Milan Pavlović: Nesrećni rat srušio snove

DA u sportu, a pogotovo u fudbalu, nije dovoljno imati samo kvalitet, već i bar zrnce sreće, najbolji primer je Milan Pavlović (30. 12. 1967, Šabac). Kapiten zlatnih Čileanaca, u to vreme standardan igrač sarajevskog Željezničara, nije napravio karijeru koja se očekivala od igrača koji je nosio traku oko ruke kada je Jugoslavija postala prvak sveta u omladinskoj konkurenciji.

Osnovni razlog - rat na prostorima bivše Jugoslavije, ali i još mnogo toga. Pavlović, sada trenerski instruktor FIFA, ništa ne krije, otvoreno govori o tim događajima, o svojim promašajima...

- Taj nesrećni rat zacelo je srušio snove mnogo mladih ljudi, pa i meni. Iz Sarajeva sam izašao poslednjim avionom sa trudnom suprugom Sanjom, koja je nosila sina Stefana. Otišao sam u rodni Šabac, i tu sam načinio prvu grešku. Nisam poslušao suprugu, koja je predlagala da odemo u Beograd, gde su već bili neki igrači izbegli iz Bosne i Hercegovine. Trenirali su na stadionu Vojne gimnazije, živeli u hotelu "Mladost", jednostavno, imali su priliku da ih neko vidi, pozove...

Pročitajte još Slobodan Marović: Stanković mogao da mi uništi karijeru

o Vi ste se oslonili na pomoć prijatelja?

- Nova greška - iskreno priča Pavlović. - Nisam imao nikakav kontakt s menadžerima, oslonio sam se na prijatelje koji nisu bili u fudbalu. Jednostavno, nisam doneo dobru odluku, što se, naravno, odrazilo i na buduće fudbalsko bitisanje.

o Željezničar, za koji ste debitovali s nepunih 16 godina i u njemu odigrali više od 100 utakmica, otišao je u prošlost, a vi ste se iz Šapca zaputili u Grčku?

- Dres Želje sam nosio od 1986. do marta 1992, i to je vreme koje nikada neću zaboraviti. Ali muka ne pita, i ja sam se, umesto u nekom renomiranom evropskom klubu, obreo u trećeligašu Nigriti. Posle dve godine sam prešao u Anagenisi Kardicu.

o Tek tada su vaše dobre igre uslovile i pozive prvoligaških klubova?

- Za Kardicu sam za dve godine odigrao oko 70 utakmica, postigao više od 10 golova, i stigli su pozivi. Potpisao sam za Iraklis, gde me je dočekao Dule Mitošević. Bila je to lepa i uspešna godina, a onda opet pogrešan korak. Potpisao sam poslednjeg dana prelaznog roka za PAOK, ali nije sve bilo uređeno i nisam mogao da igram. Zato sam se vratio u Kardicu i igrao još bolje nego u provom mandatu. Na 33 utakmice postigao sam, mislim, osam golova, i čak dvadesetak puta bio igrač utakmice.

Pročitajte još: Boško Đurovski: Milko bolji igrač, a ja korisniji

o Dovoljno da opet zaigrate na prvoligaškim terenima?

- Prešao sam u Etnisokos Asteras i za četiri godine odigrao preko 100 utakmica, često sam bio i strelac. A u ovom klubu, iz centra Atine, igrao sam sa Tešovićem, Svetličićem, Belim Milovanovićem, Dragašom, Jovanovićem...

o U međuvremenu ste pokušali u Južnoj Koreji i Nemačkoj?

- I opet moja greška - objašnjava Pavlović. - Odbio sam neke ponude iz Holadnije i otišao "tamo daleko", ali već posle 20-25 dana sam imao velike probleme sa ishranom i sledio je povratak iz Južne Koreje. Probao sam i u Nemačkoj, ali sam doživeo povredu kolena. Svi su me savetovali da se operišem, a ja nisam hteo. Jedan čovek iz Šapca mi je namestio nogu, ali to je već pokazalo da je vreme za fudbalsku penziju.

o Sa 34 godine ste zatvorili igračku priču, pa sada, kada se osvrnete unazad, sigurno ne možete biti zadovoljni.

- Naravno da to nisam, jer zaista sam vredeo mnogo više. Ponosan sam na to što sam bio kapiten jedne neverovatne generacije, iz koje su mnogi postali evropski i svetski asovi. Zato sam oduševljen dokumentarnim filmom "Čileanci", koji nas je ponovo okupio. I prštale su emocije na premijeri, ko god je bio u sali "Madlenijanuma" mogao je da oseti tu pozitivnu energiju. Isijavala je iz filma koji je sjajno napravio Grada Branković, ali i iz nas koji smo sedeli jedni do drugih posle toliko godina. Osećali smo se kao te 1987. godine u Čileu, jer smo zaista do vrha stigli, ne samo znanjem, već i drugarstvom, koje je postalo naš zaštitni znak.

