Čavić: Srbiji sam dao više nego ona meni

NEOBJAŠNjIVO je šta mi Srbija znači, i kao zemlja i kao pojam. Kao kada se iz daleka dopisujete ili čujete sa osobom koju volite, osećaj pripadnosti i želja da budete zajedno u tom momentu prevladava zdrav razum. Od trenutka kupovine karte, kako bih bio sa tom osobom, kreće mi adrenalin i povećava se iz dana u dan kako odbrojavam dane do sletanja na aerodrom "Nikola Tesla". To sletanje me je oduvek podsećalo na trenutak kada sam izlazio do startnog bloka Olimpijskog finala.

Ovako, za "Novosti", govori naš najbolji plivač svih vremena Milorad Čavić, koji se prošle jeseni vratio u San Dijego posle odluke da zatvori svoju Akademiju "Milorad Čavić" u Kragujevcu. Proslavljeni sportista priznaje da je razočaran napustio našu zemlju, koju, ipak, ponosno naziva svojom najvećom ljubavi, ukazujući da bi ponovo za otadžbinu učinio isto.

Šta prvo pomislite kada sletite u Beograd?

- Stigao sam i ovde mi je mesto! Od želje da budem sa svojom voljenom osobom, a to je Srbija, potpuno mi je svejedno da li će mi taksista uzeti 1.800 ili 10.000 dinara do grada. Jer, na odredištu me čeka osoba koju volim, i nasmejana je. Kada joj ispričam sve što je zanima, skrenem pažnju na nju i pitam je sve što mi pada na pamet, ali shvatim da nosi masku...

Da preciziramo, ta voljena osoba je – Srbija...

- Da. Kao fasada na zgradi i zakrpljene rupe na ulici, krije probleme i istinu o svemu. Trudim se da joj pomognem, ali me tera sve dalje od sebe, suprotno od onoga što sam želeo. Vidim joj u očima i u duši da traži pomoć, ali ne sme to da izusti i radi sve suprotno, kao da je primorana da tako radi. Govorim joj da je volim, i da sam tu, ali mi ne uzvraća, već me samo grli i tapše po leđima kao tuđe dete koje je palo sa bicikla.

I, šta iz toga zaključujete?

- Da je nikada zaista nisam ni imao, da joj se svidela ideja, ali da je ostalo samo na tome - bez iskrene i bezuslovne podrške kada mi je bila najviše potrebna. Patetično sve ovo zvuči, ali sam Srbiji mnogo više dao nego što je ona meni. Sve bih, međutim, ponovio da mogu, sa malim izmenama.

Upoznali ste otadžbinu, proputovali, videli je...

- Obišao sam skoro celu Srbiju, ali nikada Kosovo, jednostavno mi se nije ukazala prilika ili da mi neko blizak predloži da tamo odemo zajedno u posetu. Radovao sam se svakoj prilici kada sam poslovno morao u Bugarsku, jer sam morao da prođem kanjonima jugoistočne Srbije. A nekako najlepše sam se osećao u Vojvodini, radovao sam se svakoj prilici da roštiljam sa najbližima na Fruškoj gori.

Pokušali ste u Kragujevcu da nastavite veliku sportsku priču, ali ste morali da ugasite svoju akademiju. Zašto?

- Dugo sam planirao i sanjao da otvorim školu plivanja u Srbiji, a i da, usput, stvorim uslove za elitnu ekipu vođenu filozofijom sporta koju sam ja primenjivao tokom cele karijere. Od oktobra 2013. do jula 2014. ostao sam sam bez pomoći grada, i imao gubitak od 7.000 evra mesečno. Obećali su mi da će novac leći na račun, a taj dan nikada nije došao. Ono što nije prestalo da mi se gomila su bili računi, a obećao sam Čabi Silađiju da neće doći dan da u Kragujevcu ne može da trenira, dok je u mom klubu. I to sam ispoštovao sve do kraja te sezone, jer sam toliko mogao.

