Dragan Marinković: Ledi Gagi bih sve dozvolio

OD učešća u prvom serijalu VIP „Veliki Brat“, kada se pomene ime Dragana Marinkovića Mace u igri je sve, samo ne ravnodušnost. Dok ga jedni hvale i „skidaju“ mu fore, drugi ga doživljavaju kao „nepristojnog lika“ i još spominju njegovo famozno češanje po genitalijama iz pomenutog rijalitija. A on tera po svome, kao što je uvek i činio. Njegova biografija kaže da je od svega što je u životu mogao postati (završio srednju medicinsku, hteo da bude hirurg, radio kao fizioterapeut, bio konobar...), na kraju odabrao da bude glumac. Danas glumi, vodi haotičan kviz „Distrekšn“ i najpreciznije bi ga bilo nazvati šoumenom.

*Na početku razgovora za „Novosti“ pitamo Macu koliko mu uloga voditelja u kvizu, u kojem često improvizuje, dozvoljava „lečenje“ ličnih frustracija?

- Frustriranost? Anksioznost? Sadizam? Mazohizam? Šala? Kvalitetna zajebancija? Uživanje? Neee! Igre u kvizu su suštinski vrlo benigne, drage, bez imalo foliranja, već sa istinskom potrebom takmičara i mene da uživamo u njima. Po vokaciji sam glumac, a glumci su večita deca - volim da se igram, nijednog trenutka nemajući potrebe da lečim sopstvene frustracije. Ja ih lečim tako što se borim na sebi svojstven način, protiv mediokriteta, lažnjaka, neostvarenih i nedokazanih futavaca, jednom rečju, šupaka (šupak - čovek iz šupe).

* Kojoj biste poznatoj dami dozvolili da vas gađa ping pong lopticama?

- Predlažem da u jednoj emisiji učestvuju javne ličnosti, naravno, bez poslednje runde, u kojoj se pobedniku uništava nagrada, a da zarada ide u humanitarne svrhe. Apsolutno bih bio jedan od takmičara i tako dao svoj skroman doprinos, boreći za nekoga kome bi nagrada izmamila osmeh. Za taj gest dozvolio bih bilo kojoj dami da me gađa ping pong lopticama, ali kad bih mogao da biram, onda bi to bila Ledi Gaga.

* Izgradili ste popularnost kao šoumen. Da li vam je mali ekran „sabotirao“ profesiju?

- Ma, neee. Ja sam po vokaciji to što jesam, i da ti kažem, oči moje lepe, nisam onaj koji koketira svojom vokacijom, obrazovanjem, elokvencijom i inteligencijom. Mali ekran je iznedrio mnoge koji nisu pročitali ni naslove značajnih dela, pa koketiraju sa svojim neškolovanjem i neobrazovanjem, ili završenim kvazi školama i pseudo diplomama raznih škola, koje može završiti svako ko ima par hiljada modernih evra. U jednoj Čehoslovačkoj ili Poljskoj ljudi nisu imali farmerke, kao što smo mi za vreme Al Kaponea, zvanog Josip Broz Tito, ali su zato bili u redovima da bi odgledali Čehova, Strindberga ili Vilijama Šekspira, dok su kod nas sindikati, uslovno rečeno, naređivali radničkoj klasi da idu na „Figarovu ženidbu“ ili „Labudovo jezero“. Prvi su išli na predstavu sa barjacima i pištoljima, a drugi u kupaćim kostimima. Hoću da kažem da ne želim nikome da objašnjavam, niti da rušim njihove predrasude, da sam prvenstveno ono što sam po vokaciji, odnosno glumac, a ne TV šoumen. Jer, koliko njih prati pozorišna zbivanja ili filmska ostvarenja, a koliko njih od turskih serija do ničim izazvanih TV lica u svojim „ostvarenjima“?

* Da li biste se odrekli voditeljstva, ako bi posle filma „Neprijatelj“ dobili nove uloge na velikom platnu?

- Da, očekujem nove uloge zbog kojih bih se odrekao posla na televiziji. Ali, samo ako bi moj glumački angažman bio finansijski isplativ, kako bih najmilije mogao izdržavati. Nisam tip koji „glumi“ umetnika, loče po pozorišnim kafanama i izigrava neshvaćenog i izgubljenog u vremenu i prostoru. Znam da tih ponuda, nažalost, neće biti mnogo jer sam svestan glumačkih kvaliteta mene i drugih. No, valja se nadati.

* Znači li to da u Srbiji i dalje caruju glumački klanovi?

- Ne samo u Srbiji, već u svim republikama bivše Juge vladaju razni klanovi. To je činjenica. Što se tiče klanova u mom poslu, njih moraju sačinjavati pozorišne ili filmske erudite. Takvih je vrlo malo, tako da bih pomenute „klanove“ nazvao sekcijama.

* Šta na Balkanu podstiče kreativnost, a šta je uništava?

- Sam Balkan je, po načinu življenja, vrlo kreativan i autentičan, da ne kažem poseban, i kao takav je klasični oksimoron. Kakav je takav je. Ja ga volim.

* Šta vas je navelo da se učlanite u stranku SPO?

- Nisam član SPO. Vuk Drašković je, kao lider te stranke, savremeni Ciceron, intelektualac, čija dela sam čitao nekoliko puta. Ljudi i postupci, koji su deo njegove stranke, a okupljeni pod imenom „021 Novi talas“, čiji mi se slogan jako dopada, prirasli su mi srcu. Poštujem buntovnike koji se bave mladim ljudima, koji su, nažalost, na margini dešavanja i koji pokušavaju da našu sredinu učine boljom. Jedan grad ne čine zgrade i parkovi, već ljudi. Mene ne interesuju, uslovno rečeno, statuti bilo koje političke partije već njihova delovanja, bivstvovanja i rezultati. Pošto je moj mlađi sin rođeni Novosađanin, moja obaveza i dužnost je da mislim o njegovoj budućnosti. Ona je u Novom talasu.

* Da na jedan dan možete da budete predsednik Srbije, šta biste uradili za Macu a šta za narod?

- Sve što želim sebi, želim i drugima. Kad bi svi bili milioneri, ni ja ne bi bio kokuz. Sasvim logično, zar ne? Što bi naš narod rekao: „Daj bože svima, ni mene ne zaboravi“.

* Zašto ste baš u Novom Sadu svili porodično gnezdo?

- Zbog nepodnošljive lakoće postojanja.

* Budući da vas supruga Tijana nije ukrotila, šta je ono što je promenila kod vas a šta vi kod nje?

- Mi se ne menjamo, nemamo kad, već se obožavamo. Ja se nisam zaljubio, već sam izabrao.

* Kakvi ste kao tata?

- Savršen, bez obzira što sam otac na službenom putu. Razlikujem kvantitativno od kvalitativnog.

* Kako se sin Lav slaže sa mlađim bratom? Koliko se razlikuju?

- Marinkovići se ne razlikuju. Džejms Bond kaže: „Maj nejm iz Bond, Džejms Bond“. Marinkovići kažu: „Mi smo Marinkovići, Marinkovići“.

* Kakve su vam želje i planovi?

- Nemam želje i planove. Imam ciljeve. No, moj svaki cilj ne završava poput Ričarda Trećeg: „Konja! Konja! Kraljevstvo za konja!“