Marina Fratucan: Rat za mir i toleranciju

KADA je 1989. godine proglašena za TV otkriće na prostoru tadašnje Jugoslavije, nije sebe izdigla na pijedestal novinarske zvezde i pomislila kako će da osvoji svet. Bez pompe i glamura, Marina Fratucan je samo poželela da u svakom trenutku, čiste savesti, uživa u svojoj profesiji. I u tome je, kaže, uspela. Čak i kada je radila beskrajno teške priče, kada je njena hrabrost bila izložena uvredama, pa i pretnjama, ova novinarka je znala da čini pravu stvar. Baveći se našom političkom i društvenom realnošću, uvek je bila u vatri... i uvek sa željom da je gasi. Težila je tome devedesetih, kada su besneli ratovi u bivšoj nam državi... Teži tome i danas. I kaže da će svoj „rat“ za mir, toleranciju, poštovanje drugačijeg i život dostojan čoveka, okončati tek kada bude sigurna da je pobedila.

Poslednjih deset godina nam je svoju borbu, između ostalog, „argumentovala“ kao autorka emisije „Tu, sasvim blizu“ (RTV Vojvodine), stavljajući akcenat na priče o ratnim zločinima, suočavanju sa prošlošću i regionalnoj saradnji. A, ove jeseni, „zaustavila“ nas je emisijom „Radar“, koja „pretresa“ naše društvo - od vrha do dna. Na početku, pitamo je šta simbolizuje naziv, a ona kaže:

- Radar zaustavlja podivljale, pronalazi izgubljene i zagubljene, pokazuje put... Recimo da je to dovoljno za Srbiju, 11 godina nakon demokratskih promena.

Informisati javnost o svemu što se dešava, sagledati problem iz više uglova, istraživati priče o kojima drugi ćute - „misija“ je koju Marina sprovodi sa kolegama Draganom Gmizićem, Aleksandrom Reljićem i Miroslavom Zadrepkom. Priznaje da nije lako, zato što sagovornici baš nisu radi da se odazivaju na pozive.

- U takvim slučajevima, kada ni posle više upornih poziva, telefonskih ili putem mejla, odgovor izostane, nama još jedino ostaje da ih javno prozovemo. Kod onih odgovornijih, to izazove određen efekat, bar prividna sramota ih podstakne da okrenu telefon, ponude izvinjenje, pitaju za mogućnost davanja izjave neki drugi put... Kod onih drugih, kojih je nažalost više, reakcije nema. Ali, to neka bude njima na čast. Dosadašnje reakcije gledalaca potvrđuju da idemo u dobrom pravcu.

* Jeste li vi pravi primer da onaj ko se bavi istraživačkim novinarstvom, ne ume da stane u tome... da je „istraživač“ uvek i zauvek?

- Istina je da radim svoj posao uvek do kraja, mada, kada pogledam emisiju, uvek pomislim da sam mogla još nekoga nešto da pitam, da sagledam još jedan ugao... Ali, ta loša, ili dobra, osobina opterećujućeg perfekcionizma i nikad do kraja prisutnog zadovoljstva urađenim, ima veze i sa mojim horoskopskim znakom.

* Šta se danas „nudi“ za rad novinarima u Srbiji? Kakvi su uslovi za istraživače, dokumentariste?

- Loši, ali loši su i za mnoge druge profesije, tako da to, nama novinarima ne bi trebalo da bude izgovor. Radimo u uslovima u kakvim i živimo. S jedne strane, nema novca za vremenski dugo istraživanje priča, a s druge, neke redakcije neće da istražuju, jer su finansijski zavisne od potencijalnih aktera priče. Dakle, nimalo idilično, ali možda je baš to izazov.

* Šta kažete svojim studentima (na novosadskom Filozofskom fakultetu) - hoće li biti bolje?

- Kažem im da za bolje uslove moraju sami da se izbore. Ja nikada nisam razmišljala u tim okvirima - baviću se novinarstvom ako su uslovi za bavljenje tom profesijom dobri. Novinar sam, jer me zanima stvarnost koju živimo, jer sam radoznala, jer volim da komuniciram s raznim ljudima, da putujem, upoređujem gde smo mi u odnosu na okruženje, bliže i dalje, jer me ne drži mesto... A na pitanje da li će generalno biti bolje u Srbiji, ni sama nemam odgovor. Nadam se, ali racio mi govori - teško.

* Kakve su nove generacije?

- Manje naivne nego moja, ali, čini mi se, sa manje adrenalina i beskompromisnosti. Da li je to bolje ili ne, ne znam. Okolnosti su drugačije, pa stoga teško uporedive. U svakom slučaju, treba mlađima pružiti priliku. Svojim studentima savetujem da ostanu nezavisni, da budu svoji, uporni, radoznali, da osluškuju stvarnost oko sebe 24 sata, da nikada ne isključuju telefon, da slušaju sagovornike, da brzo reaguju, da znaju da izdvoje bitno od nebitnog... odmah i sada, da u svakom trenutku, ako oni nešto ne znaju, saznaju ko zna... Kažem im da, pre svega, uživaju u svom poslu i da, posle deceniju, dve ili tri rada... i dalje radeći, pomalo se i igraju.

* Uvrede i pretnje vam nisu nepoznanica. A vi ste se sa njima borili... kako?

- Nekada lakše, nekada teže... u zavisnosti od toga da li su mi pretnje bile upućivane dok sam bila devojka ili kada sam već bila majka sa jednim, a posle i sa dva deteta. Ipak, ni u jednoj situaciji nisam imala nameru da odustanem, iz jednostavnog razloga što mi je savest bila čista. Izveštavala sam samo o onome što sam videla, intervjuisala sam sve strane, istraživala priče iz raznih uglova, ne bih li gledaocima prenela istinu i samo istinu. Svako ko je devedesetih, ali i kasnije, radio sa istim ciljem, sasvim sigurno nije imao dilemu da li da nastavi da radi, čak i kada se to nekome ne sviđa. Na to smo jednostavno svi bili spremni.

* Bili ste „svuda“, tražili su vas na „sve strane“... ali ste se uvek vraćali Srbiji i Novom Sadu. Šta vas je to vraćalo?

- To što Novi Sad ima Dunav i Štrand. U svakom gradu u kojem sam radila i boravila, pokušala sam da nađem makar nešto približno ovom novosadskom miru, koji mi toliko puni baterije. Nisam uspela, čak ni kada sam bila mlađa. Naravno, nije samo Dunav bio razlog ostanka, već, pre svega, porodica, pa prijatelji i posao. A realno, kako god da okrenete, kod kuće je, ipak, najlepše.