Pročitajte još Zoran Stojadinović: U Zvezdu bih se uvek vratio!

o Mnogo simpatija je donela vaša priča o tome kako ste stali iza "proteranih" Bobana i Štimca, koji su prekršili disciplinu i bili maltene već na putu za Jugoslaviju.

- I to govori o našem zajedništvu. Već smo bili umorni, pogotovo psihološlki. Iako je hotel bio prvorazredan, bili smo kao u zatvoru, prostor za kretanje je bio ograničen, kao i komunikacija. A onda je mis Čilea, naše gore list, zajedno sa drugaricom poželela da ode u provod sa Štimcem i Bobanom. Iako nisu dobili dozvolu od selektora Jozića, oni su otišli, što bi svako kada ima 19 godina uradio. Po povratku ih je dočekala odluka selektora da više nisu u ekipi. Reagovao sam kao kapiten i rekao Joziću: "Ako oni ne igraju, neću ni ja." Znao sam da su i ostali reprezentativci uz mene i reagovao sam spontano, ali odlučno. Na kraju sam selektoru rekao da ćemo na papir staviti da ćemo sigurno biti svetski prvaci. Na našu sreću, Jozić im je oprostio, a da sam bio u pravu, pokazuje da je Boban, na primer, u finalu postigao gol u toku igre i odlučujući pogodak sa bele tačke.

o Emotivno ste pričali i o raspadu Jugoslavije?

- Ne bih da se to politizuje. Jednostavno, govorio sam o našem drugarstvu, poštovanju, neraskidivim vezama.

o I u Čileu i posle Čilea verovali ste da ćete biti veliki igrači?

- Naravno, pa bili smo prvaci sveta. Međutim, u fudbalu je mnogo toga pitanje sreće, načina rada, nadgradnje. Ne možeš da napreduješ ako nisi u dobrom timu, ako nemaš odličnog trenera, ako se ne predaš radu od jutra do povečerja. Ako odeš u osrednju ekipu, ona će te povući u osrednjost. A ja sam eklantantan primer koji to potvrđuje.

Pročitajte još Milko Đurovski za “Novosti” prvi put otvoreno o prelasku u Partizan: Da je htela Zvezda bi me zadržala

o Po okončanju karijere ste se bavili trenerskim poslom.

- Dušan Bajević, veliki trener i čovek, dao mi je, na preporuku Zorana Babovića, priliku da radim sa mlađim kategorijama u Akademiji Olimpijakosa. Kada je otišao Dule, otišao sam i ja, ali me je ponovo angažovao Ilija Ivić. Za tih šest godina, u dva mandata, stvorili smo preko 20 igrača koji su kasnije postali i reprezentativci. Bio sam jedno vreme i tehnički ditrektor u Asteras Tripoliju i paralelno radio sa prvim timom, bio sam i "desna ruka" Goranu Plavom Stevanoviću u Kini. Želja mi je da vodim neku veliku ekipu ili reprezentaciju, jer sam uveren da imam taj trenerski gen i da mogu da budem veoma uspešan.

o Dok čekate ekipu svojih snova, postali ste instruktor FIFA, što je velika čast, ali i obaveza. Kako se stiže do tih visina?

- Kada sam završio karijeru, odmah sam seo u klupu i posvetio se knjizi. Postao sam viši trener fudbala u školi u Nišu kod profesora Joksimovića, da bih A licencu dobio u Srbiji kod Milovana Đorića, a UEFA profi licencu u Grčkoj. Već dve-tri godine sam predavač u FS Crne Gore za profi licencu, a oduševljen sam što su moji učenici bili i Brnović i Leković, sa kojima sam se popeo na krov sveta. U FIFA su, očigledno, pratili moj rad, i od juna ove godine sam instrukor u svetskoj "kući fudbala". Za mene, to je velika nagrada i satisfakcija za sve što sam do sada uradio. Uskoro očekujem razrešenje moje trenerske budućnosti, vrlo brzo ću opet sesti na užarenu klupu jednog zaista respektabilnog kluba.

Milan Pavlović, intelektualac u kopačkama, zaista zaslužuje da u trenerskom poslu stigne do onih visina koje kao igrač, sticajem nesrećnih okolnosti, nije dosegao.