Ivković važniji od De Nira

* Košarka je ljubav ili...?

- Ja generalno volim sport, a košarku sam počela da pratim zbog bliskih prijatelja koji ne propuštaju utakmice, a ni velika takmičenja.

* Bili ste na SP u Istanbulu i EP u Litvaniji?

- U Istanbul je išlo nas dvadesetak, to je bila velika ekskurzija. Drugovi su mi, naravno, išli zbog košarke, a meni se išlo u Istanbul. Sa aerodroma smo otišli direktno na utakmicu Srbija - Hrvatska, koju smo dobili bukvalno u poslednjoj sekundi. Uz onaj komentar hrvatskog voditelja: “Ne možemo ništa sekund pre kraja, to mogu samo Srbi”. Od te utakmice sam se i ja “zarazila”. A u Litvaniju sam išla jer je FIBA organizovala projekciju filma “Žućko”. Bila sam tamo sa rediteljem Gordanom Matićem, producentom Markom Paljićem i mojim kolegom Vladom Aleksićem. Imali smo konferenciju za štampu, sedela sam pored Dude Ivkovića. Da je pored mene bio i De Niro, mislim da mi to ne bi predstavljalo toliku čast.

* U Turskoj su nas pokrali, u Litvaniji smo podbacili, koliko ste vi mogli da osetite tu atmosferu?

- Često žalim što u umetnosti nema bodovanja, ATP liste, da prosto znaš koji si na tabeli. I nema dalje polemike, poražavajuće je kada se u sportu dešavaju takve krađe, nameštanja. Posle takve nepravde teško je da se vrati motivacija i vera, pa to što smo podbacili u Litvaniji nije bilo neočekivano. Žao mi je što se ekipa iz Istanbula nije vratila sa medaljom pošto su je bili zaslužili.

* Igrali ste u filmu “Žućko - Priča o Radivoju Koraću”, kakvo je to iskustvo bili?

- Imala sam sreće da budem deo filma posvećenog takvoj košarkaškoj i ljudskoj veličini. Bio je čovek za primer na terenu i van njega.

* Mnogo košarke u vašem životu, a igrali ste tenis?

- Pratim ja i tenis, 2008. godine sam bila na Ju-Es openu. Kada sam bila mala, trenirala me je pokojna Jelena Genčić. Velika dama. Kada je došao trenutak da se treninzi kose sa časovima glume, ja sam prelomila i otišla na umetničku stranu. Milion puta mi je prošlo kroz glavu: eee, da si bila pametna...

* Izjavili ste da ste tek nedavno otkrili da je treniranje dobra stvar, a ne izgubljeno vreme?

- Od onih sam koji mogu satima bez prestanka da igraju odbojku na plaži, ali neonska svetla i fitnesi su mi bili beskrajno dosadni. Nekako, uprazno treniranje mi nikada nije bilo jasno, samo da bi se bolje izgledalo. To nije pametno s obzirom na profesiju kojom se bavim. A onda se pojavio reditelj Nikola Ljuca, koji je od mene tražio da za ulogu u filmu “Vlažnost” smršam 10 kilograma. Tražila sam fitnes u kome neće biti neonskog svetla, gde se neće dizati tegovi i urlikati i gde mi se neće šetkati oko glave polugoli muškarci i žene praveći selfije u svakoj pozi. Tako sam došla do fitnesa “Karpe diem”. Treniram sa njima već godinu dana i mislim da nikada neću prestati.

* I tako ste zahvaljujući treningu skinuli 10 kilograma?

- Zahvaljujući treningu i ishrani koju su mi treneri menjali na svakih mesec dana.

* Navijate za Crvenu zvezdu, strasno ili mirno?

- Ja navijam strasno i kad Francuska ili Bosna igraju protiv nekoga, pa kako onda da ne navijam strasno za Zvezdu. I otac i brat navijaju za Zvezdu, to mi je neka porodična obaveza mada mi je deda partizanovac, pa i to mora da se poštuje.

* Da li idete na utakmice i u kojim sportovima?

- Odlazila sam da gledam sve žive sportove, a u Francuskoj sam sa tatom išla na rukomet i odbojku.

* Koji su sportisti vaši ljubimci?

- Uvek sam volela Moniku Seleš i, naravno, fudbalsku ekipu Zvezde iz Barija.

* Detinjstvo ste proveli u Alžiru, a školovali se u Francuskoj?

- Ne znam tačno koliko puta sam se selila i koliko ću se puta još seliti. Na FDU sam prvo diplomirala, pa sam onda otišla na Pariski nacionalni konzervatorijum. Dobila sam poziv iz Pariza i stipendiju francuske vlade, pa sam nekako prelomila da odem, iako mi se jako ostajalo u Beogradu.

* Igrali ste u Šekspirovom komadu “Mnogo buke ni oko čega” i u “Staklenoj menažeriji” Tenesija Vilijamsa, u seriji “Na ivici”?

- Iako mi je prvobitni plan bio da se posle Konzervatorijuma vratim u Beograd, ostala sam. Tamo se uloge dobijaju na audicijama i kastinzima. Ja sam prvu dobila taman na vreme da me spreči da se vratim kada sam planirala. Posle su se ređale godine, čak osam!

* Časove glume u Parizu držao vam je čuveni reditelj Filip Garel?

- Garel je jedan od najcenjenijih filmskih reditelja u Francuskoj koji ima vrlo poseban način rada sa glumcima. Časovi su mi izgledali tako što smo išli po Parizu i snimali. Na časovima je uvek bilo dosta ljudi sa strane koji su dolazili da gledaju i slušaju njegova predavanja.

* U Beogradu ste završili FDU, povucite paralelu između francuske i srpske škole?

- Naša i francuska akademija su potpuno dve različite umetničke škole, dva različita pristupa umetnosti, učenju, mislim da mi je ta raznovrsnost proširila vidike i olakšala da pronađem svoj put.

* U tome vam je pomogao?

- Čovek koji me je sa 16 godina podržao i koji je odlučio da me sprema za Akademiju je bio legendarni profesor i reditelj Minja Dedić. On je bio i ostaće moja konstanta. On me je vaspitao u poslu, tražio od mene da budem dostojanstvena, jaka, da verujem u sebe, budem strpljiva, i da radim na sebi do iznemoglosti. Bio je pored mene i kada sam u Parizu spremala uloge, zvala sam ga pred svaku životnu odluku, on me je podržao da odem u Francusku, kod njega sam prvog dečka vodila na upoznavanje.

* Postali ste popularni tumačeći lik dr Milice Lukić u seriji “Urgentni centar”?

- Imala sam sreće da budem okružena tako divnom ekipom, rediteljima Stevom Filipovićem i Dejanom Zečevićem i glumcima Markom, Bosketom, Jevtom, Bokijem, Zinaidom, Bundalom... Retko se na jednom projektu skupi toliko ljudi koji se bore za istu stvar i isto razmišljaju.

* Da li je lik Aide u “Jagodićima” bio kompleksniji i teži?

- Svaka mi je uloga najteža kada počinjem da radim na njoj. To je moj način da iz sebe izvučem maksimum, tako da mi je Aida bila najteža u trenutku kada sam na njoj radila.