za 50 godina će neko pisati o Milici, olimpijskoj šampionki. Treba ih naučiti da više ne mogu da idu ulicom kako žele, ne smeju da opsuju, oni su uzori. Ivana sve to zna, ona će lakše da preživi to zlato u Tokiju.

Gale i Goran će lakše da prođu svaki sledeći put do uspeha.

- Koliko je tekvondo osvojio medalja posle Londona? Skok udalj je najuspešnija disciplina u Srbiji. U Novom Sadu imamo 400 polaznika atletske škole, nemamo kapaciteta da primimo više. I znate šta je zanimljivo? Dve trećine te dece su...

Gale dobacuje:

- Devojčice.

- Neverovatno. Kad imam ekipno, ne mogu muški tim da sastavim - žali se Obradović.

- Uh, i kod nas isto. Sve same žene.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

Деки

16.10.2017. 09:36

Тако то изгледа, када се прави ("крштени") људи нађу на правом месту. А како изгледа када се шарлатани ухвате озбиљног државног посла, гледамо свакодневно у средствима јавног информисања.