Da li ste se pokajali što ste ušli u celu priču oko Akademije?

- Istina je da je to velika greška, ali kada pomislim na decu sa kojima sam radio, lekcije koje sam naučio, i iskrene prijatelje koje sam upoznao, ne kajem se. Ako se kajem, kajem se što sam toliko emocija i zdravlja uložio, i što sam imao posla sa ljudima poput Veroljuba Stevanovića i Zlatka Milića.

U čemu je bio nesporazum?

- Problem nije što sam na kraju godinu i po dana radio po 12 sati dnevno da bih ostao u lepom minusu, već zato što me gradonačelnik nije primio na sastanak 10 meseci da mi kaže da spasa nema, već mi je poručivao suprotno. To što sam izgubio 10 kilograma od stresa, i što sam izgubio novac, vratiću Americi. Ali, ožiljci od tretmana i neprijatnih iskustava koje sam imao u Kragujevcu će mi večno ostati.

Da li je samo novac uzrok što se naše plivanje ne razvija u pravcu u kojem biste vi želeli?

- Ne razvija se jer je potpuno bez vizije, filozofije i smera. Kada se priča o poželjnim rezultatima, govori se samo o vrhunskim, a to je moguće jedino uz rad, red, i disciplinu. Tim receptom možete stvoriti solidnog sportistu, ali ne vrhunskog.

A savet za početnike?

- Dete koje trenira mora da se zabavlja u igri, jer stojim iza toga da su najuspešniji i najgenijalniji oni koji se igraju na poslu, ne oni koji rade. Dete mora da zna šta treba da jede, a šta ne treba. Dete mora da zna na koji način da shvati uspeh i poraz, da li je čaša polupuna ili poluprazna, kao što mora da prevaziđe sve padove. Sve počinje od dece, i zato su ona apsolutni prioritet.

Da li je gašenje Akademije bio jedini razlog da napustite Srbiju i vratite se u SAD?

- U tom periodu mi je otac bio veoma bolestan, i rešio sam da budem uz njega u slučaju da se desi najgore. Trebalo mi je vremena da razmislim šta želim dalje, od života i od posla.

Sada u San Dijegu gradite karijeru poslovnog čoveka. Kako se snalazite u novoj ulozi?

- Bavim se potpuno trećim zanimanjem, ali, u osnovi, radim ono što sam oduvek i želeo, a to je da pomažem ljudima. U poslednjoj deceniji se moja porodica jedva izvukla iz ekonomske krize, kao i mnoge familije u Americi, i voleo bih da se pronađem kao finansijski savetnik. Trebaće mi nekoliko godina da stanem na noge u novom zanimanju, ali kada sam shvatio šta sve ono obuhvata, pronašao sam novi smisao života.

Kako ste se privikli na odelo?

- Sviđa mi se kako mi stoji odelo. I lep je osećaj kada me posmatraju kao profesionalca, van vode!

Sada ste opet deo dijaspore...

- Na poslu imam trojicu kolega iz Srbije, jednog Crnogorca, jednog Hrvata, pa se povremeno osećam kao da nisam ni otišao iz Srbije, ali mi nedostaju prijatelji i domaća hrana. Planiram da ovog leta dođem na dve nedelje, jedva čekam!

Kako ste doživeli A olimpijsku normu Silađija, uspehe Stjepanovića?

- Oduvek sam imao specifičan stav kada je u pitanju ispunjavanje norme za Olimpijske igre - ne treba nekome da bude cilj da ispuni normu da bi učestvovao, već da zna da mu je mesto negde i da misli samo o tome. Norma i sve ostalo će, sigurno je, usput doći. Velimir je zaista u dobrim rukama i znam da će se boriti za medalju u Riju, a baš mi je drago što Čaba danas pliva kako nikada ranije nije. Volim da mislim da sam deo svakog njegovog sledećeg uspeha.